Заштита здравља у корпоративним канџама

Пише Мара Кнежевић Керн

Међу актуелним питањима везаним за заштиту природе у Србији, отворило се поглавље о заштити и унапређењу наших шума. Стидљива најава да је српским шумама потребна „домаћинска“ (читај приватна, корпоративна рука), праћено је аргументима да ће закупци (или како их већ правно именују) „ефикасније бринути о шумском богатству од државе“ 

Гламурозни „магазин за даме“ ЈММ прогласио је мушкарца по имену Брус за „жену године“, настављајући инструментализован медијски рат против мушкараца, жена, материнства, деце и природе. Кастрираног мушкарца и хируршки (превентивно) масакрирану жену, без дојки и материце, проглашавaју херојима нашег доба, ускраћујући простор за реплику политички некоректног плебса.

У сенци овог пропагандног рата стоје корпoрације – аутори Агенде за 21. век – наоружани прописима и „заштитним мерама“ скројеним у ЕПА,WХО и бројним сродним агенцијама, чија се делатност одвија под лажном заставом „заштитимо природу и човека“. Њихова функција се састоји у подизању димне завесе – по узору на упозорење „не једите сланину“ – како би се створио привид да нешто раде. При томе још нису изговорили историјско „Не“ ГМО технологији, давању стоци хормона раста, коришћењу пeстицида што – попут атразина – хемијски кастрирају жива бића. Ни запрашивање из мистериозних авиона што над Србијом посејаше паучинаста влакна не представља тему за „глобалне заштитаре“, да не говоримо о ускраћивању простора за минимум критичког односа према вакцинама.

 

УТИЦАЈ „ТИХОГ ПРОЛЕЋА” У окружењу несклоном „малом“ човеку, хероји нашег доба су људи попут Евангелоса Валианатоса, зоолога, историчара и аутора бројних студија везаних за улогу ЕПА у прикривању корпоративних злочина против човечанства. Валианатос је након 25 година рада за ЕПА (1974–2004) објавио књигу „Ова земља је њихова земља“ (This Land is Their Land), где износи методе „заштитара“ које за циљ имају уништавање малог произвођача хране, не би ли тржиште ослободили за индустријске гиганте, чији је опстанак незамислив без токсина, убачених у природно окружење и сточну храну.

Књига садржи историјски пресек развоја ЕПА и сродних организација, и њихову трансформацију у продужену руку корпорација – без чијег новца Агенција не би могла да постоји.

[restrictedarea]

О атмосфери пре настанка овог корпоративног чеда говоре догађаји описани у књизи „Тихо пролеће“ (1962) Рејчел Карлсон. У периоду 1950–1960. угинула је милијарда риба и водених бескичмењака, као и птица што се хране рибом. Тихо пролеће, без цвркута птица, изазвао је ДДТ, масовно коришћен у пољопривреди и одобрен од стране Агенције за заштиту природе као „безопасан“. Књига је узбуркала јавност, стигла чак до председника САД, да би на његову иницијативу била изгласана забрана запрашивања поља ДДТ-ијем.

Ова књига је затекла произвођаче пестицида неспремним, па су одлучили да своје активности прикрију оснивањем Агенције ЕПА 1970. године, под чијим кровом већ неколико деценија доносе законе по мери загађивача. Финансијска подршка корпорација, уз подршку корумпираних политичара, довели су Агенцију у положај неприкосновеног арбитра који одлучује о животу и смрти. Први извештај ЕПА објављен 1974. бавио се утицајем пестицида на природно окружење, стварајући утисак да Агенција намерава да се озбиљно позабави овом материјом, да би се временом у пракси показало да они само следе повећавање присуства токсина подизањем „дозвољеног нивоа“ уз помоћ плаћеника из струке.

Након забране ДДТ-ија увели су токсични глифосат (саставни део Раундапа), којим се рукује у заштитним скафандерима. ЕПА га је – међутим – прогласила безбедним и нешкодљивим.

У међувремену се 1963. појавила књига Стјуарта Удала „Тиха криза“, у којој аутор додатно упозорава на понашање дрвних-барона, вођених јединим циљем „сеци и вози“; ови господари шума обилато запрашују зелене површине, не преузимајући никакву одговорност за здравље локалног становништва. Временом су „заштитари“ биља прешли на урбане зелене површине, безобзирно запрашујући хербицидима голф терене, дечја игралишта, паркове… Ова књига је имала далеко мањи утицај, као и низ наслова насталих у последњих неколико деценија.

