Џелати и жртве

Драгомир Анђелковић 

Европа је балканска барутана. Иако се обично супротно каже, тј. да је Балкан европско буре барута – то није тачно! Макар нехотично, у наш политички језик ушли су многи западни стереотипи чије смо жртве како ми Срби тако и други народи нашег напаћеног региона

Вучић је пре неки дан, на отварању Министарског савета ОЕБС-а у Београду, рекао да је Балкан и даље буре барута коме је потребна једна искра да поново експлодира. Додуше истакао је да је део Србије (око 88 одсто њене територије) који је под контролом Београда стабилан, али је довољно да дође до неке запаљиве ситуације на подручју наше јужне покрајине тренутно ван јурисдикције српске владе, или у Македонији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, па да ствари убрзано крену у опасном, можда и крвавом смеру.

БИЗМАРКОВЕ КАЛКУЛАЦИЈЕ Премијер је у вези са реченим, ако се посматра Балкан сам по себи, у праву. И те како на њему има опасних проблема. Међутим, посматрано у ширем европском контексту – ствари су сложеније. Потребно је прецизније објаснити изреку „Балкан је буре барута“ или тачније „Балкан – европско буре барута“, те уз то сагледати суштину балканске паневропске експлозивности. Макар нехотично, у наш политички језик ушли су многи западни стереотипи чије смо жртве како ми Срби тако и други народи нашег напаћеног региона.

Наведени цитат се – на основу сведочанстава савременика – приписује чувеном немачком канцелару Оту фон Бизмарку (1815‒1898), мада он такву мисао нигде није записао, нити се она налази у званичним стенограмима. Но макар у ограниченим размерама, идеја да је „Балкан европско буре барута“ несумњиво се уклапа у његов поглед на европску геополитичку таблу. Бизмарк је био велики присталица свенемачко-руског савеза, за који је веровао да осигурава леђа тек створеном Немачком царству у случају потенцијалног сукоба са Француском (а са скепсом је гледао и на настојања англосаксонског фактора да континенталне силе гура у озбиљан ривалитет и тако обезбеди по себе погодну равнотежу снага).

С друге стране, због надметања око превласти над Балканом са кога је постепено потискивано озбиљно оболело Отоманско царство, претило је да дође до сукоба Русије и Аустроугарске. Берлин се плашио да се његова геополитичка конструкција не уруши због балканског надметања две немачке савезничке државе у доба кулминације тзв. Источне кризе (1875‒1878). А и после ње страховао је да се околности у том духу не искомпликују. Зато су челичном канцелару сметале турбуленције на Балкану. Није био проблем ако су се сукобљавале тамошње државе, већ што је то могло да се претвори у повод за сукоб Русије и Аустроугарске. Отуда је за Бизмарка, уз већ оно негативно речено за Балкан генерално, и Србија понаособ била „шибица у пласту сена“.

[restrictedarea]

БАГАТЕЛИСАЊЕ БАЛКАНА Ту смо стигли до онога што је посебно битно: од Бизмарка до данас на великом делу Запада преовлађујућа је и предрасудама испуњена перцепција Балканаца као инфериорних, тек напола европских рођака, чија улога треба да буде у домену пуког објекта у играма релевантних европских чиниоца („пунокрвних“ Европљана). Србија је поготово стигматизована јер је схватана као држава која се не мири за задатим оквирима, те је склона „самовољном“ испољавању државотворних и ослободилачких тежњи. Срби су лоши јер покушавају да буду какав-такав геополитички субјект уместо да прихвате усуд објекта.

Што се великих сила тиче, као део таквог погледа на свет, оне на Балкану ваља да обаве што желе у духу колонијалне „казнене експедиције“. Доделе непокорнима ћушку ако само застрашивање или још јефтиније убеђивање није довољно, или пак у другој варијанти а до „границе пристојности“ (посматрано из угла охоле европске елите), што значи не превише, уделе неки бакшиш владајућим балканским структурама. Међутим, из угла Немаца који су предњачили на пољу такве маргинализације Балкана (Енглези су то радили другачије), проблем је ако периферне европске силе – крајем 19. века германска Аустрија и словенска (али тада предвођена прихваћеном „европеизираном“ елитом) Русија – њега доживе много озбиљније и због њега уђу у велики сукоб.

ЧЕРЧИЛОВЕ БРИГЕ Немци и Британци су сматрали да је, уз већ поменуте методе, на Балкану много тога могуће постићи, без директног војног уплитања, међусобним хушкањем тамошњих народа и држава. Такав став одражава Бизмаркова идеја – изречена 5. децембра 1876. године у Рајхстагу – да цео Балкан није вредан поломљених костију једног немачког пешадинца. Разуме се и Британци би се сложили да то важи и за њихове војнике, али и да животи Балканца не значе много. Мада, за њих је слична цена била и живота других континенталних Европљана, а Лондону је за разлику од Немаца одговарало да се они, ако то Енглеску много не кошта, међусобно сатиру и око Балкана. У томе су се, макар у Бизмарково доба, косили ставови Немаца и Енглеза, али су се слагали – да то поновим с обзиром на још живи евроентузијазам у редовима српске политичке касте – око безвредности Балканаца.

