Захар Прилепин – Руски класици волели су своју отаџбину

Zahar Prilepin 1Разговарала Мила Милосављевић

Постоје чудне европске илузије да људи могу да прилагођавају великане руске књижевности својим толерантним и политичким циљевима. Они и моје књиге читају тако као да оне говоре о лошој Русији, мрачној и суровој руској традицији, руским војницима који убијају све пред собом… Они читају само најповршнији слој текста. Наравно, то није и истина о којој пишем

Захар Прилепин, један од водећих савремених руских писаца млађе генерације, боравио је протекле недеље у Београду као гост Међународног сајма књига, где је представио свој роман Обитељ.

На готово седам стотина страница ове књиге Прилепин настоји да разоткрије и појасни трагедију бољшевичког терора. Фабула романа одвија се у Соловецком манастиру на крајњем сесверу Сибира где је био устројен први концентрациони логор-гулаг у тек створеном СССР-у почетком двадесетих година 20. века. Прилепинова Обитељ, објављена 2014, помирила је све његове критичаре – сложно су га оценили као догађај у руској књижевости, а писца сврстали у класике.

Обитељ је добила четири најзначајније књижевне награде у Русији, и то две националне – 2014. Книга года (Књига године), Большая книга (Велика књига), Лучшая художественная книга (Најбоља књига из области белетристике) и 2015. Награда за бестселер (победник IV конкурса „Ревизор – 2015“). Роман је на српском језику објавио ,,Самиздат“.

Захар Прилепин слови за „власника“ импресивне и веома „разуђене” биографије. Од најраније младости бавио се разним пословима. Био је физички радник, гробар, чувар, избацивач, командир одељења за специјалне намене. Рођен је 1975. године у селу Иљинка, у Рјазанској области. Дипломирао је на Филолошком факултету и политичкој школи, члан је партије Другая Россия. Ожењен је, отац четворо деце. Живи у забитом селу Керженец, али и у граду Нижњи Новгород.

Књиге су му преведене на седамнаест језика. Лауреат је престижних награда у Русији и иностранству, колумнист часописа Огонёк и Нова газета, водитељ ауторских ТВ и радио програма, члан редакцијског колегијума часописа Дружба народов, рок певач и члан групе „Елефанк“, секретар Савеза писаца Русије, генерални директор нижегородског представништва Нове газете и главни уредник сајта Свободная пресса.

Поред бројних функција које обавља, послова којима се бави, пре неколико дана придружио им је још један – водитељски, Захар Прилепин себе најпре сматра писцем.

„Пре свега сам писац који пише књиге, међутим, називају ме и друштвено-политичким радником, тачније политичарем. Ако већ пишу, значи да је – тачно“, каже Захар Прилепин у разговору за „Печат“.

Писац је постао у својој тридесетој, док га је пут књижевног стварања водила дубока љубав према књизи и читању још од детињства.

„Много сам читао као дечак. Био сам довољно луд и апсолутно прожет руском и светском књижевношћу да када сам почео да пишем, после тридесет година, све је почело да успева. Писац се, сматрам, постаје тек као зрео човек.“

Ваши политичкоидеолошки ставови, судећи по полемикама које их прате, нису, рекло би се, у сенци ваше прозе. Шта је за вас Русија данас?

Видим Русију као империју на путу да оствари своју улогу и заузме своје место у евроазијском простору. Ту је већ преко хиљаду година, при чему је истовремено и ћерка и ученица Византије, чуварка православне вере, наследница европске цивилизације и Џингис-кана. Окренута је истовремено и ка Западу и ка Истоку, као центар силе која ће увек да представља наду земљама такозваног Трећег света, наду да могу да се осећају потпуно  равноправнима, да могу да играју исту улогу као и европске државе, као САД, земље Азије, Латинске Америке или Индија. То је данас велика нада. У том смислу, по мени, Русија је залог истине и демократије у свету, данас суоченом са обиљем потешкоћа.

[restrictedarea]

Рекли сте да је Русија у Сирији одбранила идентитет Европе. Да ли тај идентитет може бити очуван уколико европско наслеђе, српска православна баштина на Косову и Метохији одлуком Унеска пређе у надлежност тзв. Републике Косово?