 

КОНСПИРАЦИЈА И ПЕСТИЦИДИ Међу њима је систематски игнорисана књига Теодоре Тео Колборн „Наша украдена будућност“, објављена 1996. године. Иако је Колборнова – након истраживања појаве „геј галебова“ – отворила ново поглавље у науци о погубном деловања пестицида на хормонску равнотежу, праћено ометањем функционисања либида уз блокирање репродукције (о чему говори и Тајрон Хејс у студији о хермафродитизму жаба изложених атразину), ЕПА остаје крајње уздржана не показујући спремност да било шта предузме.

Клинтонова администрација игнорисала је упозорење Колборнове о погубном деловању синтетичких хемикалија, да би 1997, уз помоћ одлуке Конгреса, била дозвољена даља употреба ових хемикалија. Том приликом је укинута забрана уношења канцерогених додатака у обрађену храну.

Роберт ван ден Бош, аутор књиге „Конспирација о пестицидима“, тврди да се ради о „мафијашким методама контроле загађивача, вршене  селективно, уз изузимање најмоћнијих компанија од обавеза придржавања регулатива“. Оваква пракса нагнала је Ерика Шафера, првог човека ЕПА, да због притисака Беле куће у корист загађивача поднесе оставку.

Током Бушове администрације ЕПА је затворила све своје библиотеке и лабораторије, поручивши америчком народу да ће природно окружење убудуће бити „под заштитом“ корпорација. Валианатос сведочи о понашању преосталих 18.000 експерата на платном списку Агенције што не сносе одговорност ни за шта. „Они се претварају да нешто раде, организујући састанке на којима се заказују  нови састанци, да би на крају испунили захтеве корпорација и политичких партија на власти… ЕПА функционише у координацији са ЦИА саветницима, ширећи културу страха, застрашивања и одмазде, а ја сам због критике метода рада искључен из пројеката, уз образложење да ’нисам тимски играч’.”

Обама је допринео овој геноцидној политици постављајући пестицид-лобисту Ислама Сидикија на место шефа преговарачког тима за пољопривреду. Резултат су безбројна јата убијених птица.

Реганова администрација је 1987. укључила Националну академију наука у израду „студије“ којом би се укинула Delaney Clause, једина могућност у савезном закону за ограничавање присуства канцерогених састојака у храни. ЕПА је на тај начин добила зелено светло за укидање и ове регулативе, преименујући је у Delaney Paradox.

Да се драма наше епохе не завршава на њивама, открила је – стицајем околности – сенаторка из Орегона Одри Мур, чије се имање нашло усред државне шуме, предате на „бригу“ приватним корпорацијама. Она је почела своју борбу против канцерогених хербицида након сазнања да локална фабрика има овлашћење за засипање атразином области око језера Селмак. У сарадњи са тимом научника и правника, открила је да је Орегон већ деценијама изложен хемијском запрашивању. Одри је такође открила да су закони  направљени тако да штите интересе приватних компанија – „криминалаца“ – о чему је говорила на скуповима организованим широм Орегона, инсистирајући на промени закона о газдовању шумама. Нажалост, Одри је и сама постала жртва запрашивања: добила је канцер и преминула априла 2015. године.

Нису само далеке шуме Орегона запрашиване овим материјама, запрашивање је устаљена пракса и у густо насељеним урбаним срединама. Запрашују се голф терени, школска дворишта, паркови…

Међу актуелним питањима везаним за заштиту природе у Србији, отворило се поглавље о заштити и унапређењу наших шума. Стидљива најава да је српским шумама потребна „домаћинска“ (читај приватна, корпоративна рука), праћено је аргументима да ће закупци (или како их већ правно именују)„ефикасније бринути о шумском богатству од државе“ (нас – или како нас већ именују). Ово је прилика за неку српску Одри Мур да у Парламенту покрене јавну расправу о опасностима увођењу неозаштитарства по мери ЕПА над шумама Србије, како би се на насловним страницама коначно нашле теме везане за протокол Агенде за 21, укључујући – за сада званично „безбедно“ – присуство ГМО у храни и атразина на њивама.

Упозорење везано за месне прерађевине подсећа на пано постављен изнад једног од најзагађенијих језера Флориде – Апопка: „Пливајте на сопствену одговорност“. То је све што је влада учинила у вези са засипањем пољопривредног земљишта пестицидима, који се већ деценијама са кишама сливају у језеро, уништавајући живи свет. Док алигатори изумиру због хемијске кастрације, а сиромашни „латино“ робови на плантажама умиру од канцера, Институт Универзитета Флорида, изграђен уз језеро, званично обавља друштвено одговоран посао „контроле хране“.

[/restrictedarea]