Посебно место Србије у В еликом рату

Ваљевска болница 1914-1918

Valjevska bolnica 1Пише Мирослав Перишић

Ваљевска болница је нека друга и другачија историја, какве није било никада пре ње, а ни после ње у Првом, нити касније у Другом светском рату. Због тога је она различита, због тога је значајна за све државе и народе, не само за историју Србије

О времену и трагичним догађајима којих се са неизмерним поштовањем према исказаној хуманости и жртвама данас сећамо, сачувана су бројна сведочанства. Једно издвајам.

„Малаксао сам… легао бих, али како да легнем када је толико очију упртих у мене… свако тражећи моју помоћ! Морам њима помоћи а мени како Бог да.“

Биле су ово последње речи лекара Живана Влајића које је забележио у свом ратном дневнику.

ГРАД ПРЕТВОРЕН У БОЛНИЦУ Овим потресним речима придодајем и описе стања најприближнијих суморној слици која је обавијала Ваљево у јесен 1914. године, а у зиму 1915. достигла размере катастрофе: приликом одступања српске војске са Дрине и Саве, непосредна позадина изгледала је као кошница где је врио најразличитији свет у коме су се измешале избеглице и заробљеници, војска, жене и деца, избегличка кола и коморе међусобно закрчени, помешан врисак преплашене деце са запомагањем и плачем слабих жена док су напуштале своја огњишта без мужева и са нејаком децом бежале у непозната места. Ове описе др Владимира Станојевића, писца капиталне књиге „Историја српског војног санитета. Наше ратно санитетско искуство“ употпуњавају и речи које су саставни део таквог времена, таквог стања и такве захуктавајуће несреће: немаштина, глад, нечистоћа, недостатак топле одеће, прекомерна душевна и физичка напрезања, брзина и важност развијања догађаја, бекство свега живог испред злочина, страх, општа паника.

[restrictedarea]

У ком контексту и како се Ваљево нашло у средишту ратних дешавања 1914–1915?

Valjevska bolnica 2Као најближе фронту, дугом око двеста километара, током три удара аустроугарске војске, од августа до новембра/децембра 1914, Ваљево је било не само седиште Врховне команде српске војске већ и главни оперативни санитетски центар за збрињавање рањених и оболелих. Кретања становништва у разним правцима – избеглице испред аустроугарских злочина, затим рањеници са фронта, обележеног великим сударима српске и аустроугарске војске на Церу, Текеришу, Јадру, Гучеву, Борањи, Јагодњи, Мачковом камену и у Колубарској бици и, најзад, прилив мобилисаних за попуњавање јединица, који су из разних крајева Србије на путу ка фронту пристизали у Ваљево – утицали су да у граду са мање од десет хиљада становника у једном периоду буде више десетина хиљада људи. Међу њима су били и бројни заробљени аустроугарски војници, а после Колубарске битке и око четири хиљаде аустроугарских оболелих војника које њихова војска није евакуисала приликом повлачења. У таквим околностима ширење пегавог тифуса било је неизбежно. Изразито мало лекара са недовољно санитетског материјала започело је борбу за животе људи у условима у којима је читав град постао болница. Све зграде које су могле да служе за смештај и лечење претворене су у болнице (школе, кафане, магацини, приватне куће). Тих месеци у Ваљеву је радило свега 26 лекара. Српски доктори заједно са аустроугарским заробљеним лекарима видали су српске војнике, цивилно становништво и аустроугарске војнике оболеле од тифуса. Суочена са несагледивим тешкоћама, српска влада је новембра 1914. позвала стране лекаре и болничаре, и у Ваљево су у хуману мисију наредних месеци, уз већ присутног холандског хирурга Аријуса ван Тинховена, пристигле медицинске мисије из Шкотске, Енглеске, Ирске, Русије, Америке, Француске, Пољске, Белгије, Швајцарске. Епидемија је свој врхунац достигла у периоду од децембра 1914. до марта 1915. године када је однела више хиљада живота.

ИСТОРИЈСКИ ФЕНОМЕН По сведочењима савременика, у Ваљеву је било дана када је дневно умирало и до стотину људи. На оболеле је додатно психолошки тешко деловала велика смртност лекара, која је само у периоду јануар/фебруар 1915. деловала застрашујуће: 14. јануара умро Феликс Менхард из Галиције, 19. јануара умро српски лекар Хранислав Јоцић, 21. јануара умро Јосиф Ковач из Сегедина и Алојз Плекл из Беча, 23. јануара умро српски лекар Павле Војтех, 24. јануара умрла Драгиња Бабић, иначе прва жена лекар у Србији, 28. јануара умро Алберт Семјуел Кук из Америке, 29. јануара умро Вацлав Милота из Чешке, 31. јануара умро лекар Ђорђе Дада, 6. фебруара умро управник Окружне болнице у Ваљеву Селимир Ђорђевић, 13. фебруара умро српски лекар Душан Поморишац, 29. фебруара умро аустроугарски лекар Гавра Барак, 27. фебруара умро Душан Радовић. Од наведених – Барак, Ковач, Менхард, Милота и Плекл били су заробљени аустроугарски војни лекари.

Valjevska bolnica 3Ваљевска болница је драматична и потресна епизода Првог светског рата о којој се не зна довољно. Шта је све Ваљевска болница и чињенично и симболички? Симбол страдања и хуманости у исто време. Такође и историјски пример идентичних војничких судбина у рату супротстављених војски, дакле војника, лекара, заробљеника који су у једном тренутку у јеку рата били људи без боје униформи и застава, како то пише у Каталогу изложбене поставке данас отворене. За историчаре Ваљевска болница је историјски феномен, тема на основу које се сагледава људска страна у рату и судбине људи којих обично нема у великим писаним повестима. Људи започињу ратове а ратови су уперени против људи. То је парадокс историје. Осим што производе жртве, ратови претварају људе у бројеве, (пример: „толико и толико је погинуло или умрло“), претварају их у масу (пример: „маса је јуришала“, „колона се кретала“ и слично), претварају их у категорије (пример: родољуби, издајници, борци, злочинци, жртве, хероји, кукавице, окупатори, непријатељи) и, најзад, све то је смештено у одређене контексте назначене кроз појмове и појаве као што су: идеологија, рат, рад, глад, страх, занос. У великим писаним историјама човек – појединац са својим именом и презименом, породичним пореклом, размишљањима, надом и судбином, не постоји.

ИМА ЛИ ВЕЋЕГ ПРИМЕРА ХУМАНОСТИ? Ваљевска болница је нека друга и другачија историја, какве није било никада пре ње, а ни после ње у Првом, нити касније у Другом светском рату. Због тога је она различита, због тога је значајна за све државе и народе, не само за историју Србије. С једне стране, даје тачну слику Србије 1914. године – српски доктори заједно са аустроугарским заробљеним лекарима видали су и српске и аустроугарске војнике. С друге стране, Ваљевска болница има међународну димензију, значајна је као јединствени пример који носи универзалну историјску поруку – добровољно помоћи другом непознатом човеку како би му спасио живот.

Има ли већег примера хуманости? Кости многих од њих налазе се у земљи, на обронцима око овог града, заједно са око 45 хиљада тада сахрањених на ваљевским гробљима, по подацима из извештаја аустроугарског лекара Јулиуса Роксандића.

Поштовани господине председниче, ваше екселенције, уважени градоначелниче,

Као историчар и директор државног Архива Србије слободан сам да себи и свима нама поставим питање: шта ми као држава и култура, осим овог што чинимо, можемо још да урадимо како бисмо сачували и будућим генерацијама пренели универзалну поруку Ваљевске болнице? Идеја о формирању меморијалног центра у простору данашњег Историјског архива Ваљева а некадашње Окружне болнице, имаће своју потпуну мисију једино уколико то урадимо заједно са другим државама, онима чије су добровољне медицинске мисије биле део Ваљевске болнице. Дозволите ми да саопштим и да сам се са директором аустријских државних архива др Волфгангом Мадертанером договорио да започнемо темељно истраживање на тему Ваљевске болнице. Преузимам и одговорну обавезу да са сродним институцијама у другим државама радимо на заједничким истраживањима, прикупљању докумената из архива и породичних збирки потомака добровољних медицинских мисија.

Ваљевска болница по својој снази догађаја надвлађује ратне тактике, стратегије, идеологије.

У години обележавања стогодишњице Првог светског рата са више страна су се чуле поруке да јубилеј треба да се искористи за помирење држава и народа. Није ли Србија 1914, на самом почетку рата, на примеру Ваљевске болнице учинила све у корист помирења?

Говор др Мирослава Перишића, директора Архива Србије,
на отварању Међународне научне конференције, Ваљево,
30. октобар 2015

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *