Оставка и разлози

Шта је академик Данило Баста рекао у званичном обраћању својим колегама у САНУ

Пише Данило Н. Баста

Разлог мога повлачења са места секретара Одељења друштвених наука садржан је у поражавајућем и понижавајућем исходу избора у САНУ одржаних 5. новембра 2015. године, када у Одељење друштвених наука – и једино у њега – није изабран ниједан дописни члан. По мом уверењу, таква фатална одлука Изборне скупштине није била нимало случајна. Напротив, она је проистекла из смишљених настојања да се друштвене науке у САНУ постепено потисну, за почетак маргинализују, а на крају и сасвим затру

Поштовани чланови Извршног одбора САНУ,

Поштовани чланови Одељења друштвених наука САНУ,

Подносим оставку на место секретара Одељења друштвених наука Српске академије наука и уметности. Усмено сам је поднео 17. новембра 2015. године на редовном скупу Одељења који је одржан у Огранку САНУ у Новом Саду. Сада то чиним на овај начин.

Моја одлука о оставци јесте чврста и непроменљива. Посебно желим да укажем на разлоге који су ме навели на тај чин, с надом да ће они бити довољни да потпуно расветле природу мога чина и учине га разумљивим и оправданим. У основи, постоје два разлога.

Први разлог. Када сам пре годину и по дана био изабран за секретара Одељења друштвених наука као дотадашњи заменик секретара, академика Војислава Становчића, казао сам да ту одговорну дужност могу да прихватим само до тренутка док се стање у Одељењу не промени тако да би неко други могао постати његов секретар. Дакле, унапред сам се обавезао да ћу дужност секретара обављати привремено. Будући да су се услови и стање у Одељењу, срећом, променили набоље утолико што смо на недавним изборима добили два нова редовна члана, колеге Косту Чавошког и Часлава Оцића, дошло је време да одржим своју реч и испуним своје обећање од пре годину и по дана. Моја оставка треба да раскрчи пут за избор новог секретара Одељења друштвених наука.

Други разлог. Овај разлог мога повлачења са места секретара Одељења друштвених наука садржан је, разуме се, у поражавајућем и понижавајућем исходу избора у САНУ одржаних 5. новембра 2015. године, када у Одељење друштвених наука – и једино у њега – није изабран ниједан дописни члан. По мом уверењу, таква фатална одлука Изборне скупштине није била нимало случајна. Напротив, она је проистекла из смишљених настојања да се друштвене науке у САНУ постепено потисну, за почетак маргинализују, а на крају и сасвим затру. Та моја оцена може на први поглед изгледати преоштра, неодговорна, чак дрзовита. Али она неће бити таква ако се узму у обзир неколике околности које је и те како поткрепљују. Прилика је да се те околности помену.

[restrictedarea]

а) Када је реч о Одељењу друштвених наука, у последња четири изборна циклуса (2006, 2009, 2012, 2015) оно је добило једног јединог дописног члана (психолога Александра Костића)! Не каже се узалуд: један кô ниједан. Ако би се и могло помислити да је за то криво сâмо Одељење, јер је, можебити, правило неке грешке током изборне процедуре, сада је јасно као на длану да те грешке, ако их је и било, нису пресудне, него да је пресудан један прилично распрострањен (иако никада и нигде формулисан) став у неким бројчано јаким круговима у САНУ да друштвене науке у суштини и нису науке, да је њихова истраживачка методологија проблематична, да се њихови представници баве „оним што воле“, да од резултата њиховог рада нема опипљиве користи и сл. Такав став ниподаштавања друштвених наука испољио се на разоран начин у великом дебаклу који су на протеклим изборима у САНУ претрпела четири одељења друштвених и хуманистичких наука и уметности (тзв. идентитетских дисциплина). Јер, није посреди само Одељење друштвених наука, у које, као што је речено, није изабран ниједан дописни члан. Бројке су неумољиве и речите саме по себи: Одељење језика и књижевности добило је, од предложена три, формално два, а суштински једног дописног члана (јер је књижевник Милован Данојлић већ био члан САНУ, па је сада избором за дописног члана – што је својеврстан апсурд за тако угледног аутора који има на десетине објављених књига – само преведен у нови статус члана у радном саставу). Одељење историјских наука добило је, од предложена четири, два дописна члана. Одељење ликовне и музичке уметности добило је, од предложених седам (а двотрећинском већином пет), једног новог дописног члана. Просечно, та четири сродна одељења добила су по једног дописног члана. С друге стране, одељења природних и техничких наука, којих такође има четири, добила су укупно девет дописних чланова, просечно 2,25 по одељењу. Више него двоструко! Ионако бројчано премоћна, она су сада још премоћнија за нових пет дописних чланова.

