„Рециклирана прошлост“: синтеза слике и скулптуре

DM Objekti 6Пише Дејан Ђорић

Даница Масниковић се вишедеценијским бављењем уметношћу, квалитетом којим редефинише српску ликовну сцену, издвојила као једна од наших најзначајнијих уметница. Ових дана у београдској Галерији УЛУС представила је своје рељефе на којима је радила скоро деценију

Тек што је изашла са студија на београдској Ликовној академији, Даница Масниковић је, у жестокој конкуренцији, добила „Велики печат“ Графичког колектива, нашу најугледнију награду за графичку уметност, која је подразумевала издавање монографије. Говорило се тада да она ствара са толиком сигурношћу, снагом и прецизношћу као да је мушко, а њени радови су од шездесетих година међу највреднијим остварењима српске фантастичне фигурације.

Danica MasnikovicЧиме се истакла сада водећа српска уметница? Сасвим неоубичајено за графичаре, који углавном остају у оквиру свог еснафа, бави се цртежом, акварелом и сликарством, често на великом формату, а у новије време и неком врстом скулптуре, металним рељефом већих димензија. Такав опсег успешног ликовног стваралаштва не познаје српска уметност, само се још Љубодраг Јанковић Јале остварио на сличан начин, мада не и као акварелиста. За разлику од других, ова уметница често се мењала, свака њена изложба је догађај, свежа је и нова, али никада не изневерава своја полазишта. Увек се враћа или почиње од хуманистичке визије света, њен опус обележавају аналитички или монументално сагледане животиње, деца, девојчице као принцезе, лепе младе тајанствене жене и једрењаци. Постоји тајна у њеном истрајном бављењу истим темама које ликовно нису исте, и никада није упала у замку онога што уметници зову „сликар који слика исту слику“.

[restrictedarea]

Danica Masniković objekti 4Најновији радови су у виду металних рељефа, веома успелог експеримента, због којих је више година оставила кичицу, али ће се после њих вратити сликарству. Шта их чини посебним? На њима је остварена синтеза слике и скулптуре, одбаченог, нађеног и овог пута сликарски, а не дишановски, концептуално, проглашеног предмета. Радови великог формата, тешки за обраду, руковање и излагање, представљају њен стари племенити свет животиња, израз љубави према живом свету са свешћу да он није само угрожен већ да техничка цивилизација остварује планетарни биоцид и екоцид. Сликарка сједињује цртеж и насликано са објектом, уноси на слику старе, зарђале предмете са ђубришта, проширује слику у правцу треће димензије, што је логичан исход западног илузионизма и један од најуспелијих ликовних досега модернизма. На њеним рељефима има нечег од графичке уметности, после више деценија као да се вратила искуству ецовања и акватинте. Налик животињама суштински одбаченим, у манијакалности потрошње и робноновчаних друштвених односа подивљалог капитализма, и човек је на продају. Предмети се зато бескрупулозно отписују, вештачки се стварају, тржишно и рекламно пројектују и потхрањују нове потребе за потрошаче, а некада лепи, верни и исправни предмети завршавају на отпаду. Зато је назив ове крајње актуелне изложбе „Рециклирана прошлост“. Реч је о цивилизацији смрти, како је Драгош Калајић говорио „лихварској и тровачкој“, о немогућности и ускраћености живљења и стварања, о ђубришту као великој метафори савремене историје. Можда уметници сада могу још само да сањају о бољем свету, да се сећају и развијају носталгију рђе. Даница Масниковић враћа у живот јадне, зарђале предмете, уграђује их у бродове, дечја колица и животиње, обнавља, преображава и као шаманка бди над светом осуђеним на пропаст. Не враћа у живот само одбачена дела људских руку, не даје нов смисао предметима и животињама, осуђеним на одстрел, тровање или робију у својству „кућних љубимаца“. Она пружа самопоштовање пре свега човеку, доказује да је још увек људско биће и да воли свет у коме живи заједно са другим створењима па макар морао да се суочи са рециклираном стварношћу.

Danica Masnikovic objektiЗатворени у своје квазипроблеме, изоловане визуелне светове, уметници су у ово време престали да буду човечни, чиме се изгубио смисао њиховог деловања, виши, божански разлог бављења уметношћу. Уносећи бубице на слику, увеличавајући морског коњица на формату од два метра, користећи кожу, дрво, стакло, шрафове, опруге и мрежице, уметница је у први план вешто поставила питање опстанка и изворне ликовности. Она сада „слика“ помоћу објеката у виду детаља уместо кистом. Васкрснула је осуђено и вратила у живот најпре уметност.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *