Др Срђа Трифковић, историчар – Владајућа елита запада je пета колона џихада

Srdja TrifkovicРазговарала Мирјана Раичевић Тасић

Др Срђа Трифковић, амерички публициста, историчар и политички аналитичар српског порекла, један је од најбољих познавалаца исламизма и исламског тероризма у светским размерама. Аутор је бројних књига, међу којима су „Пророков мач: Политички некоректни водич кроз ислам – историја, теологија и утицај на свет“, „Победити џихад: Како се рат против тероризма може добити упркос нама самима“ и „Сенка џихада“. Због свог искуства и знања, Срђа Трифковић се намеће као првокласни саговорник на тему Исламске државе и светског тероризма

У којој мери политичке структуре света реално могу да утичу на сузбијање тероризма?

Да би имале утицаја, или да би преписале одговарајућу терапију, морају прво да поставе дијагнозу. И ту је највећи проблем. Наиме, имамо склоност водећих елита Западне Европе и Северне Америке да стално инсистирају на томе да су акти исламског тероризма некаква аберација, односно одраз не једног аутентично-исламског тумачења живота и света већ његове суште супротности. Нажалост, као што нас учи 14 векова континуиране историје, увек је у крилу ортодоксног ислама постојала значајна и повремено чак доминирајућа струја која је проповедала егзистенцијални сукоб између ислама и неислама, између света вере (дараислам) и света рата (дараихаб). То је била једна манихејска црно-бела визија, која је и дан-данас присутна у знатном сегменту исламског света, и која гледа на све невернике, па били они хришћани или атеисти, будисти или хиндуисти, као на оно друго, као на инхерентно супротстављену, и исламу инхерентно непријатељску целину. У том контексту гледано, ми морамо да схватимо да стално повећање исламске дијаспоре у Западној Европи, која већ броји на десетине милиона, нико не зна тачно колико, само значи погоршање проблема. Јер, као што смо видели на примеру масакра у редакцији листа Шарли ебдо у јануару ове године, и на примеру напада на воз Брисел–Париз јесенас, као и са трагедијом у Паризу, Француске службе безбедности нису у стању да одговоре таквим изазовима, а ово није само безбедносни, ово је такође и цивилизацијски и демографски проблем.

[restrictedarea]

Има ли разлике у третирању тероризма у зависности на којој локацији, то јест у ком делу света се догоди?

Апсолутно, то смо видели на примеру одбијања председника Обаме да упути председнику Путину изразе саучешћа поводом пада руског авиона, за који је у најкраћем року сама обавештајна служба рекла да је резултат терористичке акције. Штавише, већ поменути Шарли ебдо објавио је апсолутно бљутаве карикатуре у вези са падом руског авиона: једну су назвали „интензивирање руских ваздушних напада на исламисте“, а на њој видите комаде авиона и тела жртава како падају са неба и некакве џихадисте који беже да их ови не погоде… Дакле, нису све жртве једнаке, и нису сви нападачи једнаки. Када шиптарски терористи изведу акцију у Куманову, то се назива међуетничким сукобима у западним медијима, а онда резултира захтевом за смењивање Груевског. Када се пак деси Шарли ебдо, лансира се парола „Је suis Charlie“ и читава Европа и цео свет треба да иду у некаквој поворци солидарности. Очигледно да је западни свет, а пре свега Сједињене Америчке државе, годинама покушавао да се диференцира између добрих и лоших исламских терориста, између наших и њихових. То смо видели у најновије време. Када су Руси почели своју ваздушну акцију у Сирији 30. септембра, у врло кратком року су се Американци вајкали да ето Руси гађају и побуњенике против Башара Есада, који пак уживају америчку подршку. А онда је испало да је реч о Ал Нусра фронту, сиријском огранку Ал Каиде, значи најцрњим, најтврђим џихадистима, само што нису део Исламске државе него њени ривали.

Та шизофрена склоност ка покушају да се, с једне стране, управља џихадистима, а с друге, да се против њих води борба када нису покорни, има своје корене још у осамдесетим годинама у Авганистану, када су наоружавани талибани и Осама бин Ладен пошто су се борили против Совјета. Касније, када је тај дух изашао из боце и претворио се у Франкенштајновог монструма, наравно да су имали проблем. Али ништа нису научили. То је евидентно на примеру погибије америчког амбасадора Џ. К. Стивенса у Либији, у Бенгазију, који је тамо отишао верујући да ће бити свој на своме, долазио је међу џихадисте којима су Американци понудили Либију на тацни, а након што је НАТО кренуо у акцију против Гадафија, а видели смо како се провео.

