Јалта‐Потсдам‐Хелсинки‐Београд у трагању за безбедним светским поретком

Поводом годишњица историјских договора савезничких земаља

Zivadin JovanovicПише Живадин Јовановић

Међународна научна конференција о актуелним питањима безбедности и сарадње у Европи биће одржана 24. и 25. новембра, а свој долазак на овај београдски скуп потврдили су и Владимир Иванович Јакуњин, Валери Жискар д’Естен, Алексеј Јурјевич Мешков, Милорад Додик, Вили Вимер, Мишел Чосудовски,  Сатиш Намбијар, Лин Јонглианг…

Од 24. до 25. новембра 2015. године у београдском Сава центру одржаће се Међународна научна конференција „Јалта–Потсдам–Хелсинки–Београд: у трагању за безбедним светским поретком“, посвећена актуелним питањима безбедности и сарадње у Европи и свету. Покровитељ Конференције је председник Србије господин Томислав Николић, а њени организатори су Београдски форум за свет равноправних и две руске организације – „Центар националне славе“ и Фонд Светог Андреја Првозваног

Овим окупљањем на високом нивоу, уједно се обележавају три важне међународне годишњице: 70. годишњице Конференције савезничких земаља на Јалти, 70. годишњице Конференције у Потсдаму и 40. годишњице усвајања Хелсиншког завршног документа, односно оснивања Организације за безбедност и сарадњу у Европи (КЕБС-ОЕБС).

 

СВЕТСКА ЕЛИТА Уважавајући евидентну потребу за широким и равноправним међународним дијалогом, учесници Конференције ће анализирати и историјске и савремене аспекте безбедности и сарадње у Европи и свету. Дубоке промене у савременом свету, настојања да се, на једној страни свет уређује хијерархијом и доминацијом војних и финансијских центара моћи, на другој страни – тенденција да се подржи поштовање принципа међународних односа и међународног права, да се поштује равноправност свих земаља и народа, да се спрече хаос и арбитрарност – представљају изазов за јачање одговорности, партнерства и организованог дијалога без априорног наметања било чије воље или интереса. Један од главних циљева Конференције биће отворена дискусија о перспективама међународне сарадње за развој и безбедност у Европи и свету у 21. веку.

[restrictedarea]

Очекује се да ће на Конференцији учествовати: председник Републике Србије Томислав Николић, председник Организације за безбедност и сарадњу у Европи, први потпредседник Владе Републике Србије, министар спољних послова Србије Ивица Дачић, председник Управног савета Центра националне славе и Фонда Андреја Првозванога, председник и оснивач Светског друштвеног форума „Дијалог цивилизација“ Владимир Иванович Јакуњин, заменик министра спољних послова Руске Федерације Алексеј Јурјевич Мешков, председник Француске Републике (1974–1981) Валери Жискар д’Естен, председник Републике Српске Милорад Додик, ранији државни секретар у министарству одбране Немачке Вили Вимер, канадски научник светског реномеа Мишел Чосудовски, индијски генерал, бивши командант УНПРОФОР-а Сатиш Намбијар, кинески научник Лин Јонглианг, као и многи други светски, европски, српски и руски научници – историчари, дипломате, уметници и јавне личности.

 

МОРАЛНО ПРАВО БЕОГРАДА Београд је право место за покретање демократског, равноправног дијалога о питањима безбедности и сарадње. Чешће него друге престонице Европе био је жртва катастрофалних ратних разарања, укључујући и у недавној прошлости, што му даје морално право да буде покретач дијалога, споразумевања, праведних компромиса. С друге стране, Београд је родно место Покрета несврстаних земаља, најшире међународне групације после Уједињених нација, која има огромне заслуге за слободу колонијализованих народа, демократизацију система Уједињених нација и посебно – за јачање међународног дијалога и обнову поверења тешко нарушеног у ери хладноратовских заоштравања.

У изградњи Хелсиншког процеса Београд је био лидер групације неутралних и несврстаних земаља Европе (Кипар, Малта, СФРЈ, Аустрија, Финска, Шведска, Швајцарска), покретачких снага за постизање консензуса о Хелсиншком завршном документу. Тај докуменат, ослоњен на договоре у Јалти и Потсдаму, на резултате Другог светског рата и Повељу Уједињених нација, представља историјски значајно достигнуће и међаш за нове иницијативе усмерене ка осигурању једнаке безбедности за све земље без обзира на њихово пространство, број становника, економску или војну моћ. За свој допринос процесу европске безбедности и сарадње Београду је узвраћено тако што је 1977. био домаћин прве министарске Конференција КЕБС-а после Хелсинкија. Ове године Београд ће првих дана децембра поново угостити министарску конференцију ОЕБС-а. Поново са циљем да се заустави опасна деградација поверења, међународног права и улоге ОЕБС-а и Уједињених нација, да се покрену иницијативе у правцу спречавања политике силе, односно мирног решавања свих спорова уважавањем партнерства и легитимних интереса свих фактора. Овога пута Београд је стециште европског и светског дијалога и као председавајући ОЕБС-а данас када се навршило 40 година од усвајања Хелсиншког завршног документа.

