„Гасна рубља“ против петродолара

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Кремљу је сада веома важно да Европи покаже да је Русија кредибилан партнер, способан да осигура безбедност не само за себе већ и за све своје савезнике, али треба очекивати велику буру са Атлантика

Док је европска јавност загледана у своје егзистенцијалне и безбедносне проблеме, укључујући тероризам у Француској и мигрантску кризу која поприма све драстичније облике, дотле се, готово у потпуној медијској тишини, одвијају не мање драматични процеси који из корена мењају односе снага у Евроазији. Ратови у Сирији и у Украјини само су врх леденог брега, док се испод површине одвија права борба титана за глобалну економску и сваку другу будућност. У центру свих ових збивања су енергенти и транспортни коридори за њихову доставу. И, наравно, Руси и Американци…

САМО ДВЕ СУПЕРСИЛЕ Још једном се потврдило да у свету постоје само две праве суперсиле, Америка и Русија. Кина, као ускоро највећа светска економија, ипак ће морати да причека још неку годину. Показало се да само два фактора утичу на такав статус. То су наоружање и енергија. Једино оне државе које поседују изразиту количинску надмоћ у технолошки супериорним видовима наоружања, и које су у пракси доказале да су у стању да масовно доносе смрт непријатељима, хиљадама километара далеко од својих граница, могу се називати суперсилом. Исто важи и за физичку контролу над највећим делом глобалних ресурса, у првом реду – енергетских. Јер без енергије нема живота на планети, нема привредног и научно-технолошког развоја.

У оба ова случаја, само Русија и Америка имају глобалну власт над животом и смрћу, изградњом и деструкцијом, поседујући енормне количине најразорнијег оружја и енергетских ресурса. У случају САД ситуација је ипак нешто другачија него са Русијом. За разлику од Москве, Вашингтон не поседује директно тако велике ресурсе већ контролу стиче применом силе у различитим деловима света, по правилу на подручју Евроазије. Због ове за њих неповољне околности, Американци су много агресивнији и интензивнији од Руса у употреби смртоносног наоружања, што доводи до све чешћих и све већих поремећаја у свету. Мигрантска криза у Европи највидљивија је последица неограничене оружане експанзије Вашингтона.

Садашња безбедносна криза започела је пре више од десет година. Најпре су Американци, искористивши привремену слабост Русије, одлучили да брзим војним интервенцијама „преузму“ контролу над свим енергентима Блиског истока, како би их потом испоручивали у Европу под својим условима. Порука лидерима арапског света била је јасна: или ћете бити наш „савезник“, или ћете проћи као талибани, Садам, Гадафи, Мубарак, Салех, Асад… Овај последњи, иако је постао трагична личност светске историје, истовремено се преобразио у симбол отпора америчком хегемонизму и у најважнијег руског савезника, преко кога Москва ломи Америку. Јер, парафразирајући познату дипломатску изреку, све док сви нису побеђени, нико није побеђен. Асад још није побеђен. Америчка машина се заглавила на Блиском истоку, и ако се хитно не извуче, платиће огромну цену.

[restrictedarea]

НАЈЈАЧИ АДУТИ РУСИЈЕ Када су у Кремљу схватили да су Американци започели тотални рат за ресурсе и да ће у том рату Русија изгубити све, а на крају и своју државност, покренуте су одлучне контрамере. План је био следећи: искористити најјаче адуте и изградити два нова гасовода ка Европи. Један је „Северни ток“, други је назван „Јужни ток“. У ситуацији када су Владимир Путин, Герхард Шредер и Жак Ширак склопили 2003. неформално савезништво против америчке интервенције у Ираку, договор око „Северног тока“ релативно је глатко прошао.

Ситуација са „Јужним током“ такође је неко време ишла по плану, а сигурност је давала чињеница да су његови акционари биле оне исте велике европске компаније које су градиле и „Северни ток“. Међутим, после Шредера и Ширака, на власт су дошли Ангела Меркел и Никола Саркози, а затим и Франсоа Оланд. Однос снага се променио и руски утицај у Берлину и Паризу је претрпео штету. Као прва жртва пао је „Јужни ток“, кога више није имао ко да брани од ултиматума из Вашингтона. Међутим, Саркози се сада поново јавља као један од најозбиљнијих претендената на председничким изборима 2017, а недавно је одиграо запажену ролу својом посетом Путину, када је поручио да Кијев мора да се помири са губитком Крима, јер он припада Русији. Међу фаворитима је и Марин ле Пен, која види Русију као савезника.