Да ли се нешто у модерно доба променило? Сумњам, макар када се ради о предрасудама о безвредности и проблематичности Балканаца. Још се топовске цеви нису охладиле од интензивног деловања током Другог светског рата, а Винстон Черчил је 16. августа 1945. у Доњем дому британског парламента, цитирајући Бизмаркове речи изговорене недуго пред смрт, загрмео: „Ако у Европи избије нови рат, он ће почети  због неке проклете глупости на Балкану.“ Највеће су претње европском миру скривене на „пакленом“ Балкану где живе нека „дивља племена“, због којих гину цивилизовани Европљани.

ИНТЕРНАЦИОНАЛА МРЖЊЕ Да ли је све баш тако? Да ли смо ми Балканци – због међусобне необуздане мржње која као паучина у ратове увлачи и друге – уистину „рак рана“ Европе? Наравно да нисмо! Ништа мање мржње него на Балкану нема између западноевропских Фламанаца и Валонаца, или протестаната и католика у Северној Ирској. Штавише, у Бизмарково време сигурно су се више од тадашњих Хрвата и Срба, или пак Срба и Албанаца, мрзели Немци и Французи. Да шире не образлажем ондашњи француски „алзашки завет“ или распрострањено немачко уверење да су им Французи столећима били душмани.

Вековима су велики европски ратови избијали на западу или у средишњем делу нашег континента, а не на Балкану, а и Први светски рат је само игром случаја отпочео у нашем региону, а не, примера ради, у вези са неком од тзв. Мароканских криза (1905‒1906, 1911). Други светски рат је у Европи започео нападом Немачке на Пољску, а и пре њега су се, да то још једном нагласим, „цивилизовани“ Европљани сатирали због националних и верских разлога горе него Балканци током најморбиднијих ратно-геноцидних епизода. Отуда, не слажем се са премијером када ексклузивно за Србе (вероватно и све Балканце) каже: „Имaмo истoриjу кoja нaс je вишe училa рaту и убиjaњу нeгo миру и живљeњу.“ То за нас не важи ништа више него за данас најразвијеније европске народе, а да је другачије само су у питању њихове предрасуде према нама које ми, пречесто, национално мазохистички прихватамо.

БАЈКЕ И ПРЕДРАСУДЕ Можемо да одемо и корак даље. Нисмо ми хушкали Немце на Французе или Енглезе на Ирце да се кољу и на друге начине убијају, али зато многи са Запада јесу свађали и у крваве ратове гурали нас на Балкану. Они су сипали барут у наше буре и онда га потпаљивали док ми њима то нисмо радили. И нема разлога да то не кажемо јер ради се о лако доказивој истини.

Европа има много трусних подручја као што је наше. Дуго је готово цела била саткана од њих. Специфичност је у нечему другом. Никога у Европи не потцењују као нас, и следствено томе никога другога толико не гурају у локалне ратове ради сопствених рачуна. Причају нам миротворачке бајке, а у пракси распаљују несреће. Ту се већ ради о представама да се Европа цивилизацијски завршава тамо где почиње православље (и то још помешано са исламом). А за разлику од Руса које ништа више не воле од нас, али их се плаше, ми Балканци смо релативно мали и слаби, па нама раде оно што Русији прижељкују.

Тако је било јуче, тако је и данас. Сада нам закувају будућност на разне начине, од уваљивања стотина хиљада миграната из муслиманског света до спонзорисања локалних терориста (зар да поверујемо да они, које је НАТО гајио да се боре против Срба, данас несметано иду у Сирију без његовог одобрења). Ако због тога на Балкану нешто пукне, ми ћемо бити жртве, а генератори сукоба ће бити баш они који нам усиљено причају о европским вредностима.

ВЕШТИНА МОГУЋЕГ Када је већ тако, не видим што се наши политичари праве да смо ми проблем онима који су заправо то нама? Можда нисмо у стању да мењамо геополитичку реалност, али зашто бисмо прихватали неоколонијалне предрасуде чије смо жртве? Због тога никакву корист неће извући ни овдашњи политичари а камоли народ. Запад је прагматичан и ради шта му се исплати без обзира на ружичасте речи које му се упућују.

Да се на крају поново вратим прагматичном Бизмарку. Познате су његове речи (из једног интервјуа из 1867. године): „Политика је вештина могућег.“ Део српске патриотске јавности машта о ономе што још није могуће (а и то је боље него се препустити дефетизму), али је ипак могуће много више него што у правцу одбране националних интереса ради официјелни Београд. Има смисла да рецитујемо ЕУ песмице да бисмо купили време, али је погрешно ако смо ради неизвесне ЕУ перспективе спремни да у пракси па и само на речима поступамо национално мазохистички.

Не тако малобројни код нас верују да смо пробали да се одупремо и ништа нисмо постигли, па је време да променимо приступ. Међутим, ако кротко прихватамо да будемо објекат Немачке или било чије друге иностране геополитике, нећемо у очима Западњака постати добри момци, већ још већи губитници које и даље имају стари, негативни имиџ. Карте предрасуда су одавно подељене и представе које из тога произлазе не могу се поништити прихватањем великих националних жртава. Коначно, и да кажемо да смо криви за све што не ваља на свету, те још додамо да смо спремни да следимо сваки миг Берлина, он нам због тога ништа не би учинио. Прагматични Европљани кроткима отимају шта год сигну, а дају нешто само оним који се тако поставе да је то неопходно. Зато „бизмарковски“ тежимо вештини могућег и када се ради о отпору и када је у питању попуштање!

[/restrictedarea]