б) Запањујуће је и неопростиво што је на претходним изборима брутално погажен Статут САНУ. Наиме, члан 30 тог Статута гласи: „Приликом предлагања и избора нових чланова водиће се рачуна о томе да се остварује равнотежа између појединих области наука и уметности, а посебно између броја чланова из друштвених и хуманистичких, с једне, и природних и техничких наука, с друге стране, као и између појединих одељења“ (подв. Д. Б.). Варају се они који мисле да је тај пропис, јасан да јаснији не може бити, необавезан и да се преко њега може прећи као да и не постоји. Унет у Статут на основу сазнања о неодрживој неравнотежи и бројчаној надмоћности једних одељења на рачун других, чл. 30 нормира и захтева поступање које ће те велике мањкавости с временом отклонити, што би, зацело, било у најбољем интересу целе Академије, очувања њеног бића и њене мисије у нашој земљи.

в) Не тако давно, Председништво САНУ, дубоко свесно нарушене равнотеже, формулисало је став да на наредним изборима (сада већ протеклим) Одељење друштвених наука, као посебно угрожено, треба да добије три до четири нова дописна члана, као и да се, уопште узев, нарочито поведе рачуна о свим одељењима друштвених наука у ширем смислу (вид. Записник са II седнице Председништва САНУ од 1.6.2015, стр. 3). Резултати недавно одржаних избора јасно су показали да се тог одговорног става Председништва једва неко придржавао. Изнад свега је чудновато, па и болно, што за тај став нису марили ни највиши часници Академије. Да јесу, нешто би свакако предузели да се он примени. Шта су, на пример, могли да предузму? Могли су да уочи одржавања Изборне скупштине једним дописом свим члановима САНУ упуте апел о неопходности поштовања поменутог става Председништва, проистеклог, иначе, из наведеног члана 30 Статута. Исто тако, тај апел је могао бити изречен у уводном излагању на Изборној скупштини. Уверен сам да би у том случају коначан исход избора нових дописних чланова био приметно повољнији за одељења друштвених наука, а тиме и за Академију саму.

г) Поразни по одељења друштвених наука, резултати избора одржаних 5. новембра 2015. године морају се протумачити и као додатно нарушавање духовног и научног лика САНУ. Она све више и све изразитије постаје природњачко-техничко–медицинска, а све мање друштвењачко-књижевно-хуманистичко-уметничка. Није тешко наслутити куда води такав пут и шта се налази на његовом крају.

д) Резултати претходних избора показују, по мом схватању, још нешто: све веће удаљавање од првобитне основне сврхе Академије коју су 1841. године одредили утемељивачи Друштва српске словесности и коју су после деценијама следили СУД, СКА, САН… Разуме се да та сврха (језик, књижевност, образовање) није, с обзиром на потоњи научни развитак, могла остати нетакнута и једина, али се она ипак никада не би смела изгубити из вида.

ђ) Када је постало очигледно да је на Изборној скупштини од 5. новембра 2015. године нанет немилосрдан и разоран ударац Одељењу друштвених наука, ударац од којег се оно, можда, никада неће опоравити, уследили су покушаји да се жртва прогласи кривцем и да се сва одговорност свали на њу. Те жалосне и тешко схватљиве покушаје морам овде одлучно да одбацим. Најчешће се истицало да је број кандидата које је за дописне чланове предложило Одељење друштвених наука био превелик и да су се због тога гласови расули. То се нипошто не може прихватити. Пре свега, треба рећи да је двотрећинску подршку Одељења имало пет кандидата, а да су просту већину гласова у Одељењу имала два кандидата. Статут САНУ није случајно увео те две категорије, јер двотрећинска већина значи подршку Одељења, а проста већина не значи. (То је с разлогом било назначено и на гласачким листићима.) Према томе, Одељење друштвених наука имало је пет кандидата за дописне чланове у правом смислу речи, што је његов секретар јасно и снажно подвукао на Конференцији чланова одржаној неколико дана пре Изборне скупштине. То се не може означити као превелик број, јер је само за један виши од броја који је Председништво САНУ препоручило да се изабере у Одељење друштвених наука. Уосталом, да је изабрано и свих пет кандидата, Одељење друштвених наука би и у том случају остало најмалобројније у САНУ!

е) Тврдим да је изборни поступак у Одељењу друштвених наука спроведен брижљиво, одговорно и савесно. Водило се рачуна не само о томе да кандидати за дописне чланове буду истакнута и афирмисана имена у својим областима него и да неки од њих буду представници научних дисциплина које у овом тренутку, нажалост, нису заступљене у САНУ (социологија, демографија). Ако ишта несумњиво и уверљиво потврђује неспорну вредност свих пет двотрећински подржаних кандидата Одељења друштвених наука за дописне чланове, онда је то чињеница да су, заједно, објавили преко шездесет књига!

ж) Против већине кандидата за дописне чланове које је предложило Одељење друштвених наука вођена је негативна кампања. На њих се насртало разним средствима, они су оспоравани на разне начине. Није, међутим, невоља у тим насртајима и оспоравањима. Права невоља састоји се у томе што су ти насртаји и оспоравања имали повољног одјека и неопрезно били прихваћени код знатног броја гласача на Изборној скупштини, у сваком случају довољног да се њихов избор ефикасно осујети.

з) Међу кандидатима су била двојица које сам, добро упознат с њиховим делом, лично предложио и о њима, пошто их је Одељење прихватило, написао реферате. Имам неодољиву потребу да овом приликом кажем да је реч о Слободану Жуњићу, првом имену српске филозофије данас, и Слободану Антонићу, првом имену српске социологије данас. (Укупан број њихових књига приближава се цифри од четрдесет!) Чињеница да им Изборна скупштина није дала ни минимално потребан број гласова да би били изабрани за дописне чланове, несумњиво, поред осталог, значи и неуважавање личности и ауторитета секретара Одељења друштвених наука. Тако отворено показано неповерење може и мора повући за собом само једну последицу – моју оставку.

Одељење друштвених наука претрпело је тежак пораз на претходним изборима у САНУ. (Није, додуше, утешно, али је свакако добродошло што је делимичну кривицу за тај пораз у неким својим изјавама јавно преузео и председник САНУ.) Тачан је наслов који је 6. новембра 2015. године, дан после Изборне скупштине, освануо у дневном листу Политика: „Рампа за кандидате Одељења друштвених наука“. Они који су ту рампу поставили тако грубо и неразумно, морали би се, макар у дну душе, суочити с њеним погубним последицама не само по Одељење друштвених наука него и по САНУ у целини. Морали би се, такође, интимно суочити и са својом одговорношћу за њих. Иако с том рампом немам ничега заједничког, иако сам, штавише, у неколико наврата и у најбољој вери предузимао све што је било у мојој моћи да допринесем (не тек голом опстанку него) насушно потребном препороду Одељења друштвених наука, и сам се, наравно, морам суочити с претрпљеним неуспехом великих размера и са сопственом одговорношћу, чак и ако она није непосредна и субјективна. Одговор на то јесте моја оставка на место секретара Одељења друштвених наука. Нисам је донео ни импулсивно ни непромишљено. Оставку, која је и неки вид опомене и упозорења, подносим у интересу Одељења друштвених наука САНУ и његове будућности, надајући се да ће она бити боља од његове непосредне прошлости.

Саопштено на Седници Одељења друштвених наука САНУ, 24. новембра 2015. године

[/restrictedarea]