Zahar Prilepin 2Што је јача Русија, тим су јаче све традиционалне тачке пријатељства и комуникације са Русијом. То је сасвим рационалан развој ситуације. Тако је било и у осамнаестом и у деветнаестом веку, тако је и данас. Русија ће и даље приљежно помагати свим својим пријатељима. Не тиче се то само Србије, мада је Србија наравно на првом месту. Ту су и земље Латинске Америке, али и све европске и остале земље које желе да изађу из сфере америчког диктата. Одржавајући културне и политичке везе, Русија ће се борити против даљег кретања НАТО на исток и то је главна линија одбране. Истовремено, са том борбом, биће говора о православним храмовима на Косову и Метохији, као и о вашим медијским ресурсима и верујем да ће се створити бројне упоришне тачке нове борбе и нове одбране. Имајући у виду какав значај за Русију имају православне светиње, она ће безусловно утицати на то да се манастири и цркве одбране у свету.

Многи замерају Православној цркви да није прилагођена духу времена, супротстављајући светоотачком предању идеје попут оне о неопходности легализације једнополних бракова. Да ли је то својеврстан покушај урушавања ауторитета Православне цркве?

Мислим да је тако свуда, не само када је православље у питању. Угрожени су и православље и католицизам и протестантизам. Црква у Европи је предала своје позиције. Она једноставно није у стању да на овај начин опстане. У Финској су ми, на пример, рекли да је трећина парохијана отишла из цркве пошто не одобрава и не благосиља једнополне бракове. Она их чак не забрањује, али их и не благосиља. Црква је пала у јерес толеранције, олако се одричући својих догми и канона. Али на институцији цркве не почива цео свет. Нису узалуд на зидовима наших манастира свеци приказани са мачевима.

Шта је са руском елитом данас? У којој мери је „будна” у свом времену, или – боље речено – дорасла висини задатака које јој је време доделило?

Руска елита не спава. Прилично је будна и прилично је активна. Ево мог искуства са представницима музичара, рок звездама из осамдесетих, деведесетих година који ми кажу како проблем не лежи у погледу на свет већ у распаднутом погледу на свет.

Ни по једном питању нема јасних изјашњавања. Ево шта је написао новинар који је дуго био на оштрим либералним позицијама. Он каже да је у Русији друштво постало разнородно, да осамдесет шест процената људи припада Путиновој већини. Остали припадају свима. То су православни, будисти, леви, десни. У Русији је огромна потражња за руском искреношћу и доследношћу. Буди у којој год хоћеш партији, али буди доследан, причај, макар то било и двадесет година једно исто, немој да мењаш мишљење. Русија је у последњих двадесет пет година прошла све илузије заљубљености, од оне у перестројку до оне у демократију, затим заљубљеност у генерале, звезде шоу-бизниса, политичаре. Мислим да предмет опчињености не би требало да се распада у руци, него да је нешто тврђе.

Што се тиче уверења да су Руси конзервативци и традиционалисти, они који у то верују треба да знају да Руси теже нечем стаменом и стабилном, нечем  што не може да исцури кроз прсте.

Руска интелигенција је данас крајње активна, будна, узбуђена, ангажована. Десетине, чак и стотине хиљада људи у Русији излази на политичке митинге.

Штавише, Русија је једина земља у свету где митинге могу да организују писци и музичари.

На националној телевизији управо креће ваша ТВ емисија о руској поп музици. Шта вас је потакло да уђете у овај пројекат?

Не знам како је код вас у Србији, али у Русији влада једна парадоксална ситуација. Не тиче се толико телевизије, музике, књижевности, филма, колико се односи на друштвенополитички живот у целини. У Русији сви то добро разумеју, али о томе ништа конкретно не умеју и не могу да кажу, а чак и ако могу да кажу, не раде то јавно. Број људи који јавно на телевизији може да говори на различите теме веома је мали. Код нас годинама уназад једни исти ликови чергаре из новине у новину, са канала на канал. Мени су истовремено стигле три понуде, од три телевизије. Био сам надасве зачуђен, јер ми се чини да нисам предиспониран за водитељски наступ. У целини је јасно да, гледајући на политичко поље у Русији, нисмо изашли на крај са стварањем нове политичке елите, било да је либерална, национална, патриотска или западњачка. Због свега тога, код нас у свим сферама постоје непроменљиве, несмењиве класе. Било је покушаја да се одгоје младе активне политичке снаге попут организација ,,Наши“, „Млада гарда“, на њих су потрошени милиони, али нигде их нисам видео. Нити их је било на телевизији, нити у новинама, нити у Донбасу, ни у Сирији, чак ни на Фејсбуку. Не знам где су потрошени ти милиони. Из тог разлога сам прихватио да од новембра имам своју емисију.

Укратко – шта је најважније за концепт ваше емисије?