Да ли су медији и светско јавно мњење и власти на време указивали на опасност од терористичких напада и на њихове узроке?

Нису и неће то учинити ни убудуће из простог разлога што имају погрешну идеолошку поставку. Другим речима, ми стално видимо исти феномен када се десе терористички напади у Западној Европи, било да је реч о Мадриду или Лондону, са транспортним циљевима, у Лондону подземне железнице, у Мадриду приградске, или у Паризу прошле зиме Шарли ебдо. Значи, увек је прва реакција владајуће елите да упозори на опасност од ксенофобије и исламофобије међу сопственим народом. Дакле, већа је опасност у перцепцији владајућих елита да ће ти напади бити, како они кажу, злоупотребљени од стране популиста, као што су наводно Марин ле Пен или Штрахе у Аустрији, или Герт Вилдерс у Холандији, него што им је опасност напад као такав. И они и даље на одустају од своје идеологије мултикултурализма, која је доживела потпуни крах. Јер и пре тренутне имигрантске инвазије, видели смо да у Европи, у свим државама где има муслиманских заједница, постоји и потпуно исти образац понашања, било да је реч о Турцима у Немачкој, о Алжирцима и Мароканцима у Француској, или о Пакистанцима у Енглеској, или пак о мешавини свих њих у земљама Бенелукса и Скандинавији. То је следеће: формирају се компактна гета, и у тим компактним гето-насељима практично се спроводе правила игре која не функционишу у другим деловима дотичне земље, стварају се зоне забрањеног приступа за полицију и из њих житељи староседеоци, било да је реч о Французима, Немцима, Енглезима, Скандинавцима или Холанђанима, беже главом без обзира. Дакле, постоје већ аутономне зоне, у којима је де факто на снази шеријатско право, забрањена је продаја алкохола у продавницама, девојке морају да носе хиџаб на глави, иначе могу да буду жртве насиља. Већ са тим упозорењем, а видели смо 2006. године нереде, претежно у муслиманским француским предграђима, у којима је учествовало на десетине хиљада младих људи узвикујући Алаху акбар, видимо потпуну дисфункционалност те исламске дијаспоре на савременом западу, и свеједно се отварају двери милионима нових, у име некаквог мултикултурализма и обавезе за солидарношћу. Нема се у виду да је то, као прво: цивилизацијски и демографски колапс eвропске цивилизације, а као друго: огромна безбедносна претња, са којом већ са садашњим бројем припадника те заједнице, француски органи безбедности нису у стању да изађу на крај. А тек можемо замислити шта ће бити са силним џихадистичким притајеним агентима спавачима, који улазе са имигрантским валом.

Чињеница да је управо Француска у савременом добу дала уточиште хиљадама Арапа говори о томе да у злочиначким актима нема ни селекције, ни милости… Да ли можемо очекивати да ће тероризам наставити узлазном путањом?

Апсолутно, зато што су стотине хиљада, а ускоро и милиони избеглица, претежно заправо такозване избеглице, и то у ствари са избеглиштвом везе нема. То су мигранти, било економски или политички, који спроводе (добар део њих) јасно артикулисан имиграциони џихад. Не заборавите, 75-80 одсто овог мигрантског таласа чине млади мушкарци између 18 и 35 година старости, добро одевени, солвентни, са џи-пи-ес координатама на својим паметним телефонима, и са врло арогантним односом према такозваној земљи уточишта, то јест земљама у које они долазе да буду своји на своме. Ако је у тој навали и само пет одсто искусних џихадиста или овејаних ветерана џихада од Авганистана преко Ирака и Сирије до Либије, и ако ове године говоримо о неких милион њих, то значи да ће 50.000 џихадистичких ветерана и спавача бити спремно на акције од Стокхолма до Гибралтара, од Даблина до Франкфурта. То је језива ситуација са којом ће становници Европе тек да се суоче у пуној мери када, бојим се, буде сувише касно да их врате.

Када сте писали књигу „Сенка џихада“ 2007. године, да ли сте могли да претпоставите докле ће џихадисти смети да иду?

Могао сам, чак сам и на то упозоравао. Једино сам, морам да признам, био изненађен темпом којим се убрзава историја и којим се моја предвиђања испуњавају, као и идиотском неспособношћу владајуће елите западног света, а пре свега Западне Европе, да схвате да су постали саучесници непријатеља сопственог народа, и да су у име идеолошких опсесија постали пета колона џихада.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *