Електронски терор Великог брата

за „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

Дебата о „електронском тероризму“ на Острву, чија су жртва приватни животи 60 милиона људи, прети да буде и крупна тема пред нове парламентарне изборе са централним питањем: како се, уопште, заштитити од таквог тероризма у државној верзији

Британија ове године прославља осам стотина година „Магна карте“, историјски вредног документа о људским правима, али неке актуелне чињенице живота на Острву прилично су диспропорционалне универзалним порукама Повеље.

 

ПРИСЛУШКИВАЊЕ ВИСОКЕ ФРЕКВЕНЦИЈЕ Најновија реалност показује, на пример, да британска полиција Скотланд јарда и разне владине обавештајне агенције прислушкују приватне телефоне грађана високом фреквенцијом и прате њихове мејлове – једно прислушкивање у свака два минута! Велики брат је, према подацима форума имена „Контролисање Великог брата“, у току протекле три године чак 7.332 пута затражио од релевантних државних органа дозволу да уђе у приватне комуникације грађана. И само је, према истом извору, осам посто оваквих захтева одбачено.

Шта службе безбедности желе од овог масовног шпијунирања људи на Острву? Одговор је: да сазнају ко је, када и зашто подигао слушалицу или послао и-мејл.

А да се Британац не би прекомерно забринуо, уз ово иде умирујуће објашњење да се прикупљају и чувају „једино“ време електронске комуникације и коме је она упућена, али не и садржај разговора. На часну реч!

[restrictedarea]

Да би то било похрањено у магацин Великог брата, потребно је, иде даље умирујућа порука, специјално одобрење министра унутрашњих послова. Колико је таквих одобрења до сада потписала министарка Тереза Меј није за јавност…

Органи  бриге и бдења над мирним животом грађана проследили су, према једној прецизнијој евиденцији, а на адресу „главне инстанце“ равно 732.237 захтева за праћење разговора између грађана у периоду између јануара 2012. и децембра 2014. године. Од тога је 679.037 захтева одобрено, а 54.164 одбијено.

Све у свему, шпијунирање приватних живота Британаца у земљи „Магна карте“, у овом случају њихових електронских комуникација, одобрено је у пропорцији од 96 посто. Нешто конкретније: захтев за упадање у приватност Британаца одобравано је сваких шездесет секунди!

Ренате Самсон, извршни директор форума „Контролисање Великог брата“, жали се да се из кругова владе и шпијунских агенција стално чују повици како подаци из електронских комуникација играју кључну улогу у модерном систему безбедности, али да истраживања њене организације постављају, напротив, озбиљно питање о критеријуму одобравања праћења приватних разговора грађана. Ти критеријуми су, каже Самсонова, од инстанце до инстанце, различити и често на климавим ногама.

У насталој јавној утакмици између бораца за слово и дух „Магна карте“ и брижника за безбедност земље, па макар и средствима која имају мало заједничког са Картом, Велики брат је нето добитник.

 

БЕЗБЕДНОСТ ГРАЂАНА – АЛФА И ОМЕГА Нова верзија онога што се у колоквијалном жаргону Британаца зове „Повеља њушкања“ – побољшана верзија Закона усвојеног 2012. године – нашла се сада пред посланицима у парламенту. Државни секретар за унутрашње послове Тереза Меј (конзервативац) умирује посланике да њена, нова верзија закона о прислушкивању омогућава, истина, полицији да упада у приватне веб-сајтове и прати ко се с ким дописује и које све веб-сајтове приватна особа посећује, али да – gaudeamus igitur (радујмо се) – Велики брат нема право и да чита шта је дотични Британац писао, изузев ако за то полиција претходно тражи и добије – gaudeamus igitur – изричито одобрење министарке. Уз ово иде и „часна реч“ да влада жели само да осигура максимални ниво националне безбедности, али да, истовремено, буде „светски лидер у систему контролисања оних који дају дозволу да се контролишу приватне  комуникације људи“.

Нови пројекат тог закона поднесен парламенту садржи и захтев безбедносних агенција да интернет провајдери податке добијене шпијунирањем грађана чувају најмање годину дана. То пак значи да ће већ постојећа овлашћења провајдерима омогућити влади да информације о сајтовима које су грађани посећивали сада – ако се покажу субверизивним – дођу под удар закона. Подаци које ће електронски Велики брат изручивати извршној власти садржаће адресу домена, али не – gaudeamus igitur – „и пуну историју сурфовања или садржај онога шта је индивидуа тамо истраживала“.

Да још мало умири грађанство коме се ово ништа не свиђа, министарка Тереза Меј обавестила је народ (у интервјуу за Би-Би-Си) да њен нови закон о „њушкању“ не захтева, нити ће надлежни министар у влади да дозволи – gaudeamus igitur – да се „улази у историју веб-сајт посета“ одређеног субјекта. Даље, уверава да ће бити заведена „врло строга контрола“ ко ће све да добије одобрење да „дубље“ улази у приватни електронски простор грађана.

Британски информативни медији преносе податке инсајдера у самом Министарству унутрашњих послова по којима преко радног стола министарке Меј дневно пролази 140 (!) захтева за полицијски упад у веб-сајтове. Пошто министарка донесе свој суд, цео тим стручњака вага још једном ком ће назависном судији поверити право да одобрава електронским компанијама упад у приватне преписке људи.

Нова, допуњена верзија „Повеље њушкања“ није, иде званична теза, ништа друго до брига за безбедност земље, при чему је безбедност грађана алфа и омега.

 

ЕРОЗИЈА ГРАЂАНСКИХ ПРАВА Дејвид Оманд, бивши директор великог владиног, шпијунског, електронског Центра у Челтенхаму, тражи да интернет фирме буду законски обавезне да чувају историју свих посета веб-сајтовима. Ти подаци нису, по његовом тврђењу, за то да би се Британци шпијунирали „него да би се, на пример, видело да ли је неко лице скинуло (неки) терористички приручник“.

Лондонски Тајмс пише да нови закон о „њушкању“ такође дозвољава обавештајним службама да „хакују“ приватне компјутере и „смартфонове“.

Биће, пише Тајмс, омогућено да се, рецимо, „смартфон“ одузме власнику на извесно време док се „скину“ сви похрањени подаци и визуелан материјал у њему. Било би дозвољено и да се у тако привремено конфисковани компјутер угради прислушни софтвер, без знања власника.

Министарка Меј, предводница владине кампање за нова овлашћења у шпијунирању приватних живота грађана, позната је одраније као присталица широких овлашћења обавештајним сервисима. Већ је једном покушала да за време претходног заседања парламента (2010–2015) прогура ригидан закон праћења приватних комуникација, али јој то није пошло за руком захваљујући противљењу либерала, тадашњих коалиционих партнера у влади.

Без обзира на одлуку парламента о даљој судбини нове „Повеље њушкања“, отпор даљем упадању Великог брата у спаваће собе Британаца, а под крупном паролом „националне безбедности“, стиже са свих страна.

Дејвид Дејвис, посланик и човек из врха британске конзервативне елите, сматра да овако опасан пројекат закона значи „ерозију грађанских права“; да за њега нема „доказане потребе“, нити је пак у духу британског схватања слободе и људских права. Каже, такође, да нема потребе и разлога да се електронски подаци о приватним комуникацијама људи чувају у магацинима података годину дана.

Министарка Меј одвраћа из тешких калибара: „У време када смо суочени са опасностима какве су тероризам, електронски криминал и државне шпијунаже, Уједињено Краљевство има обавезу да агенцијама чија је дужност да брину над нашом безбедношћу омогући све што им је потребно за обављање њихове функције.“

Тим Бернерс-Ли, оснивач светске електронске мреже (WWW) огласио се да подстакне Британце против владиног плана за овако широк упад у приватне животе људи; позива Британију да остане „светски лидер“ у промовисању слободе и либерализма. Ли је нешто раније отишао и много даље од пуког апела; оптужио је Краљевство да је „изгубило морални примат“ на пољу приватних слобода, што се, по њему, показало у открићима која је свету ставио на увид Едвард Сноуден, бивши службеник америчке Агенције за националну сигурност (НСА).

 

НА ЧАСНУ РЕЧ Тим Бернерс-Ли говорио је, својевремено, у лондонском Саутбенк центру, на фестивалу „Мрежа какаву желимо“, и већ тада изразио бојазан да британска влада намерава да озакони ојачану верзију „Повеље њушкања“ која Великом брату омогућава да прати сваку приватну електронску комуникацију или употребу друштвених мрежа, истовремено дозвољавајући обавештајним сервисима масовно пресретање садржаја приватних и званичних комуникација што у Британији што у међународном простору.

Бернерс сматра, такође, да је данашњој Британији потребна „Магна карта 21. века“. Желео би Уједињено Краљевство у коме „ако желите да оснујете компанију и хоћете да осигурате приватност вашим корисницима, знате да британска полиција неће од вас тражити, како год јој падне на памет, да јој изручите садржаје ваших дискова, изузев под стрикно дефинисаним правилима и у екстремним ситуацијама“.

После свега, остаје и даље сасвим отворено питање: која би то инстанца, по новом закону, имала снагу и право да одобрава упад у електронске податаке слободних грађана? У садашњој фази настале (контроверзне) дебате то треба да буде „независни“ судија високог ранга.

Сами Чакрабарти, директорка форума за људска права Либерти, критикује владу зато што у пројекат нове верзије електронског надзора није укључила меру по којој би одређени судија морао претходно да добије парламентарно овлашћење за прикупљање приватних података. Оптужује владу да се, поред свих критика, није одмакла ни корак даље од досадашње праксе масовног „скидања“ приватних електронских података Британаца.

Дебата о „електронском тероризму“ на Острву, чија су жртва приватни животи 60 милиона Британаца, подгрева се и, сва је прилика, нема намеру да утихне. Уједно и прети да буде крупна тема пред нове парламентарне изборе са централним питањем: како се, уопште, заштитити од електронског тероризма у државној верзији. Док се влада заклиње да ће овлашћења у новом закону употребљавати „одмерено, пропорционално и као крајњу меру“, слабо јој ко верује. Напротив, порука грађанима је: Велики брат нема намеру да мења ћуд – за сваки случај, извадите батерије из компјутера и искључите струју. И припазите шта причате телефоном.

[/restrictedarea]