Жеља ми је да у студио доведем музичке уметнике како бих им поставио питање и затражио одговор зашто једни иду у Украјину да певају своје песме, други певају у Донбасу, трећи машу украјинском заставом, а док неко иде у Доњецк да носи хуманитарну помоћ, четврти не иду нигде, и воле своју отаџбину у Русији. Хоћу да сазнам како су ови или они људи дошли до својих утисака и избора. Желим да поставим и питање одговорности, да подсетим да су и Достојевски, Пушкин, Љермонтов, као и многи други великани руске културе, осећали дубоку одговорност за све невоље и победе Русије. Не могу да замислим ни Достојевског, ни Толстоја, ни Љермонтова како машу украјинском заставом на концерту, као што то ради Земфира. Они су били велики човекољупци, волели су човека, саосећали су са свима, али се никад нису понашали на тај начин. Руски класици су много волели своју отаџбину. Према томе, имам мноштво спремних питања за своје будуће саговорнике. Постоје људи на руској културној сцени који су запали у илузију толеранције и политичке коректности, и из тих оквира излази једино Русија, што је, понављам, дубока илузија. Има многих који саветују да данас треба живети без идеологије, без религије, изван државе, ван народа, ван националних интереса, у великом, добром свету. Исти су за себе задржали све оно што су нама предложили да одбацимо. Мени је то веома смешно и тужно.

Ваш коментар актуелне ситуације у Украјини?

У Украјини се дешава отцепљење једног њеног дела како она не би ушла у НАТО. И шта год Путин о томе говори, то је чињеница.

Како је настао роман Обитељ?

Сама идеја дошла је од мог пријатеља, редитеља Александра Велединског. Једног дана позвао ме је да пођем са њим у Соловецки манастир који је био претворен у логор и као такав егзистирао годинама. Рекао ми је да жели да сними филм, а мени је предложио да напишем сценарио. Када сам стигао тамо, знао сам да је то моја тема.

Може се претпоставити да су биле сложене и да су потрајале припреме за писање овог обимног књижевног дела, будући да дотиче један од најтежих и најмрачнијих периода руске историје!?

Припремао сам се заиста дуго за рад на овом роману. Нацртао сам огромну мапу логора коју сам окачио на зид своје радне собе. Нацртао сам и распоредио на тој мапи будуће ликове своје књиге. Док сам истраживао, интензивно сам размишљао о њима све док нису оживели, и тада сам почео да пишем. Први део романа написао сам за два месеца. Међутим, сваке вечери сам остајао замишљен над мноштвом питања. Нисам знао како и у ком правцу ћу да наставим. Кад год сам отишао у кревет, рекао сам себи да ће ми нови дан открити шта да радим и да не вреди да о томе много размишљам током ноћи. Будио сам се сваке ноћи док сам писао књигу, јер су се преда мном као на филму одвијале слике. Устајао сам и брзо их записивао. Дешавало се да ми тај „блиц“ укаже на оно што ће ми се дешавати у следећој глави. Напипавао сам ноћу компјутер како бих убележио то што сам видео. Они који су некад живели, умрли или су стрељани као да су ме молили и подстицали, као да су ме гонили на то да испричам да су тамо били, да су постојали на овом свету, и да уколико не будем причао о њима, нико други неће.

Много је књига написано о страхотама логора, међутим, ваш роман је јединствен по томе што у њему не проговарате са аспекта логораша већ мучитеља, стражара који управљају у потпуности судбинама заточених? Како сте се одлучили за тај корак?

У Русији је можда као нигде у свету развијена традиција логорашке књижевности. Солжењицин, Бродски, сви велики писци писали су о логорима, али нико није писао са тачке гледишта чекисте, стражара логора. Ти људи су такође видели трагедију, учествовали у њој, али нико од њих није написао ни мемоаре, нити било шта што би посведочило ту трагедију. Много њих је чак убијено у овом логору. Постоји песма у Русији која каже отприлике овако: „Мученици догмата ви сте жртве века.“ За разлику од Солжењицина и Шаламова, ја сам био у могућности да описујем логор не само изнутра, из угла заточеног, већ гледајући очима логорске администрације. Једино то ми је дало морално или аморално право да нешто покушам да кажем о томе са дистанце од сто година. „Велико се види са великог растојања“, рекао је Пушкин. И велика радост и велика несрећа.

Занимљива је и прича која прати ваш рад на књизи. Како објашњавате чињеницу да су у вашим верним описима потомци стражара препознавали приче својих ближњих иако је роман чиста фикција?

Zahar Prilepin 3У овом роману начелник логора је био пола Литванац пола Рус, и починио је много зла. Међутим, оно што је интересантно и необично, он је тамо и устројио музеје, сачувао око једанаест хиљада експоната, организовао три оркестра, биолошке лабораторије. Дакле, био је и безуслован и необичан зликовац. Стрељали су га 1938. године. Знао сам да има кћерку и пожелео сам да у књизи опишем сусрет са њом. Знао сам да је још увек жива, али нисам успео да је пронађем. Смислио сам стога, а то ми је омогућила књижевна слобода, да смо се сусрели, да сам био код ње, да смо пили чај у њеној библиотеци, док ми је она причала причу о свом оцу. Све то сам написао у роману и објавио сам га. После месец дана добио сам њено писмо које је имало веома оштар тон. Написала ми је да се никад нисмо упознали, да никада нисам био у њеном стану, те да ми је неко од њених пријатеља засигурно испричао све те појединости које сам описао. Тражила је од мене да јој објасним како знам детаље везане за њену библиотеку и њен омиљени чај, јер то зна само двоје људи на свету.

Узвратио сам радосним тоном, а она ми је на то одговорила: „Мој отац је био управник логора и умео је много боље да разговара са белогардејцима као што си ти. Реци ми истину!“ Није поверовала у моје објашњење да сам желео да што верније изградим лик њеног оца. Након ње јавило ми се још неколико људи да ме питају одакле знам све детаље о њиховим ујацима, стричевима, који су били у логору а које сам представио као своје ликове. Испоставило се да је све било истина. Највеће чудо догодило се када сам дао примерке романа веома старим људима који деценијама живе тамо.

Бојао сам се да ће пронаћи неку велику грешку или моју омашку. Рекли су ми да имам само једну! А то је да сам описивао храст а на Соловкама не расту храстови. Када сам се мало дубље посветио неким мемоарима бивших логораша, прочитао сам да су храстови ипак постојали на том простору. И то је за мене фасцинантно.

Како објашњавате чињеницу да сте као руски аутор са узорима у писцима патриотске и конзервативне оријентације успели да постигнете значајан интернационални успех?

Мислим да се небројено много људи у Европи, али и остатку света, прибојава да каже наглас оно што је већ казала руска књижевност. Увели су их у заблуду прогресом и цивилизацијом и они ништа не разумеју. У школама и вртићима су програми који уопште не одговарају националном идентитету, а с друге стране, постоје чудне европске илузије да људи могу да прилагођавају Достојевског и Толстоја својим толерантним и политичким циљевима. Па и моје књиге читају тако као да су оне о лошој Русији, о мрачној и суровој  руској  традицији, о руским војницима који убијају све пред собом. Они читају само најповршнији слој текста. Наравно, то није и истина о којој пишем. Тачно је да је историја страшна, да су људи мрачни, да су Руси сурови мушкарци, али у истој мери је тачно и то да је Русија дивна земља која има топлу душу.

У Србији сте представљајући ваше књиге боравили седам пута. Какве утиске носите одавде и какво је ваше искуство са српским читаоцима?

Српски читаоци су моја најомиљенија публика зато што су најискренији и јер се радују успесима Русије. То осећам само у Србији! Могу да кажем: „Русија је дошла да све победи!“, и да након тога зачујем громки аплауз у публици.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Веома интересантно, – интервју, а још више и личност…
    Запад, изгледа, колико -год ценио велике руске писце, и дивио им се, ипак их није потпуно – разумео… ?!
    Код Достојевског, због његовог богољубља и човекољубља, дар сагледавања и расуђивања је узвишен, – до генијалности, а то су `мерила` која су присутна и код светих писаца православног светоотачког предања, чија је вредност непролазна а која кроз Цркву надахњују и надахњивала су, благо, невидљиво, скоро неприметно, од почетака, па до краја времена….
    По таквом мерилу ако се буду мерили и `светски` писци, наћиће се објашњење њиховог трајања…
    Нека не изненади тренутна светска слава, такве је, одувек било… Али, свет пролази а с њим и његова слава…
    Не само на Западу, искреност и доследност се сматра као, презрења вредна – слабост… Наиван је ко поверује да је Запад тиме`бољи` ако нема дела, где би био толико `огољен` као код Достојевског и других руских великана; то само значи, да није изнедрио довољно генија, који може то, поштено и консеквентно да – посведочи…. На чију штету ?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *