ПЕЧАТ НЕДЕЉЕ

Поздрав амбасадора Кирбија

Док пакује кофере уочи свог одласка с функције амбасадора Сједињених Америчких Држава у Београду, а непосредно пошто нам је отворено преговарачко Поглавље 35 са Европском унијом, Мајкл Кирби упутио је Србији поздрав испуњен претњом и најавом нових притисака. „Не тражимо да Србија призна независност Косова, већ нормализацију односа Београда и Приштине“, рекао је прошле недеље у интервјуу „Новостима“ Кирби оно што смо имали прилике да чујемо безброј пута досада. Али је овог пута и додао: „Шта ће та нормализација на крају тачно значити, на Европској унији је да дефинише, али, по нама, то укључује и чланство Косова у Уједињеним нацијама.“ И још је напоменуо: „Западна Немачка никад није признала Источну Немачку, а она је била у УН.“
АМЕРИЧКЕ НАМЕРЕ Пре свега, да би се разумео значај ове Кирбијеве најаве, неопходно је истаћи да је он први западни званичник који је званично, јавно, рекао да ће од Србије бити захтевано да се сагласи са уласком Косова у Уједињене нације. При чему читаоци „Печата“, тек да се подсетимо, барем четири године знају да је поодавно решено да ће нам овакав захтев бити испостављен, и да је једино преостало питање темпирања његове формализације.
Да ли је Кирби, можда, у „Новостима“ наступио на своју руку? Поједини овдашњи аналитичари сугерисали су и овакву могућност. Али она је искључена. „Викиликсове“ депеше, то јест депеше америчке дипломатије које је „Викиликс“ подарио свету на увид, показују да се с Вашингтоном брижљиво координишу чак и медијски наступи овдашњих заговорника америчке политике – које бисмо назвали домаћим издајницима да нисмо овако политички коректни – а камоли званичника америчке администрације. Уосталом, прочитајте пажљиво. Амбасадор Кирби није рекао да он мисли да ће се од Србије тражити да припусти Косово у УН него је говорио у множини. Што значи да је реч о званичном ставу званичног Вашингтона.
Кирби се јесте оградио када је изјавио да се овде ради о ставу САД, а да је коначна одлука на Европској унији, али Кирби делује као углађен човек и ово је пука куртоазија. САД су натерале ЕУ да уведе санкције Русији иако јој – Унији – то није у интересу, САД су управљале – показала су то документа словеначке дипломатије које су објавили „Печатова“ дописница из Љубљане Светлана Васовић Мекина и њен супруг Игор Мекина – и признањима Косова од стране чланица ЕУ још 2008. године, и нема овде места сумњи да ће и сада Брисел урадити онако како му Вашингтон заповеди. Другим речима, очекујмо да ће се истоветан захтев, захтев за српским благословом за улазак Косова у УН, појавити и на преговарачком столу у Бриселу. Наставак дијалога Београда и Приштине заказан је за јануар 2016. године.
Кирбијево упућивање на споразум Источне и Западне Немачке, из 1972, указује пак и на који ће начин овај захтев бити операционализован: применом дакле овог искуства – иначе неприменљивог на наш случај јер је тамо била реч о једном народу у две државе, а овде о два народа у једној држави, сходно Резолуцији 1244 – које нам је већ потурано 2007. године, када га је на преговарачки сто бацио Немац Волфганг Ишингер. Укратко, да се сада не замарамо финесама, од Србије ће се затражити писмена сагласност на улазак Косова у Уједињене нације и друге међународне организације.
РУСКИ ФАКТОР И то ће, сва је прилика, бити учињено ускоро. Како, уосталом, другачије протумачити Кирбијеву провокацију? Ово убрзање притиска на Србију у директној је вези с односима САД и Русије, и тежњом Вашингтона да Русију протера с Балкана; ствар је у томе што је руски политички утицај у Србији ојачан захваљујући српској потреби за руским ветом у Савету безбедности на улазак Косова у УН. Нестане ли ове потребе, одрекне ли се Србија Косова сама, смањиће се и утицај Москве на Београд, логика је којом се руководи Вашингтон у својој тежњи да одржи глобалну хегемонију, што подразумева и хегемонију над читавим Балканом а нарочито Србијом.
То значи да је, заправо, једино преостало питање српског одговора на будући евроамерички захтев. Питање је утолико значајније јер ће – буде ли овај захтев одбијен – то значити и застој у бриселском дијалогу Београда и Приштине, а то ће за собом повући и застој у преговарачком Поглављу 35, што ће пак изазвати и хибернацију читавих српских ЕУ интеграција, како је то уосталом и предвиђено Преговарачким оквиром Србије и Европске уније.
Поред свих разлога за стрепњу, постоје и (макар) два разлога за наду. Први се састоји у томе што је овакав захтев – за српском сагласношћу на улазак Косова у међународне организације – већ одбијен уочи склапања Првог бриселског споразума. Други, у томе што је ово одбијање спроведено и у дело нашим успешним супротстављањем уласку Косова у Унеско. Српски званичници, неки учтивије неки директније, сад најављују наставак ове политике, свакако свесни какве ће последице то изазвати. Ипак, несумњиво је и да су свесни да у овој борби, определимо ли се за њу, нећемо бити сами. Да ћемо у њој имати и подршку Русије. И зато што смо пријатељи, и зато што Русија има интересе на Балкану подударне с нашима, и зато што је Русија данас јача него што је икад била још откако су Американци помислили да су је поразили заувек. Дакле, следи нам узбудљива 2016, која би могла да постане и година преокрета.

