Проф. др Драган Симеуновић (други део) – Одговор на кризу је стигао касно

SimeunovicРазговарала Мила Милосављевић

Отписана национална држава и одбачени национални суверенитет као анахроне појаве преко ноћи се враћају на велика врата у политички живот Европе кроз подизање ограда и обнављање граница и граничара

Вештачко изазивање миграција је одавно познато, а данас су њиме поред великих војнообавештајних система овладали и многи мањи. Могуће је покренути наоко спонтане масовне миграције, усмеравати њихов ток или пак организовати лажне миграције у пропагандно-политичке сврхе. На тај начин се може испровоцирати жељени спољнополитички ефекат, остварити знатна политичка, територијална и војна корист, и нанети велика економска штета непријатељској страни. У крајњем, и ратови који се воде са тим циљем могу се сматрати обликом социјалног инжењеринга, каже у разговору  за „Печат“ проф. др Драган Симеуновић.

 

Поборници и противници теорија завере се споре око садашњих миграција које иду ка Европи преко Србије. Постоји ли елемент завере у овој гигантској миграционој кризи?

Нити су у праву они који се ругају причама о заверама, нити су у праву они који тврде да је све ово што се збива плод завере. Завере постоје, али нису све ни респектабилне, нити су довољно функционалне чак ни онда када се остваре. Ипак, било би нерационално да неке снаге не покушају да искористе ове миграције за остварење својих тајних планова. Такозвана Исламска држава, иако незадовољна тиме што бројни млади Арапи беже у Европу уместо да се боре за њене циљеве, не крије да у редове миграната убацује своје људе како би после изводили терористичке нападе по Европи. Тако је и један од нападача у Паризу дошао из Сирије, пропутовавши и кроз нашу земљу.

 Може ли се рећи да се у Европи поводом миграција догађају велике аномалије?

Аномалија је пре свега у томе што се забраном проласка избеглица крши принцип слободе кретања људи, роба и идеја на коме је базиран концепт ЕУ, што у демократској Европи 21. века имамо непоштовање људских права миграната, а нарочито права на натурализацију, као и пораст ксенофобије, што политику мржње према странцима и суседима практикују земље којима су пуна уста демократије и које су нам давале толике лекције о толеранцији. Личе на учитеље који подучавају друге лекцији коју сами нису савладали. Није ли аномалија то што зидове на својим границама подижу земље попут Мађарске, Хрватске и Словеније у којима избеглице уопште не намеравају да остану већ само теже да кроз њих што пре прођу. Историјска је аномалија што су захтев ЕУ да прихвате по квотама један део избеглица одбиле Мађарска, Словачка, Чешка и Пољска, државе из којих су својевремено многи бирали пут избеглиштва, као и то што земље које одбијају да приме избеглице тиме показују да имају једностран однос са ЕУ– хоће само корист од Уније без намере да узврате солидарношћу на потребе ЕУ када је она као заједница у проблему. Тиме показују да сматрају да чланство у ЕУ није повезано са имањем извесних одговорности. Свакако да је аномалија и то што је Европа као најуређенији континент света испољила потпуну неспремност и висок степен неорганизованости, па и превелике изненађености, а неке чланице ЕУ чак и панику у суочавању са мигрантским таласом иако он увелико тече још од 2011, а интензивно од 2014. године. Европа ће морати да се запита да ли је аномалија или природна реакција то што се отписана национална држава и одбачени национални суверенитет као анахроне појаве преко ноћи враћају на велика врата у политички живот Европе кроз саможиве одлуке земаља чланица Уније, кроз подизање ограда и обнављање граница и граничара не само између Мађарске, Словеније и Хрватске већ и између тако демократски напредних и блиских земаља као што су Немачка и Аустрија.

[restrictedarea]

 Све је видљивије да миграциони терет није равномерно расподељен?

Па и то је аномалија што велики, ако не и највећи терет мигрантске кризе засад сносе земље које нису ни на који начин допринеле стварању кризних жаришта у Ираку, Либији и Сирији одакле избеглице највише долазе у Европу, нити су те европске државе, засад најпогођеније мигрантским таласом попут Србије, ишта профитирале од ратова који су се у тим земљама водили или се воде. Ту аномалију увећава чињеница да су земље које тренутно трпе највећи терет миграција уједно и најсиромашније или су у тешкој финансијској кризи попут Грчке.

 Како оцењујете одговор ЕУ на мигрантску кризу?

