Победа с мирисом стрепње

Пише Никола Врзић

Како је српска победа у Унеску повезана с подршком коју је Данијел Сервер пружио „Куриру“?

Срби су ове суботе за Митровске задушнице посетили гробља, цркве и манастире широм Косова, гласила је вест која није привукла нимало пажње зато што је посета протекла „без иједног инцидента“, што је иначе, како је саопштила Влада Косова, „најбољи реални доказ заједничког живота и традиционалне толеранције која карактерише грађане Косова свих националности и религија“. И нагласила је Влада Косова с тим у вези, у истом саопштењу издатом два дана уочи гласања о уласку Косова у Унеско, да „Република Косово заслужује и спремна је да буде достојан члан Унеска, пошто дели и верује у исте вредности“… Али вест о задушницама без инцидената баш зато је и заслужила пажњу. Ако су власти у Приштини сада – очигледно, због гласања у Унеску, сами су то признали овако повезујући задушнице с Унеском – биле у стању да спрече нападе на Србе који посећују своја (разрушена) гробља, биле су у стању да то учине и раније што учиниле нису. То ће рећи да је досадашње насиље било једнако систематично и нимало спонтано као и садашњи изостанак насиља, и треба ли нам уверљивији доказ противприродног блуда који се крио у покушају Републике Косово и њених спонзора да ову државолику творевину угурају у Унеско?

Но јасно је да овакав и слични аргументи – попут оног да би улазак Косова у Унеско значио и да ће се српска гробља, цркве и манастири на Косову и Метохији на чување поверити онима који су их и рушили, и од којих их КФОР и даље чува – дакле да сви ови аргументи нису имали нарочито значајну улогу када се овог понедељка у Паризу одлучивало хоће ли, или не, Косово постати 196. пуноправна чланица Организације Уједињених нација за образовање, науку и културу. У одлучивању је, напротив, пресудно било питање хоће ли Сједињене Америчке Државе, Велика Британија, Немачка (и сви остали, мање важни спонзори косовске независности) и Србији и свету поново наметнути своју вољу. Нису у томе успели. Они су изгубили, Србија је победила. Но читава је ствар, наравно, далеко сложенија.

[restrictedarea]

АХТИСАРИЈЕВИ ПЛАНОВИ Кренимо редом, тек да бисмо се подсетили да иницијатива за улазак Косова у Унеско није дошла ниоткуда, а још мање изненада. Реч је, заправо, о наставку спровођења плана који је разрађен још пре више од десет година, и од тада се и извршава. Обрисе плана, касније названог Ахтисаријевим, пронашли смо, захваљујући Викиликсу, у америчкој дипломатској депеши 05ROME1529 од 4. маја 2005. године, у којој је практично било нацртано све што ће потом и уследити: предвиђен је, стоји у овој депеши, избор „важне европске личности“ да руководи будућим преговорима о коначном статусу Косова (11. новембра 2005. на то ће место бити постављен бивши председник Финске Марти Ахтисари), одобрење Савета безбедности УН да преговори отпочну (то се догодило 24. октобра 2005), умањивање улоге Унмика у корист европске безбедносне мисије (ЕУЛЕКС), и, наравно, на крају преговора, као њихов унапред зацртани исход, независност Косова, пише у депеши 05ROME1529. Иако је Ахтисаријев план надгледане независности Косова у Савету безбедности 2007. године прошао неславно, захваљујући противљењу Србије и Русије, спонзори нелегалне косовске независности почели су да га спроводе једнострано. А Ахтисаријев је план, у својој тачки 1.5, Косову давао „и право да тражи чланство у међународним организацијама“. И отуда садашње настојање правих креатора Ахтисаријевог плана, а то су Сједињене Државе и њихови вазали, да Косово угурају (и) у Унеско.

Читав случај је, што се Србије тиче, додатно закомпликован 2010. године, када су тадашњи председник Србије Борис Тадић и његов шеф дипломатије Вук Јеремић у Уједињеним нацијама пристали да се преговори о Косову из Уједињених нација пребаце у надлежност Европске уније. Тада се и Србија укључила у спровођење Ахтисаријевог плана који је претходно одбацила, саучествујући у заобилажењу Савета безбедности где је као препрека стајао руски вето; као што је „Печат“ у више наврата писао и доказивао, сви досадашњи преговори између Београда и Приштине, формално статусно неутрални, заправо су служили испуњавању оних аспеката Ахтисаријевог плана стварања независне косовске државе где је учешће Србије било неопходно.

Србија је досадашњим бриселским споразумима, закључно са Првим бриселским споразумом из 2013. године, Косову практично подарила унутрашњи суверенитет. Али то није довољно, за легализацију нелегалне косовске државности потребан је и међународни легитимитет у виду чланства Косова у међународним организација, с чланством у Уједињеним нацијама као коначним циљем. Управо зато је у Београд, почетком 2010. године, и стигао амерички демарш (опет, и за њега смо сазнали захваљујући Викиликсу који је 2011. објавио четврт милиона америчких дипломатских депеша) у коме се од српских власти захтева да „престану с покушајима да оспоре статус Косова, укључујући и лобирање против признања или спровођење непожељних акција у међународним организацијама“. И зато је у првобитну варијанту Првог бриселског споразума и била убачена одредба по којој је Србија обавезана да не омета улазак Косова у међународне организације. Као што је (ваљда) познато, српски преговарачи су у Бриселу те 2013. били макар за толико успешни, па је ова одредба на крају испала из текста споразума, и замењена је тачком 14 која каже да је „договорено да две стране неће једна другу блокирати, нити подстицати друге да блокирају напредак неке од страна на њеном европском путу“ (што дефинитивно није исто, као што показује Споразум о стабилизацији и придруживању Косова и ЕУ у чијем је члану 2 експлицитно наведено да се Косово не третира као независна држава).

Елем, у недостатку пристанка Србије на чланство Косова у међународним организацијама, услед застоја – надајмо се трајног – у српском саучествовању у спровођењу Ахтисаријевог плана, Косово и његови спонзори прибегли су насилном убацивању наше отете покрајине у међународне организације. Тако је Косово и доспело на дневни ред Унеска.

УНЕСКО РАЧУНИЦА И били су сигурни да ће успети. Скупштина Косова је за уторак заказала свечану седницу на којој је требало да се ратификује приступање Унеску, а водеће светске новинске агенције унапред су припремиле вести да је Косово постало 196. чланица ове светске организације, па су их и емитовале чим је стигла информација да је гласање у Паризу завршено. Али ко је могао да претпостави да ће на Генералној конференцији Унеска бити довољно оних који ће одолети да поступе по наређењу из заједничког саопштења Велике Британије, САД и Немачке од 6. новембра: „Ми подржавамо чланство Косова у Унеску.“

Охрабрујући пак сигнал за Србију догодио се непосредно пре самог гласања о (не)уласку Косова у Унеско, када је одбачен српски предлог да се изјашњавање о овом питању одложи. Парадокс је овде само привидан: овај предлог јесте био одбачен већином гласова – таква је за то и била довољна – али већина коју су том приликом сакупили противници српског предлога (88 према 58) није била двотрећинска, каква је неопходна да би Косово постало пуноправни члан Унеска. С таквим уводом, овим горко-слатким поразом Србије, приступило се и кључном гласању. За Косово у Унеску гласале су 92 чланице ове организације, 50 против, уз 29 уздржаних и 15 ван сале приликом гласања. Све у свему, Косово није прошло за само три гласа. Довољно за нашу победу.

Интересантно је, узгред буди речено, да је приштинска „Коха диторе“ и најављивала да Косово рачуна на ова 92 гласа колико су на крају и добили, што значи да су им (непријатно) изненађење представљала барем три од 50 гласова у нашу корист.

За Србију, дакле против Косова, гласале су све земље БРИКС-а (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка), скоро читава Јужна Америка, Мексико, од земаља Европске уније Шпанија, Кипар и Словачка… Пријатно изненађење представљала је уздржаност Пољске која је признала независност Косова, међу непријатнијима су уздржаност Грчке и Румуније које независност нису признале, још непријатнији је био македонски глас за Косово – не и неочекиван, додуше, јер је супротно изјашњавање могло да изазове гадну реакцију тамошњих Албанаца – али свакако нам је најтеже пао глас Црне Горе за улазак Косова у Унеско. Но, њима на душу, и вечну срамоту.

Исход гласања може да се представи и овако: 92 државе повиновале су се налогу САД (и Велике Британије и Немачке), а 94 то нису учиниле. Шанса Косова да добије статус посматрача у Уједињеним нацијама тиме је сведена на скоро никакву.

СРБИЈА И РУСИЈА Али шта је довело до оваквог исхода? Како је Србији успело да порази Америку и њене вазале? Два су кључна фактора: српски и руски.

Србија је, пре свега, смогла снаге да се супротстави вашингтонској наредби да се не противи уласку Косова у међународне организације. Не сме се, ако ћемо да анализирамо поштено, потценити значај овог чина. Ова непокорност представља озбиљан знак ресуверенизације Србије, охрабрујуће знамење српске борбе за српски уместо за туђи интерес. Мало ко је то очекивао од власти која је потписала Први бриселски споразум, али не и сасвим неочекивано од власти која је после тога издржала да не уведе санкције Русији и да се приде супротстави британској резолуцији о Сребреници. И само ће време показати које је од ова два представљало скретање с пута ка коначном циљу, ка потпуном повратку на српско становиште или ка његовом затирању.

