Победа брата Давутоглуа

Пише ВИКТОР МАТИЋ

Убедљива победа партије председника Турске Реџепа Тајипа Ердогана на изборима у недељу дочекана је слављем у свим значајнијим муслиманским срединама на Балкану. Питање које се намеће Београду након што је Ердоган поново добио могућност да самостално формира владу јесте – има ли разлога да се Србија придружи весељу?

За поједине у Србији није било много дилеме око победе Партије правде и развоја. Некадашњи шеф српске дипломатије и (за сада) несуђени кандидат за генералног секретара Уједињених нација Вук Јеремић придружио се прослави Ердогановог тријумфа. Јеремић је на свом Твитер налогу написао да је Ердоганова партија узвратила ударац за слабији резултат на претходним изборима када је изгубила апсолутну већину. „Спектакуларна победа мога брата Ахмета Давутоглуа. Стабилност сада може да се обнови, иншалах“, написао је Јеремић.

 

СТРАТЕШКА ДУБИНА НЕСТАБИЛНОСТИ Но истина је мало другачија. Када је долазила на власт пре више од деценије, Ердоганова странка је прокламовала политику нултих сукоба са својим суседима у нади да ће јој то омогућити стабилан привредни раст који је Турску претварао у економског џина. Та политика, уз снажан повратак на просторе некадашњег Отоманског царства, биле су основе стратегије Турске коју је осмислио главни идеолог Партије правде и развоја Ахмет Давутоглу. Поред тога што је Јеремићев „брат“, Давутоглу је у међувремену обављао врло одговорне функције у Ердогановој влади – најпре је био министар спољних послова, да би потом партијског шефа, који је постао председник Турске, заменио и на месту премијера. Али сада од те Давутоглуове „стратешке дубине“ практично није остало ништа. На самим границама Турске бесни грађански рат у Сирији чијем је распламсавању Анкара умногоме допринела и доприноси, а Турци су принуђени да приме милионе сиријских избеглица који на путу ка ЕУ најпре пролазе кроз њихову државу. Поред тога, Турска је у сталним сукобима са курдском популацијом, а уз то је значајно заоштрила своје односе са арапским светом. Ови избори у Турској одржани су у атмосфери насиља јер је у последње време више стотина људи убијено у сукобима турских безбедносних снага и курдских побуњеника. Тензије су додатно повећане и недавним самоубилачким нападом на скуп током којег су мирни демонстранти тражили престанак сукоба са Радничком партијом Курдистана, а убијено је више од 100 људи.

[restrictedarea]

Такође, Турска је у веома лошим односима и са Израелом, а Ердоган се није уздржао ни од свађа са великим светским играчима. Због гушења права опозиције и медија у Турској, шеф Партије правде и развоја је под сталном критиком ЕУ, без много шансе да напредује ка пуноправном чланству у Унији, а однедавно је заоштрио и односе са најважнијим савезником из НАТО-а – са Американцима. Списак се ту не завршава, будући да је Ердоган успео да се замери и Русима оштро их критикујући због интервенције у Сирији, где они „не покушавају ништа друго него да оставе на власти његовог заклетог непријатеља“ сиријског председника Башара ел Асада.

И турска политика према Балкану је у најмању руку противречна. Док је с једне стране покушавао да се приближи Србији као централној држави Балканског полуострва, Ердоган је све чинио да одгурне Београд од Турске. Најпре је крајем октобра 2013. године у Призрену, у присуству (тадашњег) косовског и албанског премијера Хашима Тачија и Едија Раме узвикнуо да је „Косово Турска и Турска Косово“, да би потом у лето 2014. године отворено запретио свима који угрожавају муслимане у Босни да ће против себе имати 100 милиона Турака. „Кунем вам се великим Алахом, док сам ја жив, ако би ико на било какав начин дирнуо Бошњаке, имао би против себе 100 милиона Турака… И зато се немојте чудити кад турски ратни брод уплови у Неум, јер то је наш знак и подршка суверенитету БиХ“, рекао је тада Ердоган и изазвао оштре протесте политичке елите Републике Српске.

Изборе у недељу Партија правде и развоја добила је на мобилизацији Турака који су се осећали угроженим због сукоба са Курдима и терористичких напада којима су изложени, због ратова у њиховом суседству и мигрантске кризе која не јењава. Ердоган је изборним резултатом од 49 одсто подршке добио јасан сигнал да га нација види као спасиоца и да очигледно подржава његове све радикалније иступе. На претходним изборима, одржаним почеком јуна, Партија правде и развоја добила је 40,6 одсто гласова и тако први пут од доласка на власт 2002. године изгубила апсолутну већину. Али сада је турски председник ставио много тога на коцку на недељним ванредним изборима и уз апсолутну победу у Турској добио и изнова дефинисану улогу на међународној сцени. Ердоган ће сада, наиме, имати много већу моћ у разговорима са страним партнерима, који га морају прихватити као незаобилазног играча у решавању горућих светских питања, пре свега рата у Сирији и заустављања таласа избеглица и миграната ка Европи.

 

ПОБЕДА КОЈУ НИЈЕ СЛАВИО САМО ЈЕРЕМИЋ Иако се чини да ће у овом мандату Блиски исток свакако бити у центру пажње Ердогана и његових сарадника, нико не треба да сумња да ће Турска увек једним оком гледати ка Балкану који сматра својим природним простором. На жалост Србије, главни пројекти Турске у нашем окружењу су подршка независном Косову и формирање унитарне Босне и Херцеговине, са муслиманима као доминантном групом. У оба случаја главни противник за остварење турских амбиција је Србија, што знатно оптерећује односе две државе. Свакако да Београд има интереса да буде у добрим односима са Анкаром. Турска је велика економска сила и значајно утиче на Косово и муслимане у БиХ, тако да у појединим тренуцима може да буде драгоцени сарадник или барем саговорник Србије за решавање криза у региону. Зато је српски премијер Александар Вучић био међу првима који су Ердогану честитали на убедљивој победи. Но не треба се ни заваравати. Турска због историјских околности никако не може да види Србију као свог главног савезника на Балкану, нити то може да се измени у скорије време имајући у виду како ка Турској гледају бројни муслимани у региону, незадовољни својим положајем у доминантно хришћанској средини.

Све је било лако видљиво и у ноћи када је проглашена победа Ердоганове странке. Давутоглуову победу није славио само Јеремић. Јавних славља у недељу увече било је у Призрену, затим у Сарајеву, Скопљу и Тетову, а победу Партије правде и развоја поздравиле су и бошњачке странке у Црној Гори, као и шеф Исламске заједнице у тој држави реис Рифат Фејзић. Док су се у Призрену стотине људи забављале вожњом по центру града са турским заставама и Ердогановим сликама, у Скопљу је на Турском базару чак организован директан јавни пренос изборне ноћи у Анкари. Објављивање коначних резултата испраћено је ватрометом, а у прослави су се ујединили Бошњаци и Албанци. Прославе победе било је и у Сарајеву, где водећа турска странка има братске односе са доминантном странком Бошњака – Странком демократске акције Бакира Изетбеговића.

Дакле, Ердоган је апсолутну већину повратио на ратоборној платформи и на слици себе као спасиоца нације у турбулентним временима. Као човек кога оптужују да га демократска достигнућа неретко жуљају као камен у ципели, као особа која је искрени конзервативни исламиста и као политичар који се радије окреће ка Истоку него ка ЕУ, Ердоган нема разлога да ту своју платформу мења, већ само да је проширује, баш као што ће сада настојати да прошири и председничка овлашћења. У свему томе добро би могао да му дође и нови продор на Балкан што би свакако многи Турци поздравили.

Уз све то, балканске државице могле би да му буду згодан „кусур“ за надгорњавање са Европском унијом која се већ превише пута показала неспремном да озбиљно размишља о Турској као кандидату за свог 29. члана. Прославе Ердоганове победе у појединим државама у окружењу Србије показале су да турски председник и те како има базу на коју може да рачуна уколико би хтео да прошири свој утицај и у овај део света. То би му уједно био знатно лакши задатак од јачања утицаја Турске на турбулентном Блиском истоку на ком су сада заиграле све глобалне силе.

У свему томе Србија има разлога за опрез и забринутост. Турска са својим циљевима на Балкану свакако није сила која може и хоће да помогне остваривање српских стратешких задатака на Косову и у БиХ. Напротив. Србија ће морати да балансира између потребе да буде у добрим односима са Турском, државом снажне економије и великог утицаја на муслимане у Србији и у остатку Балкана, и жеље да спречи развој основних турских пројеката на Балкану – независности Косова и унитарне Босне. Зато ће српска влада морати озбиљно да се припрема за сусрете са Ердогановим изасланицима и било би паметно да један од приоритета дипломатије буде јачање односа са Турском, као државом која може играти важну улогу на Балкану. Само под тим условима може се радити на стабилности о којој говори и Јеремић у свом твиту. Иншалах.

[/restrictedarea]