Много тога што се издешавало у међувремену од Хелсинкија 1975. до Београда 2015. тешко да се може подвести у Хелсиншки завршни докуменат, или одобрити као кредит конструктивној улози ОЕБС-а. Почетком 90-их година прошлог века ОЕБС је прекршио један од својих основних принципа. Уместо универзалног принципа консензуса подлегао је притисцима одређених центара моћи и прихватио ад хок наметнути став „консензус минус један“. Разбијена је СФРЈ, а сепаратизам у Европи и свету добио је замајац. Пролиферација патуљастих држава све зависнијих од страних центара моћи представљена је као слобода и демократија. Разумљиво, ко би признао да је реч о геополитичким играма, о примени вековне империјалистичке синтагме „подели па владај“, или о, далеко било, о неоколонијализму у демократском руху! Рушења за носиоце доминације и експоненте мултинационалног корпоративног капитализма никад доста. Тако је, након разбијања СФРЈ, под лажним изговором, кршењем свих принципа ОЕБС-а, Повеље Уједињених нација, међународних конвенција о мирном решавању спорова и других, 1999. године НАТО извршио оружану агресију против још једне Југославије (СРЈ). Шта је ОЕБС учинио да обезбеди мир, мирно решавање проблема, поштовање принципа на којима почива? Како је гледао на обнову доктрине Drang nach Osten, на множење страних војних база и сваковрсног оружја на свом тлу, као на прилог миру, поверењу и сарадњи? Био је пуки посматрач. Да ли ја зато основан?

А улога ОЕБС-а у кризи око Косова и Метохије? Дао је име и покриће за распоређивање своје Мисије за верификацију познату као КВМ под диригентском палицом Вилија Вокера, бившег инструктора латиноамеричких контраша. По уговору „цивилне, ненаоружане“ мисије, али, у стварности, на терену, састављене од војних и полицијских обавештајаца, са улогом да припреме терен за савезништво НАТО – „ОВК“ и што ефикасније бомбардовање Србије (СРЈ)! После тога, као по плану, извршено је „демократско“ раздруживање Црне Горе од Србије по рецепту Хавијера Солане, генералног секретара НАТО за време агресије 1999. године. Сада се тзв. бриселским преговорима Србија даноноћно уцењује да би и формално признала криминално отимање своје државне територије – Косова и Метохије. Јер, забога, југословенска криза не може се решити без отимања српске јужне покрајине! Без икаквог увијања од Србије се очекује да тргује – да испоручи Косово и Метохију како би доказала приврженост Европској унији! Где је крај захтевима и какве још треба очекивати? Није реч само о Србији. Можда је чак и више реч о Европи.

 

НАДА ДА НИЈЕ КАСНО Време је да и Европа сабере своја искуства. У том, надајмо се не превише закаснелом напору, да схвати да јој активна улога у разарању дела своје територије, својих коридора и артерија, у подршци сепаратизму и тероризму на делу своје територије, у третирању Балкана као одлагалишта прљавих технологија, извору јефтине радне снаге и полигону за експерименте „ин виво“, није донело богзна какве користи. Напротив. Дестабилизација, фрагментација држава, организовани криминал, екстремизми од фашистичко-нацистичких до терористичких, не само да су закуцали на вратима богате, стабилне и развијене Европе већ су је довели до ванредног стања: сукоба, небезбедних граница и зидова, моралног посрнућа, експанзије егоизма и балканизације, махања санкцијама, милитаризације друштва, гушења демократије, масовног кршења људских права…

А европска безбедност, шта то беше превентивна дипломатија, недељивост безбедности континента од јужних и источних обала Медитерана, јачање међународног поверења као претпоставке безбедности, равноправне сарадње и једнаких шанси развоја за све, а декада развоја, заустављање трке у наоружању, смањивање војних буџета, недопуштање страних војних база… Шта то беше? Каква нам је и чија појмовна, вредносна шема ограничила ум и слободу, отела науку, медије, интелект? Где је у свему томе идеја заједничког и безбедног дома? Ако ћемо надаље „у више брзина“ – ка чему, ка којим вредностима, у којим условима? Да ли препознајемо тенденције погоршања безбедности? Да ли је Европа од Даблина до Варшаве (без тзв. Западног Балкана), или до Владивостока? Јесу ли то теме ОЕБС-а, таквог какав је, или бољег, преуређеног, својег?  Или смо се већ навикли на хазардере који увелико прекривају Континент гушећом мрежом војних база, пројектила, нуклеарних бомби, интервенционистичких јединица, ротирајућих команди, сталних бомбардерских патрола од Балтика до Анадолије и чега све не!

Истовремено је потребно и много и мало: очи које виде, разум који схвата и визија која покреће. Београд ће и овога пута бити отворен за слободан и равноправан дијалог одговорних стваралаца.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *