Građa za rečnik 10 – Ćirilica, davnašnja patnica

PIŠE Milovan Danojlić

U zajedničkoj državi odustajali smo od tog znamenja kulturne i duhovne samobitnosti podsticani od saveznih vlasti, ako ne sa smišljenim i podmuklim  planom, ono sa na prvi pogled jakim državotvornim obrazloženjem. U javnim ustanovama latiničke pisaće mašine bile su u gotovo isključivoj upotrebi

Sadašnji položaj ćirilice je jedan od simptoma naše obespućenosti u modernom vremenu. Njeno napuštanje, odnosno zapostavljanje, izrazito je psihosociološki fenomen za šta, trenutno, sami snosimo odgovornost. Odavno nema Austrougarske, da zabranjuje, ni Jugoslavije, da je potiskuje. U igru su ušle narodne mase, tačnije, poluobrazovani slojevi tih masa, vođeni prezirom prema svemu što je domaće i neizlečivo naše, i zasenjeni spoljašnjim oznakama zapadne civilizacije, među kojima je latinica posebno prodorna, a lako se uči. Od početka čupanja iz Otomanskog carstva sa njom smo u plodorodnom susedstvu. Ona nam je uvek na pogledu, a seže od Vinkovaca do Pariza, i dalje, do Londona, Vašingtona i San Franciska. Ćirilica nam ide na živce u meri nezadovoljstva sobom i svojim položajem u modernom svetu; ona je vidljivi stigmat na jednom iznutra obolelom organizmu, i umesto da tražimo leka bolesti, nastojimo da se oslobodimo jedne marke na odeći.

U zajedničkoj državi odustajali smo od tog znamenja kulturne i duhovne samobitnosti podsticani od saveznih vlasti, ako ne sa smišljenim i podmuklim  planom, ono sa na prvi pogled jakim državotvornim obrazloženjem. U javnim ustanovama latiničke pisaće mašine bile su u gotovo isključivoj upotrebi. Ja sam prvu ćiriličku, nemačke proizvodnje, kupio u Parizu sedamdesetih godina prošlog veka. Dabome, otvorene prinude na upotrebu rezervnog pisma nije bilo. Prevlast se učvršćivala koliko iz birokratskog lako-ćemo ponašanja, toliko iz naše spremnosti da se, u duhu južnoslovenske društvene pristojnosti, odreknemo jednog uporišta kulturne baštine. Bili smo spremni i za mnogo veće žrtve, zarad održavanja te nesrećne zajednice. Pa da smo je barem sačuvali…

[restrictedarea]

U ondašnjem žrtvovanju bilo je kratkovidog idealizma; u ovome što se danas događa, glavnu ulogu igra provincijalna zbunjenost i osećanje manje vrednosti. Napuštanje ćirilice je, dakle, prateća pojava krize kolektivnog identiteta. Nastojanje jednog dela elite da ćirilici vrati prirodno mesto i vekovima osvajan značaj nailazi na slepi otpor ili ravnodušnost. Refleksi priželjkivanog jugoslovenskog jedinstva i dalje su jaki, ali to nije najbolje objašnjenje opčinjenosti latinicom. Bežanje od ćirilice dolazi iz teskobne potrebe da se iziđe iz sebe, da se uđe u zajednicu srećnih naroda, onako kako, u našoj  izolovanosti i zapuštenosti zamišljamo tu sreću, a to se, opet, najlakše postiže usvajanjem tuđinskog pisma: ono se dade naučiti za dan-dva, dok privredni i kulturni napredak traže decenije napornog rada. Geostrateški raspon latinice je, uistinu, impresivan: ona je prekrila zapadnu Evropu, Severnu i Južnu Ameriku, Australiju, Afriku i delove Azije, dok naša leđa čuvaju Makedonci, Bugari, Ukrajinci, Belorusi i Rusi. Da nije Rusa, bili bismo na pogubnoj planetarnoj vetrometini. Pa i u Moskvi, na uličnim tablama, ispod Ćirilovog pisma dometnuta je, manjim slovima, latinica: zbog turista, ali i zbog svim Slovenima zajedničke težnje da budu „kao sav normalan svet“.

Trud oko vaspostavljanja našeg tradicionalnog pisma ne podrazumeva izbacivanje ili zabranjivanje latinice. Ona je osvojila poštovanja dostojno mesto u izgradnji naše moderne pismenosti. (Prevodi nekih važnih knjiga svojevremeno su nam najpre stizali iz Zagreba i Sarajeva, što smo sa dobiti i zahvalnošću primali.) Dobar sluga, i loš gospodar, latinici bi trebalo odrediti polje korisnog prostiranja. Razumem lekara opšte prakse koji, ispisavši recept, produži latiničkim slovima, ili inženjera koji koristi literaturu tehnički razvijenije zemlje, ali ne mogu da se pomirim sa potrebom polupismenih seljaka iz mog zavičaja da se, nevešto i uporno, služe pomodnim pismom. Primetio sam da se spotiču o neka slova pa ih, kad valja napisati džoka ili džak brašna, slovo dž dovodi u nepriliku. Sami su tražili đavola, teranje mode na selu se uvek skupo plaćalo. Pojava vapije za novim Sterijom, u Srbiji je trenutno mnogo više pokondirenih tikava nego bundeva po kukuruzištima.

Latinica je, u Beogradu, uglavnom preko engleskog jezika, preplavila grad; to je, poodavno, prešlo granicu dobrog ukusa i osnovnih pogodbi samopoštovanja. Knez Mihailova ulica se pretvorila u neokolonijalno predgrađe Trećeg sveta. Ako su učenjaci, ponekad, upućeni na latinicu, trgovcima i kupcima u centru brdovitog Balkana ona pristaje kao kokošci gaće. Priznajući tuđem pismu „viši“ civilizacijski status, ti nesrećnici dobrovoljno sebe porobljavaju, ne znajući šta čine.

Po rečima istoričara Nikole Radojčića (1882–1964), ćirilica je „davnašnja patnica“. Austrija ju je u miru gušila a u ratu zabranjivala, zajedno sa  proslavom Savindana. Neprijatelji, i inače, znaju da napipaju životodajnu tačku narodnog organizma bolje od nas samih. Tako je bilo u prošlosti; danas nam oni nisu potrebni, pošto smo ih u progonjenju azbuke uspešno zamenili. Umesto da se služimo abecedom tamo gde je to nužno i opravdano, mi joj, gde god stignemo, dajemo prednost. Nepromišljeno uzmicanje prelazi u nesvesno potčinjavanje.

Ovde je upravo svest na ozbiljnom ispitu. Nikome se ne može zabraniti odricanje od nacionalnog pisma, pa i od same nacionalne pripadnosti, pod pretpostavkom da se takav, samoubilački čin izvodi sa punom svešću o smislu i posledicama postupka. U našem slučaju, radi se o samoubistvu iz nehata. Jasna predstava o tome koje pismo zauzima povlašćeno mesto, a koje je u položaju pomoćnog instrumenta, stiče se u prvom dodiru sa štampanim tekstom, onim iz bukvara. Ta se predstava, pod uticajem opšteg gubljenja orijentira, i po zovu pomodarskih sirena, opasno zamutila. I mladima i starima se sugeriše da je naše tradicionalno pismo znak zaostalosti, i da će se, ako ga odbace, osloboditi jednog suvišnog balasta.

Abeceda je unela neke neprimerene nanose u onemoćalu azbuku. Televizijska emisija „Slagalica“ je svojevrsno ogledalo pometnje koja vlada u glavama gotovo svih učesnika kviza, relativno školovanih ljudi. Azbuka je, u njihovom izgovoru, dobila prirepke abecede. Voditeljke ih na to godinama, bezuspešno, opominju. „Be dva“, kaže učesnik kviza. „B dva“, ispravlja ga voditeljka. Ne vredi, tera dikla kako je navikla. Prateći nemuštu polemiku između organizatora kviza i učesnika u igri, pala mi je na um dosetka kako takmičare privesti razumu; umesto A, B, V, G, režiser bi trebalo da u tabelu upiše slova lj, nj, č i dž. Bar bismo se smejali dok latinofili budu izgovarali lje dva, nje jedan, če četiri i dže tri…

Elektronski mediji u ulozi javnog servisa, i deo štampe, ne mogu nadoknaditi ono što je propušteno u obrazovnom sistemu. Na školi je da usađuje osećanje i produbljuje saznanje o krvnoj vezi ćirilice sa nacionalnom sudbinom, sa našom duševnošću i duhovnošću. To, kao što rekoh, ne isključuje poznavanje drugih jezika i drugih pisama, od kojih nam je latinica najbliža. Reč je o utvrđivanju redosleda važnosti. Korisnost i praktičnost ovde, kao i u svakidašnjem životu, ne moraju igrati presudnu ulogu. Duša, takođe, ima svoja merila.

Latinica jeste naše pismo, pod uslovom da se drži počasnog, drugog mesta, i da, njoj za ljubav, ne zaboravimo ko smo, šta smo i gde smo.

[/restrictedarea]