С друге стране, бројни припадници немачке пословне и интелектуалне елите залажу се за блиске односе Берлина и Москве, посебно када је реч о економској сарадњи. Притисак из Вашингтона за увођење санкција Русији, под којим се нашла Меркелова и коме је подлегла, бацио је озбиљну сенку незадовољства на њену владу, док је мигрантска криза донела и прве олујне облаке. Немачки аналитичари и бизнисмени правилно осећају да је безбрижним временима раста и процвата дошао крај, и да сада ослонац на Русију вреди много више него приврженост старим конфронтационим шемама које намеће „прекоокеански друг“.

Жељама немачке привреде Берлин је ипак изашао у сусрет, иако је то било најгоре што је могао да уради са становишта америчких интереса. Овог лета потписан је споразум између руског „Газпрома“ и највећих енергетских компанија из Немачке, Холандије, Аустрије и Француске, о изградњи новог мегагасовода „Северни ток 2“, о чему је „Печат“ већ писао (бр. 387). Пројекат морског дела гасовода, дужине преко 1.200 километара и пропусне моћи 55 милијарди кубних метара гаса годишње, коштаће 10 милијарди евра и треба да буде пуштен у рад 2019. године. Међутим, овај цевовод треба посматрати као део великог евроазијског система, а не само његову поморску деоницу. Од немачког места Грајфсвалд на обали Балтичког мора руски гас већ сада иде цевоводом „Опал“, копненим наставком „Северног тока“, све до места Баумгартен у Аустрији, близу границе са Мађарском. Са руске стране, гас се допрема из Сибира, гасоводом „Ухта–Торжок“. Тако је цео систем од Ухте до Баумгартена дугачак око 4.000 километара, што само потврђује његов евроазијски значај.

 

НОВИ ГАСНИ ПОРЕДАК И „СЛУЧАЈНОСТИ“ Да Русија пројекту приступа веома озбиљно, сведочи и то што је Путин 27. октобра отворио радове на изградњи новог гасовода „Ухта–Торжок 2“, вредног око две милијарде долара, којим ће бити транспортовано додатних 45 милијарди кубика годишње за напајање „Северног тока 2“. Два дана касније, 29. октобра, Путин је, после састанка са другим човеком немачке владе Зигмаром Габријелом (који је и министар економије и енергетике), рекао да Русија чека одлуку немачких државних органа и Европске комисије у вези „Северног тока 2“. А дан раније је руски министар енергетике Александар Новак изјавио да је и Француска заинтересована за реализацију овог пројекта.

И онда је 31. октобра бомба разнела руски авион са 224 особе у њему. Непуне две недеље касније, 13. новембра, догодио се терористички напад у Паризу. Поставило се одмах и питање суспендовања Шенгенског споразума, што би било разорно за ЕУ пројекат, чије срце су управо Француска и Немачка. Треба оставити по страни све теорије завере, којих има превише у последње време, али се не може избећи оцена да је овакав развој енергетске сарадње ЕУ и Русије најмање пожељан са становишта интереса САД. Ако се томе дода да мало-мало па у западној штампи буду објављени прилози о наводној подели Турске и стварању „државе Курдистан“, онда је опет неизбежно и подсећање да је Анкара најважнији чинилац у планираном пројекту јужног руског гасовода, који треба да иде преко Црног мора и Балкана, повезујући Турску, Грчку, Македонију и Србију са Мађарском и Аустријом.

Да се и не говори о томе да су се у Турској догодила два велика терористичка напада у последњих неколико месеци – у тренутку док је председник Тајип Реџеп Ердоган водио најважнију битку за поновно освајање изгубљене парламентарне већине, што је био основни предуслов за градњу било каквог гасовода. Сувише је „случајности“ повезано са кључним актерима новог енергетског поретка, да бисмо били сигурни да је заиста реч о пукој коинциденцији. Нема сумње да су сви ови процеси повезани, на овај или онај начин.

Вести о „Северном току 2“ изазвале су нервозне реакције режима у Кијеву, најважније америчке полуге на потезу од Балтичког до Црног мора. Изградњом новог гасовода, Украјина би се лишила скоро целокупног садашњег транзита руског гаса у Европу, а Американци могућности контроле над њим. Помоћник заменика америчког државног секретара за енергетску дипломатију Робин Даниган, обратила се 5. новембра на конференцији у Братислави представницима европских енергетских компанија следећим речима: „Морате да се запитате зашто једном руком подржавате Украјину, а другом је давите“! Одговор зна и она сама: нико озбиљан у Европи не подржава искрено Украјину већ је то ултиматум из Вашингтона. И нико из Европе не дави Кијев, него сви гледају своје интересе. А ако неко дави Украјину, онда је то САД.

Тако и речи Даниганове треба тумачити као још једну у низу увијених претњи угрожених Американаца. Да је све крајње озбиљно, Немци су се могли уверити већ следећег дана – у Балтичком мору, покрај саме цеви „Северног тока“, примећен је даљински навођени торпедо пун експлозива, који се користи за уништавање мина. Како је званично објашњено, торпедо је случајно „допливао“ баш до гасовода, ношен струјама из региона у којима се уништавају мине. Свакако, још једна коинциденција. Вашингтон је бесан јер не може Немцима тако лако да забрани изградњу руског гасовода, као што је могао да нареди Бугарима. Очигледно, Москва је већ добила одређену врсту гаранција од Берлина, и вероватно Париза, да они неће подлећи опструкцијама. Али то остаје тек да се види, јер је у прошлости бивало и другачије.

„ГАСНА РУБЉА“ И НЕВОЉЕ ВАШИНГТОНА Зашто је Вашингтон толико љут? Један део објашњења лежи у конкурентској борби, где је на европском тржишту амерички компримовани течни гас из шкриљаца директно супротстављен руском гасу из цевовода. Према најавама, оба пројекта требало би да заживе у пуној мери до 2020. године. Тада ће бити изграђени и „Северни ток 2“ и, како се очекује, „Турски ток“, а Американци ће довршити највећи део својих капацитета за компримовање гаса и биће спремни за масовне испоруке. Управо тада, 2019, истиче и важећи руско-украјински споразум о транзиту, који Москва сигурно неће продужавати ако до тада буду изграђена два њена нова цевовода преко Балтичког и Црног мора. Успех ових пројеката је за Русију од немерљивог значаја, јер ако би садашња проамеричка власт остала у Кијеву и у наредних пет година, сигурно би саботирала руски транзит тако што би вишекратно подигла таксе за транспорт преко своје територије. Тиме би руски гас био мање конкурентан, а Американци би попунили недостајуће количине на тржишту.

Али има и Кремљ своје комбинације. Да би се превазишла ограничења наметнута Трећим енергетским пакетом ЕУ, којим се део капацитета гасовода мора уступити некоме ради избегавања монопола, решење можда лежи у томе да Русија половину свог гаса продаје европским партнерима на месту где гас ступа на копно ЕУ. И то по берзанским ценама, а не по дугорочним уговорима као што сада чини. Према овим замислима трговина гасом би се одвијала на берзи у Санкт Петербургу, у еврима, а не у доларима. А у следећој фази, што је главна жеља Москве, прешло би се на трговину у рубљама. Страни партнери могли би у томе лако да пронађу свој интерес. У догледној будућности Русија намерава да створи и свој нафтни бренд, који ће за рубље продавати такође у Санкт Петербургу. Све то указује на озбиљне планове Русије и све то једнозначно води – стварању енергетске алијансе са ЕУ, по сличном моделу како Москва то већ ради са Пекингом.

Изградња „Северног тока 2“ стога ће у највећој мери определити исход руско-америчког енергетског рата за Европу. Да ли ће победити „гасна рубља“ или петродолар – оруђе Вашингтона којим је покорио свет у 20. веку? У случају да Русија победи, САД губе не само зараду од неиспорученог гаса већ ће се читав њихов енергетски сектор наћи у озбиљном проблему, а вишедеценијска доминација петродолара ће нестати. Колико је ово важан тренутак за САД, сведочи и најава да ће прве испоруке америчког течног гаса кренути за Литванију у фебруару следеће године. Тиме Американци почињу да притискају европско тржиште, где би до 2019. наводно требало да повећају своје испоруке на преко 60 милиона тона гаса годишње, што је отприлике 82 милијарде кубних метара. Ако нови руски гасоводи буду изграђени, „Газпром“ ће моћи да одржи конкурентност и амерички производ ће бити потиснут због своје високе цене производње.

ОЛУЈЕ НА ЕВРОПСКИМ МОРИМА Американцима остаје једина нада да све буде као и до сада: да ЕУ блокира изградњу руског цевовода, а да се преко Украјине снабдева Европа, али тако да максимално загорчава живот Москви. Са америчке тачке гледишта ово је идеалан сценарио који Русију држи далеко од Европе у сваком погледу, а њима омогућава огроман екстрапрофит у наредним деценијама. То би водило до коначног тријумфа и потписивања споразума о Трансатлантском трговинском и инвестиционом партнерству (ТТИП), којим би Вашингтон потпуно загосподарио Европом.

Ако не буде тако, резултат ће бити поражавајући за Вашингтон: губитак економског и политичког утицаја у Европи, уз перспективу раскидања садашњег „евроатлантског партнерства“, или његовог потпуног маргинализовања. То би најавило и коначни пад Америке и окретање Европе сарадњи са евроазијским силама. Кремљу је сада веома важно да Европи покаже да је Русија кредибилан партнер, способан и одлучан да осигура безбедност не само за себе већ и за све своје савезнике. Гас и нафта иду приде. Управо зато треба очекивати са Атлантика велике буре на европским морима – од Балтичког, преко Црног, до Средоземног.

[/restrictedarea]