Стигао је веома касно. Након недозвољиво дугог периода збуњености у којем су неке чланице радиле шта су и како су хтеле у погледу мигрантске кризе, све чланице ЕУ су тек 23. септембра одржале први самит, и то неформалне природе, о миграцијама. Он се завршио доношењем закључака о подршци најновијим предлозима Европске комисије и потврдом да је потребан далеко уједињенији приступ не би ли се ефикасно решила мигрантска криза. Најављено је јачање мреже за помоћ мигрантским жариштима, издвајање додатне милијарде евра Комесаријату УН за избеглице, Светском програму за храну и другим сродним телима, као и хармонизовање напора да се повећају давања за фонд за Сирију да би се бар досегао обећани ниво тих давања у 2014. години, будући да су неке земље чланице самовољно смањиле чак за 99 одсто своје учешће у Фонду за храну, као и у другим сродним фондовима. Рецимо, било је договорено да се у фонд за Сирију прикупи пола милијарде евра, а у фонд за Африку 1,8 милијарди евра, што није учињено. Да Европска комисија мигрантску кризу углавном покушава да реши новцем, показује и пораст њених ресурса за тај проблем. Од маја до септембра 2015. ти ресурси су порасли са 4,6 на 9,5 милијарди евра.

Поред тога Европска комисија је најавила давање 100 милиона евра као хитну помоћ најпогођенијим земљама чланицама ЕУ, и 600 милиона евра додатне помоћи надлежним европским телима у 2016, те да се још 300 милиона евра дода у ЕУ фонд за хуманитарну помоћ у 2016. години. Одлучено је да се да и помоћ земљама у окружењу ЕУ, и то Турској милијарду евра (што је касније повећано на 3,4 милијарде евра), а Србији и Македонији заједно свеукупно 17 милиона евра. Такође је одлучено да се додатне финансијске инјекције убризгају земљама у које су се масовно слиле избеглице, као што су Либан и Јордан, како би што мање избеглица напуштало те земље и кретало ка Европи. Закључено је и да ЕУ треба да повећа напоре на стабилизацији афричких земаља које су главни извор миграција.

 Недавно сте у једној ТВ емисији поменули стварање европских граница. Можете ли нам то појаснити?

У Европској агенди за миграције најављено је и конституисање копнених и водених граница ЕУ, као и војнобезбедносног надзора тих граница од стране новопројектоване европске граничне страже у децембру ове године. Можда и градње зидова. У прилог томе говори и податак да је Брисел 20. октобра потврдио право Мађарске да подигне зид према Хрватској и тиме оснажио идеју ограђивања држава чланица ЕУ. Парадоксално је да ће, уколико се тај тренд настави, неке европске државе бити раздвојеније него пре уласка у ЕУ.

 Шта ви мислите о томе?

Како је у том документу ЕУ и тврдња о потреби осигурања „окружења“, и како је Турској због миграција поред уобичајених давања овим актом и каснијим одлукама додељено досад чак 3,4 милијарде евра, можда би најцелисходније било да се та планирана граница установи као граница „окружења“, па да се контрола врши на турско-сиријској граници. Ако треба подизати зидове, онда то треба чинити на турској граници преко које улазе мигранти, а не тек тамо и онда кад мигранти уђу хиљаду километара дубоко у Европу.

 У којој мери су миграције безбедносни изазов за Европу, а у којој мери су то за нас? Ангела Меркел је помињала и могућност рата на Балкану?

Simeunovic 2Као безбедносни изазов миграције нису тек пуко повећање опасности од пораста броја терориста на тлу Европе. Овакве какве су сада, неконтролисане и самоточне, у условима растуће панике у неким државама, миграције повећавају и ризик од унутрашњих и међудржавних конфликата на тлу пре свега Југоисточне Европе, и у томе је Ангела Меркел потпуно у праву. Ако би саможивост и наказно доказивање обновљивости пуног националног суверенитета неких држава чланица ЕУ наставиле да се развијају овим темпом, упозорење председнице Немачке, да би уколико и ова земља престане да прима избеглице, то могло довести до оружаних конфликата на Балкану, лако може постати реалност. Очекивати да, на пример једна сиромашна балканска земља као Србија, која вредно ради на свом привредном опоравку према правилима и принципима које јој намеће ЕУ, почне да подноси абномаралан терет миграција није реално, тим мање ако њој суседне земље – чланице ЕУ – подижу зидове и гурају је тако у кризу из које тешко да ће икад више моћи да изађе ако број миграната у њој прерасте све нивое њене социјалне, економске, безбедносне, па и политичке издржљивости. Међутим, наше државно руководство на челу са Вучићем показује изузетно разумевање ситуације и засад одлично плива у мутним вировима великог мигрантског таласа тиме што не само да не прети другима, па чак ни онима који нам кроз зубе прете, већ интензивира добросуседске односе. Притом трпи чак и извесну штету, али као јасан доказ не њене слабости него жеље за миром и успоставом пријатељства. Свако пријатељство, па и политичко, увек се градило повећаном пажњом и поклонима.

 Постоји ли бојазан да мигранати донесу масовни тероризам?

Са доласком великом броја миграната из земаља у којима се воде грађански ратови и у којима су ситуиране разне терористичке групације расте ризик од тероризма у земљама кроз које мигранти пролазе, а нарочито тамо где се задржавају. Правило је да што се дуже задржавају и ризик бива већи, а највећи је тамо где трајно остају, поготову уколико те земље попут Француске учествују у бомбардовању држава из којих мигранти стижу. Зато свака од транзитних земаља има пред собом веома озбиљан, али не и немогућ задатак да међу мигрантима идентификује потенцијалне или праве терористе. Тај задатак није нимало лак, али одустати од њега или спроводити га површно значи дозволити да се у Европи посеје семе из кога ће нићи тероризам. Један од битних разлога за неспровођење овог задатка јесте чињеница да он као додатна активност националних безбедносних структура значајно оптерећује буџет те земље.

 На коју врсту тероризма конкретно мислите?

Одговор је наоко једноставан и једнозначан – опасност која нараста је од исламистичког тероризма имајући у виду да је огроман проценат миграната муслиманске вероисповести. Међутим, ствари не стоје баш тако. Будућност Европе свакако ће бити обележена порастом исламистичког екстремизма, али његов пораст ће пратити друга врста екстремизма – десничарског,  и то све реактивније природе у односу на миграције које ће му истовремено бити и мета и  замајац. Увек вигилантно оријентисани, десничари сада ликују због несналажења ЕУ и њене касне реакције пред изазовом миграција, па нуде себе као „спас од те пошасти“. Наруку им без сумње иде чињеница да уз миграције увек иде и висок степен политизације друштва, као и неизбежност емотивног реаговања. У сваком случају отвара се велики простор за десницу на политичкој сцени Европе.

 Како ће, по вама, ЕУ, а како Србија, одговорити на ове изазове?

Будући да миграције могу имати и позитивне економске последице, али само када су планиране, дозиране и жељене, циљ ЕУ је да миграције учини дозираним и уклопивим у своје планове, чиме би оне од нежељених постале пожељне и као такве биле уграђене у агенду друштвеног развоја земаља чланица ЕУ. Нас пак чека изградња правила на регионалном нивоу и потом што хитније усвајање међудржавних споразума којима би се колико-толико релаксирала напетост између суседа и створио регионални поредак ствари кад су у питању миграције, што би без сумње смањило и међународне и унутрашње социјалне тензије у свакој од тих држава.

 

Предвиђања која су се показала као тачна

Богат стваралачки опус нашег саговорника чини седамнаест књига и преко двеста чланака, махом преведених, и то на девет језика. Члан је више иностраних академија наука, а у САНУ је дугогодишњи секретар Одбора за друштвену теорију и филозофију. Симеуновићева књига „Нација и глобализација“ са предговором Владете Јеротића, прошлогодишње „Просветино“ издање, садржи низ оцена и предвиђања која су се врло брзо показала као тачна, између осталог и она о не само успешном преживљавању националне државе пред налетом глобализације већ и о њеном повратку.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Вредан поглед… А нешто мало се зна о `не-завереничким` плановима моћних ?! Чуо се податак да ће ЕУ наводно, до 2050 требати цца 30 МИЛИОНА емиграната, па Немци који се сматрају `кадрим` за разне подухвате, као да су `похитали` што пре да попуне своје `квоте` ? Само, изгледа да своје гласаче нису `консултовали` ?
    Иначе `покрет избеглица` изгледа маркетиншки `савршено` ?! Гандијевски, ненасилно, у складу са међународним конвенцијама, чак се и на хришћанско милосрђе рачуна ?! Једино, што према исламу, муслиманима и припада таква почаст од стране `неверника`, који су дужни да им служе и да им буду – покорни ?! У хришћанству, милосрђем се испуњава дуг према Богу, и не треба се тиме узносити… Дакле `долазећа` култура сама себе сматра `богом` у односу на остале па и хришћанске, и у томе је драстична разлика разумевања и – не-споразума, који треба да доносе своје `плодове` ?! Можда наивни очекују захвалност од дошљака, и уопште ни не помишљају да они могу да се понашају као – `неблагодарни гости` ? Па зар им још недостају докази о томе колико су били наивни и да нису (на време) упознали кутуру којој су широм отворили врата ?
    А Јеванђење нас учи, да будемо – мудри као змије а безазлени као голубови; не обратно… ?!
    И да ништа заиста добро, без Божје помоћи не можемо да урадимо; – узалуд се упињу разне НВО са својим `вредностима` које су заправо перфидан вид профанисања хришћанског учења – без Бога….
    Жалосно, а у томе је и проблем пропајуће, апостатске ЕУ…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *