Tamna slika o „rodoljubima”

„RODOLJUPCI“

Premijera u Narodnom pozorištu u Beogradu

Piše Raško V. Jovanović

Ne odstupajući od teksta komedije Jovana Sterije Popovića, reditelj Andraš Urban insistira na činjenici da je stvarnost neprilična i strašna, a ne njeno tumačenje

Radnja vrhunske Sterijine komedije Rodoljupci zbiva se 1848. i 1849. godine, a to vreme je, moguće je reći, po brojnim moralnim analogijama slično našem dobu. Zato treba pozdraviti stavljanje ove Sterijine komedije na repertoar Narodnog pozorišta u Beogradu, i to u okviru revije predstava Steriji u čast tokom koje je izvedeno više njegovih komada – trenutno se prikazuju kako na sceni našeg nacionalnog teatra, tako i u pozorištima Zrenjanina, Bečeja, Novoga Sada i Tuzle. Napisavši Rodoljupce Sterija je nesumnjivo ispoljio veliku moralnu hrabrost, s tim što je i način na koji je ironisao svoje vreme i svoje sugrađane svakako ukrašavao njegov karakter, kako je 1929. godine uočio književni i pozorišni kritičar Milan Bogdanović, da bi zatim zaključio: „Da je to, uostalom, bila jedna smelost koju mu savremenost nije mogla oprostiti, potvrdilo se teškim i gorkim posledicama palim na njegove poslednje dane. Prvo je osumnjičen u nacionalnoj ispravnosti, a zatim je preko njegova imena bačen pokrov zaborava koji je po njemu ležao sve do pre nekih trideset godina. On je smeo da se suprotstavi svome vremenu, da mu u oči kaže zablude i nevaljalstva, i da u jednom trenutku opšte ponesenosti ispred opasnoga zanosa masa, istakne svoj usamljenički i negativan stav. Sterija se u 1848, u godini revolucije kad je opasno ne biti sa množinom, postavio kao kritičar srpskoga držanja i odmah zatim tu svoju kritiku formulisao u Rodoljubcima. I u tom njegovom podvigu ima nešto što je samo sobom lepo.“

[restrictedarea]

Sterija je uglavnom ukazao na dve negativne osobenosti građanstva, posebno kritikovane u Rodoljupcima: on najpre zamera neiskreno rodoljublje, lažni, površni i nesigurni nacionalizam. Sterija je video i dobro poznavao nacionalnu nepouzdanost građanskoga staleža, njegovo kolebanje za vreme raznih peripetija revolucije, pa nije mogao sakriti svoje gađenje. Satirična slika koju o vojvođanskom građanstvu 1848. i 1849. godine nudi u svojoj komediji Rodoljupci porazna je i tamna: svi su sebični i gledaju samo vlastite interese, te i ne haju za opšte dobro, niti pak za reči što osuđuju takvo ponašanje koje izgovara rezoner Gavrilović i koje, u suštini, odražavaju stav pisca. „Nastojeće pozorije nisam izmislio, nego sve što se u njemu nahodi, pak i same reči i izraze, pokupio sam, koje iz života, koje iz novina; i čitatelji će se iz gdekojih opština začuditi kad svoje Smrdiće, Šerbuliće, Žutilove itd. u svojoj istovetnosti nađu“ – piše Sterija u Predgovoru ovoj komediji, a ona nesumnjivo predstavlja izraz oštrog satiričnoga stava pisca razočaranoga u svet u kojem je živeo. Ipak, on će svoj Predgovor završiti ovako: „Pozorije dakle ovo neka bude kao privatna povesnica srpskoga pokreta. Sve što je bilo dobro, opisaće istorija; ovde se samo predstavljaju strasti i sebičnosti. A da moja namera nije s otim ljagu baciti na narod, nego poučiti ga i osvestiti kako se i u najvećoj stvari umeju poroci dovijati, svaki će blagorazuman rodoljubac sa mnom biti saglasan.“ Međutim, kao što je poznato, Sterija za života nije objavio ovo svoje delo. „Sterija ustaje protiv izopačenih naravi jednog vremena i jednog društva. Za takvu satiru bila je potrebna veća hrabrost nego za onu koja bi razotkrila društveno-politički poredak, odnosno njegove nosioce na vlasti… razumljivo je što Sterija nije za života objavio ovaj svoj komad. Ma koliko istinoljubiv i moralno hrabar, kao da je i sam zastrepeo od oštrine ove svoje najjače satire…“ – s pravom je ukazao Vaso Milinčević.

Ne odstupajući od teksta komedije, reditelj Andraš Urban ukazivao je na činjenicu da je stvarnost neprilična i strašna, a ne njeno tumačenje. U tom smislu, oslanjajući se na praksu brehtovskog pozorišta, obilato je koristio songove Irene Popović Dragović komponovane na stihove Sterije, Đure Jakšića, Jovana Hadžića i Stevana Vladislava Kaćanskog, kao i vlastitu scenografiju, začinjenu mnoštvom nedvosmislenih simbola. Ne bi li izvođenje doveo u neposredni savremeni kontekst, reditelj je aranžirao da kada se na pozornici začuju imena mnogih aktera naše političke scene, počev od Titove smrti pa do naših dana, „rodoljupci“ na sceni, naravno, svakog ponaosob pozdrave odobravanjem. Takođe, on će rezonera Gavrilovića pre kraja predstave likvidirati da ne bi pričao istinu o rodoljubivim postupcima i preobraćanjima „rodoljubaca“, dok će Eden, sin bivšeg notaroša Žutilova i supruge mu Nančike, inače sasvim marginalna ličnost, ispod panoa na kojem piše „Fly from Belgrade“ početi mehanički da ponavlja prazne vatrene parole što ih je slušao od „rodoljubaca“. Mišljenja smo da su to suvišne rediteljske intervencije u ovoj inače dobroj predstavi. Glumački ansambl okupljen u ovoj „horskoj komediji“ majstorski je ostvario sve zadatke. Slobodan Beštić kao Žutilov diskretno je naglašavao „poslovnu“ perfidiju i neiskrenost nekadašnjeg notaroša, dok je Anastasia Mandić, u ulozi Nančike, supruge Žutilova, imala u izrazu dovoljno dostojanstvenog pozerstva i nadmenosti. Njihovu kćerku Milčiku angažovano je tumačila Suzana Lukić, a Bojan Krivokapić kao Eden umeo je da bude smišljeno ironičan u distanciranju prema svemu što je slušao i video u „rodoljubivom“ gibanju. Nela Mihailović oživela je sa mnogo vedrine i energije karakterističnu figuru Gospođe Zelenićke. Hadži Nenad Maričić u ulozi bankrotiranog trgovca sa mnogo neposrednosti dočarao je lik „rodoljupca“ koji očekuje da i u revolucionarnim zbivanjima nešto ušićari, dok je Nikola Vujović, kao građanin Smrdić, bio nešto diskretniji u sličnom položaju. Šandora Lepršića, „mladoga stihodelju“, nijansirano, inteligentno, ali i dovoljno uzneseno odigrao je Pavle Jerinić. Predrag Ejdus, kao Gavrilović, umeo je da u izrazu majstorski ostvari distancu prema ostalima, upućujući im povremeno i prezrive poglede. Figuru Nađ Pala oživeo je sa mnogo autentičnosti Branko Jerinić. Jedna predstava koja je neprestano plenila pažnju duhovitom i ujednačenom igrom čitavog ansambla.

[/restrictedarea]

„RODOLJUPCI“

PISAC

Jovan Sterija Popović

POZORIŠTE

Narodno pozorište – Velika scena

DATUM PREMIJERE

30. oktobar 2015.

REDITELJ I SCENOGRAF Andraš Urban

SARADNIK REDITELJA Suzana Vuković

DRAMATURZI

Slavko Milanović

i Suzana Vuković

KOMPOZITOR

Irena Popović Dragović

KOSTIMOGRAF

Marina Sremac