Терориста од кључног значаја за мир

Руски ваздушни удари, попут оног у којем је убијен један од главних сиријских побуњеничких вођа Захран Алуш, шаљу погрешну поруку групама укљученим у политички дијалог за окончање сукоба у Сирији и компликују напоре да се започну преговори, саопштио је Стејт департмент. Оваквa изјава може деловати смислено и добронамерно да је Алуш вођа неке умерене побуњеничке групе у Сирији. Ствар је, међутим, сасвим супротна. Алуш јесте предводио једну од најзначајнијих и најорганизованијих формација које се боре против власти Башара Асада, али далеко од тога да је био умерен у било ком смислу. Алуш је водио организацију Џаиш ел ислам, коалицију исламистичких и салафистичких јединица углавном смештених око Дамаска, чије су методе сличне оним које користи Исламска држава, укључујући јавна и брутална погубљења заробљеника. И сам Алуш је у више видео-снимака објављених на јутјубу позивао на уништавање и чишћење алавита и шиита у Сирији. Његова екстремистичка група терористички Ал Нусра фронт, испоставу Ал Каиде, назива „својом браћом“ са којом се „заједно боре“. Имајући ово на уму, може се закључити само да убиство овог терористе компликује мировни процес у Сирији исто колико је, на пример, америчко убиство Осаме бин Ладена компликовало мировни процес у Авганистану. Разлика може бити само у томе што је Бин Ладен био истрошен и постао непотребан Американцима, док је Алуш у њиховим очима још имао улогу коју је требало да одигра.

У Војводини више за НВО, него за запошљавање

Иако је Влада Србије најавила да грађане у 2016. години чекају нешто лакши дани када је реч о финансијској ситуацији, извесно је да нас и у наредном периоду очекује штедња и брига о сваком динару из буџета. Приходи државе за следећу годину планирани су на 997,4 милијарде динара, док су очекују расходи од 1.119 милијарди.
Влада Србије намерава да мање новца пребацује и општинама, што је изазвало бурне протесте челника локалних самоуправа. Од критике се нису устезали ни поједини градоначелници изабрани на листи Српске напредне странке.
Највише протеста стизало је из Војводине чији су челници саопштили да им се поново ускраћују приходи гарантовани Уставом Србије. Према њиховим речима, уместо гарантованих седам одсто, Војводини се заправо даје свега два одсто републичког буџета. Председник Покрајинске владе Бојан Пајтић рекао је да због тога Војводина располаже са толико средстава да на сваког грађанина долази свега 700 динара месечно у свим областима где је покрајина надлежна.
На крају је усвојен буџет Војводине који износи 57,8 милијарди динара. За ту одлуку нису гласали и посланици Српске напредне странке, који су у војвођанском парламенту у опозиционим клупама. По њима буџет је нелогичан, пре свега јер је за дотације невладином сектору издвојено више новца него за политике запошљавања.
Размирице око буџета Војводине само су наговестиле један од догађаја који ће обележити политичку сцену Србије у 2016. години. Наиме, покрајина је остала једино велико упориште опозиционе Демократске странке и сигурно је да ће они покушати све да тамо задрже што већи утицај. Напредњаци су са лакоћом преузимали власт у општинама широм Србије, па им је сигурно неуспех у Војводини кост у грлу. Политичка битка за Војводину одавно је почела, а кулминираће у 2016. Како то уме да изгледа показали су и физички сукоби у Општини Инђија, те ће бити потребно много стрпљења и мудрости да се избегне сличан сценарио пред наступајуће локалне и покрајинске изборе.

НАТО шаље аваксе у Турску

НАТО намерава да из база у Немачкој у турску базу Коња пребаци извиђачке авионе „авакс“ како би надзирали ваздушни простор у пограничном појасу ове земље са Сиријом, а трећину људства чиниће немачки војници. Немачко министарство одбране обавестило је Бундестаг да се планира „пребацивање извиђачких авиона авакс из њихове матичне базе Гајленкирхен у оперативну базу Коња у Турској“, јавио је Билд. Портпарол немачког министарства потврдио је ову информацију рекавши да ће припадници Бундесвера (немачких оружаних снага) чинити трећину посада, али није изнео никакве детаље о броју немачких војника јер је „НАТО планирање још у току“. НАТО тренутно располаже са 18 оваквих авиона и сви су стационирани у немачкој бази Гајленкирхен.

Спектакуларни постизборни преокрети у Хрватској

Састављање нове владе у Хрватској много је више личило на шпанску серију него на озбиљан политички дијалог у једној држави чланици ЕУ. Након невероватних преокрета у којима је коалиција „Мост“ независних листи, највеће изненађење парламентарних избора у Хрватској 8. новембра, чешће мењала коалиционе партнере но што неки мењају чарапе, избор је ипак пао на Хрватску демократску заједницу. Такав галиматијас завршио се избором Тихомира Орешковића, хемичара који је пре неочекиваног уласка у политику обављао кључне позиције у фармацеутској индустрији „Плива“, за премијера.
Појава Орешковића изазвала је прегршт подсмешљивих коментара на друштвеним мрежама у Хрватској, јер је мандатар, који је студије завршавао на Универзитету Мекмастер у Канади, у првом наступу показао да се много боље сналази у хемији него на пољу матерњег језика. Орешковић је био тема и друштвених мрежа у Србији, где су једни доказивали да будући хрватски премијер лошије говори матерњи језик него што то у Србији чине поједини Карађорђевићи, а други наводили податке да је породица Орешковић оптерећена прошлошћу у којој је било и усташа.
Представник СДСС Милорад Пуповац оценио је да „није било несретнијег, спорнијег, брзоплетијег и неуспешнијег почетка за једну већину, односно владу“, од оног који се догодио у Хрватској. Пуповац је, након одлуке да Орешковић буде мандатар, рекао да сада „сумња у намештање, превару бирача и мандатара пронађеног у неколико сати, који лоше говори и чита хрватски и не познаје своју земљу“. Но, у спектакуларним обртима који прате постизборну сцену у Хрватској, само неколико дана након те изјаве, поједини београдски медији објавили су да ће СДСС подржати нову владу, а сам Пуповац добити место министра.
Изгледа да дешавања у Хрватској једино нису била смешна одлазећем хрватском премијеру Зорану Милановићу, кога је „Мост“ оптужио за покушај крађе посланика и то у тренутку када су две странке биле пред потписивањем споразума о сарадњи. Увређени и одлазећи Милановић на то је одговорио да је „Мост“ изабрао да иде у коалицију са „криминалном, шпијунском и проусташком коалицијом“.
На крају поставља се и питање како ће избор нове власти у Хрватској утицати на односе са Србијом. Поједини сматрају да ту неће бити проблема због солидних односа које имају ХДЗ и СНС. Међутим, изјава премијера Александра Вучић да се Србија не осећа угроженом због уласка Црне Горе у НАТО, али да ће морати да одговори на то што су неке земље у окружењу почеле да наручују балистичке ракете, наговештава да ће и у 2016. години односе Србије и Хрватске, кључних држава на Балкану, пратити одређене трзавице, успони и падови.

Србија мири Турску и Русију?

Овонедељни долазак у Србију турског премијера Ахмета Давутоглуа, познатог проповедника неоосманске регионалне хегемоније и обнове некадашње турске моћи, изазвао је природну узнемиреност у оном делу Србије који и даље не мисли да је Први српски устанак био пун контроверзи већ га види и oсећа као борбу за слободу од вековног турског ропства. Бојазан – бојазан да немоћни присуствујемо турском повратку на Балкан – додатно је појачана Давутоглуовом јавно исказаном намером да баш то учини: „Одувек је Балкан за нас био укусна чорба, састављена од различитих националности и вера. И ми, заједно са Србијом, у њу желимо да ставимо један леп зачин, да буде још лепша и укуснија.“
Или пак нема места бојазни? Него је турски премијер у Србију дошао да је (за)моли, а не да је покори. Саопштење председника Србије Томислава Николића, издато после његовог састанка с турским премијером овог уторка, неочекивано указује на могућност да ни ширење турског утицаја на Балкану, нити изградња билатералних турско-српских односа, нису били прави циљ Давутоглуовог доласка у Београд, већ да је то била турска молба Србији да посредује у помирењу Турске и Русије, у сукобу насталом пошто су Турци оборили руски авион изнад Сирије. „Он (Давутоглу) је позвао председника Николића да помогне у спору са Русијом и пренео му жеље турске стране да има нормалан однос са том земљом, што је председник са задовољством прихватио“, кључна је реченица у саопштењу које је после разговора Николића и Давутоглуа објавио кабинет српског председника.
Овакво тумачење правог циља посете турског премијера, додајмо, потврду добија и ако се из овог угла сагледа остатак оне Давутоглуове изјаве о зачину балканској чорби, која је претходила његовом састанку с Николићем: „Србија је пријатељ и Турске и Русије. До ове кризе и ми смо са Русијом имали крајње добре односе.“

Лидер татарске гериле на Криму прима помоћ Турске

Самозвани лидер кримских Татара и вођа такозваног Татарског батаљона Ленур Ислијамов тврди да му Турска помаже у формирању батаљона, који ће изводити саботаже широм руског полуострва. У низу интервјуа украјинским медијима Ислијамов, представљајући се као лидер нерегистроване организације „Меџлис кримских Татара“, објавио је да Турска активно учествује у стварању Татарског батаљона. „Док се украјинско министарство одбране још само чеше по глави, турско министарство је већ почело да нас подржава“, рекао је он, додајући да је Анкара за сада његове снаге снабдела униформама и обућом. Крајем новембра „татарски добровољци“ уништили су неколико електричних стубова на далеководу којим се са југа Украјине струја пребацивала на Крим и спречили су њихову поправку. Због ове саботаже више од 1,8 милиона људи на Криму остало је без електричне енергије.

Павелић поделио Хрвате

Уочи мисе задушнице организоване за усташког поглавника Анту Павелића у Базилици Срца Исусова у Загребу дошло је до физичког обрачуна профашиста и припадника Иницијативе против фашизма.
Неколико десетина антифашиста Павелићеве присталице дочекале су нацистичким салутирањем и усташким песмама, називајући их Србима. Неколико година уназад грађани Хрватске почели су да се противе рехабилитацији усташког поглавника и слављењу његовог дела.

Милош Земан: Прилив избеглица је организована инвазија

Талас избеглица са Блиског истока који је запљуснуо Европу организован је и у већини случајева се ради о младим мушкарцима који би требало да се врате назад и узму оружје против Исламске државе, рекао је председник Чешке Милош Земан. „Већина илегалних миграната су здрави млади самци. Питам се зашто ти мушкарци не узимају оружје и не боре се за слободу својих земаља против Исламске државе“, поручио је Земан у божићној поруци чешком народу и упоредио ситуацију у којој се његова земља сада налази са оном када је нацистичка Немачка анексирала Чехословачку 1939. „Дубоко сам уверен да се суочавамо са организованом инвазијом, а не спонтаним кретањем избеглица“, рекао је он. Према недавном истраживању, скоро 70 одсто Чеха се противи доласку избеглица у њихову земљу.

Крај политике једног детета у Кини

После 40 година политике „једна породица – једно дете“, због које је Кина ускраћена за 400 милиона деце, изгласан је закон којим се свим кинеским породицама дозвољава да имају двоје деце. Званични Пекинг сматра да ће нова политика рађања до 2050. донети 30 милиона становника способних за рад. До доношења овог закона контролу рађања у Кини вршила је национална комисија, те новчано кажњавала прекршиоце. Двоје деце могле су да имају само сеоске породице уколико је прво дете била девојчица.
Нови Закон ће ступити на снагу 1. јануара 2016. године.

Израел обележава НВО

Израелска влада предложила је нове мере којима ће, уколико их парламент подржи, све НВО које натполовично финансира иностранство, између осталог, морати да носе специјалне беџеве када улазе у скупштину. Наиме, ове организације ће на чињеницу да се финансирају из иностранства морати да укажу и у извештајима и материјалу који о себи штампају или презентују, и да властима доставе адресе својих дародаваоца. „Ројтерс“ је пренео да око 70 израелских НВО добија новац из иностранства. Поред осталог и од Европске уније.

У Турској убијен сиријски новинар

Истакнути сиријски новинар и аутор документараца критичних према Исламској држави, Наџи Џерф, убијен је усред дана у турском граду Газиантеп, што је треће убиство новинара у овој земљи у последња три месеца. Џерф, уједно и главни и одговорни уредник месечника Хентах, чувен је по документарцима у којим указује на насиље и злостављање присутно на територијама под контролом Исламске државе. Џерф је упуцан у главу док је ходао улицом, одвезен је у болницу, али је одмах преминуо. Нападнут је у близини више безбедносних камера. Његов последњи документарни филм о насиљу и злочинима Исламске државе у Алепу освојио је Међународну награду за слободу штампе Комитета за заштиту новинара у новембру. Европска новинарска федерација позвала је турске власти да појачају мере заштите сиријских новинара и медијских радника који се налазе у тој земљи.