Разуме се, узалудна би била српска борба, па и ова у Унеску, да у тој борби немамо моћног савезника. Била је то, наравно, као и увек, Русија. Уочио је то и „Асошијетед прес“ који је неуспех Косова прокоментарисао као победу Русије, а и председник Србије Томислав Николић и премијер Александар Вучић примили су амбасадора Русије Александра Чепурина како би му захвалили на „свесрдној подршци“ његове земље у Унеску, и нема места сумњи да се руски фактор показао као пресудан у нашој борби против наших западних пријатеља. Па нека још неко приупита када су нам то Руси помогли.

Али погледајмо и само мало ширу слику. Ово је већ други пут, у само неколико месеци, да смо се пред читавим светом супротставили западним силама у њиховој намери да делују против наших националних интереса. Први пут поводом Сребренице, други пут ове недеље у Паризу. И оба пута смо победили. И оба пута смо победили захваљујући својој спремности да се бранимо уместо да повлађујемо, и захваљујући Русима. То нам говори да су Сједињене Америчке Државе овог понедељка у Паризу заправо претрпеле двоструки пораз. Не само да Косово није ушло у Унеско већ Косово у Унеско није ушло захваљујући сарадњи Србије и Русије. Ова сарадња – ова помоћ Русије Србији, да будемо прецизни – морала би да произведе и последицу у виду јачања утицаја Русије у Србији, а тиме и на читавом Балкану. Како је циљ САД да Русију са Балкана избаце а не да је на Балкану оснаже – томе је и служило, на пример, америчко минирање Јужног тока – очигледно су овим утеривањем Србије у руски загрљај Американци направили озбиљну грешку.

СТРЕПЊА И ШАНСА Из овога би могли да извуку наук, наук да би им боље било да нас не притискају даље зато што би то могло да нас натера да још више заштите потражимо у Русији, а Русија је ту заштиту очигледно спремна да нам пружи. Али вероватно такав наук наши амерички пријатељи неће извући. И отуда, после победе, мирис стрепње. Као што председник Николић рече „Новостима“, „истина је да кад добијемо једну битку, одмах мислимо да ће нас напасти поново“.

Дакле, како би могли да нас нападну поново? Не (само) зато што нас нарочито не воле него зато што им то интерес налаже. Наше рањиве тачке познате су, протежу се од Републике Српске до Косова и Метохије. Удари на Републику Српску несумњиво нам предстоје; тежње да је угасе, какве су биле сакривене иза оне британске резолуције о Сребреници, њеним неуспехом сигурно да нису нестале. Косово и Метохија? Претња је стална, а у овом тренутку нарочито је важно разумети намеру која стоји иза одлуке косовског Уставног суда да суспендује примену договора о формирању Заједнице српских општина; ова одлука, наиме, засигурно није донета без договора са патронима косовске независности, о чему уосталом сведочи и изостанак иоле озбиљније реакције на ово кршење договора из Брисела које би морало да заглави и свако даље преговарање.

А ту је и унутрашња дестабилизација Србије. Како је опозиција у хроничном расулу, а ни покушаји стварања потпуног раздора између председника и премијера Србије нису произвели жељени ефекат, број могућности је смањен. Једна од најозбиљнијих преосталих опција јесу и медијски удари на владу, премијера и његово окружење, с циљем слабљења њиховог рејтинга. Иако се не сме свака критика владе и њеног председника проглашавати за инострану заверу, упадљиво је да у таласу медијских напада на представнике власти предњаче управо медији (укључујући и оне који постоје само на интернету) финансирани са Запада, и још је упадљивије што таквих атака није било када је власт потписивала Први бриселски споразум и била застрашујуће кооперативна уместо овако кочоперна. С тим у вези нарочито се речитом чини подршка коју је „Куриру“, пошто је овај навалио на Вучића, пружио утицајни вашингтонски инсајдер Данијел Сервер, некадашњи специјални изасланик Стејт департмента на Балкану, из чега закључујемо да нам овакви напади са оваквом подршком тек предстоје. Тим пре што овако нешто не би било и прво које смо доживели откако смо, 5. октобра 2000, постали земља слободе и демократије. На сличан су начин медији с подршком на Западу почели да се разрачунавају и са Зораном Ђинђићем када се, пред смрт, сукобио са Западом око Косова и Метохије, сличну је медијску баражну ватру доживео и Војислав Коштуница истим поводом (насупрот њима, Борис Тадић је до краја био кооперативан, те је медијски линч избегао), и Александар Вучић био би само још један у овом низу српских државника који су прошли на исти начин и из сличног разлога.

Али Вучићева је позиција ипак битно другачија. Не толико због рејтинга који има међу бирачима већ, много више, због тога што су околности промењене. Америка из 2015, једноставно, није Америка из 2003. и Америка из 2008. године; то нам је, уосталом, показало и гласање у Унеску. Уз Блиски исток који јој клизи из руку, и звецкање оружјем у Јужном кинеском мору и моћ која јој опада, питање је колико ће имати и снаге и воље и могућности да се сада свом својом тежином фокусира и на Србију. У томе се, иза стрепње, крије и наша шанса.

[/restrictedarea]