Др Диа Надер, отправницa послова Амбасаде Боливарске Републике Венецуеле у Београду – ЗА ВЕНЕЦУЕЛУ РАТ СА АМЕРИКОМ ЈЕ СТВАРНОСТ

Dia NaderРазговарао Никола Мартић

САД и Израел планирају инвазије на суверене земље и уништавају читаве народе због њиховог богатства природним ресурсима, а Европа им у томе помаже. У Сједињеним Америчким Државама подсмевају се масовној несрећи избеглица са Блиског истока, док Европа мора да сноси највећи терет ове кризе, али Венецуела је спремна да помогне. Честитке Србији на помоћи коју пружа хиљадама избеглих, упркос тешкој економској ситуацији, и због тога што не подржава нити учествује у тим језивим инвазијама

Боливарска Република Венецуела била је недавно предмет пажње светских медија поводом саопштења Владе у Каракасу да је авион америчке Обалске страже, за који је наведено да је шпијунски, повредио простор те земље. Глобални медији су, наравно, значају ове вести претпоставили деманти америчке Обалске страже у коме се одбацију венецуелански наводи.

Већ ова јавна полемика говори у каквим околностима се у Венецуели приближавају парламентарни избори заказани за 6. децембар. Притисци на власт коју симболизује Чавезов наследник Николас Мадуро више нису само пропагандни и медијски, они имају и војну димензију. О тим околностима и предстојећем изјашњавању народа ове земље разговарали смо са њеном екселенцијом др Диом Надер де ел Андари, отправницом послова Боливарске Републике Венецуеле у Србији.

Ваша екселенцијо, у Венецуели се 6. децембра одржавају парламентарни избори у атмосфери оркестрираних спољних притисака на државу и јавност. Ови притисци стижу из САД и земаља марионета Вашингтона. Шта се све предузима да у таквим околностима, у којима се не преза ни од „звецкања оружјем“ на границама Венецуеле, власт у Каракасу обезбеди бирачима да се изјасне слободно и у интересу своје заједнице и државе?

Уставом Боливарске Републике Венецуеле из 1999. године, у чијој изради је учествовао читав венецуелански народ, све јавне и приватне институције, од основних школа до универзитета, од синдиката до компанија, од радника до послодаваца, од пролетаријата до буржоазије, гарантује се потпуно учешће венецуеланског народа у доношењу одлука. Наши револуционарни посланици свакодневно одржавају седнице Народне скупштине како би доносили законе с народом и за народ. Нису само посланици у сталном контакту с народом. Наш председник Николас Мадуро започео је програм „Влада на улицама“ у оквиру којег иде од места до места и директно од грађана добија информације о њиховим потребама, пројектима, предлозима, а потом одобрава средства за реализацију истих.

Наш вечни командант Чавез имао је у виду потребу за организовањем комуна како би оснажио наш народ, а тим путем је наставила и наша садашња власт јер то је једини начин да се консолидује наш, никада пре виђен, револуционарни процес.

До августа ове године у нашој отаџбини званично су регистроване 1.253 комуне. Њихов основни циљ је подстицање пројеката самоуправе у заједницама широм земље, како налажу Устав и Органски закон о комунама, који је ступио на снагу 2010. године. Таквом иницијативом подстичу се активно учешће читавог народа у изради пројеката који задовољавају потребе свих грађана и истинска национална интеграција.

Овај процес организовања народа започео је наш командант Чавез у директном контакту са грађанима кроз ТВ емисију отвореног типа „Хало, председниче!“, која је снимана на различитим локацијама широм земље. Опозиција, приватни писани и аудио-визуелни медији су је на националном и на међународном нивоу непрестано критиковали, обмањујући и манипулишући јавним мњењем.

У Венецуели је отворено безброј алтернативних писаних и аудио-визуелних медија како би истина о догађањима и информације ажурно стизале до нашег народа.

[restrictedarea]

 Венецуела се налази на путу дроге из Колумбије према њеном моћном патрону са северноамеричког континента. Подаци говоре да је за само две године Венецуела оборила или неутралисала 90 авиона који су превозили више од 180 тона кокаина. Недавно је ваша земља увела и ванредне мере затворивши део границе према Колумбији. Шта је узрок овакве одлуке и каква је данас ситуација?

Борба наше земље против трговине дрогом дала је велике, позитивне резултате, посебно након што је наш вечни командант Чавез избацио америчку Управу за сузбијање дроге (DEA) из Венецуеле. Делује контрадикторно, али је тако. Нажалост, као што сви већ добро знају, највећи број глобалних медија контролишу империјалисти и ционисти, па у њиховим програмима нећете видети информације о резултатима наше борбе против трговине дрогом. Сједињене Америчке Државе улажу милионе долара у наводну борбу против ове пошасти, али чињенице показују да је таква трговина добар изговор да се прикрије стварни циљ ком тежи политика САД, а то је инфилтрирање у друге земље путем неке врсте тихе инвазије. То се дешава и са такозваним „Планом Колумбија“ – поставили су више од седам војних база у нама суседној земљи, у којима амерички војници уживају привилегије и имунитете.

Братски колумбијски народ већ 60 година живи у унутрашњим сукобима који на овај или онај начин утичу на нас и настављају да стварају проблеме дуж читаве границе са том суседном земљом. Поред трговине дрогом постоји још много различитих проблема. Граница је угрожена због колумбијског паравојног насиља, и последњих година због пораста шверца нашег горива, наших прехрамбених производа и лекова, као и производа које убрајамо у основне животне намирнице, поред манипулације и шпекулисања курсом наше националне валуте. Све поменуте производе, укључујући и гориво, наша револуционарна влада субвенционише.

Да би заштитила националну безбедност и привреду, влада је одлучила да 4. септембра затвори границе. Према извештајима наше владе, најмање 30 процената прехрамбених производа, које влада увози како би задовољила потребе народа, због шверца завршавају у Колумбији. При томе, око 40 посто производа из Венецуеле у Колумбију стигне шверцерским путевима. Такође, скоро 80 одсто производа заступљених у пограничним градовима у Колумбији тамо стиже управо захваљујући шверцовању из Венецуеле. Након затварања границе Венецуела штеди 260.000 галона горива дневно. Због шверца свих ових производа процењује се да Венецуела губи готово две милијарде долара годишње.

У нашој земљи живи 5,7 милиона Колумбијаца и сви су укључени у социјалне програме као било који други венецуелански држављани, чак им се додељују станови као било коме од нас. Годишње из суседне државе дође више од 150.000 браће. Колумбија је друга земља на свету по броју људи који одлазе да живе у иностранству у потрази за бољим животним стандардом.

Наша влада чини све што је у њеној моћи да се изгради нова граница мира. Одржавани су састанци на нивоима министарстава спољних послова и председништава како бисмо дошли до мирног решења као две побратимљене земље, што смо били током целе историје.

 Територијални спор ваше земље са Кооперативном Републиком Гвајаном око слива реке Есекибо траје већ двеста година. Међутим, овај спор је тек однедавно, и то опет спољним притисцима, актуелизован у широј међународној јавности. Зашто?

Dia Nader 1Декларацијом о независности наше отаџбине, 19. априла 1810. године, јасно је установљена наша територија и други географски простори Републике Венецуеле, а то су они који су припадали Генералној капетанији Венецуела од 1777. године. То је 1830. године изражено у нашем Уставу, чим је дошло до распада Велике Колумбије. Велика Британија је 1834. године признала независност Венецуеле. Отимање венецуеланског пространства започето је 1835, слањем господина Шомбурга који је исцртао мапу без претходног консултовања са Венецуелом, мапу на којој је 4.920 квадратних километара спорне територије припојено Гвајани. Додатних 141.930 квадратних километара отето је 1840. године. Венецуела је затражила да повуку демаркацију којом су присвојили нашу територију и британска влада је то и учинила, признајући на тај начин наш суверенитет. Венецуела је прекинула односе са Великом Британијом 1887. године јер је покушавала да припоји 203.310 квадратних километара ове спорне територије. Након тога Венецуела је издејствовала да Велика Британија прихвати арбитражу. Историја се наставила кроз арбитражне одлуке које су проглашене неважећим од стране Венецуеле, све док 1966. године није потписан Женевски споразум; он је и даље на снази и прописује методе за мирно решавање сукоба, као што је метода „добрих услуга“ коју су 1987. године прихватиле Гвајана и Венецуела.

Спољна политика Венецуеле у односу са Карибима се 1999. године окренула дипломатији мира, интеграција и солидарне сарадње и негирању било какве могућности ратних дејстава, а све то како би се напредовало ка јединственој заједници народа. Председник Чавез је 2004. посетио Гвајану, а 6. септембра 2005. године Гвајана је приступила енергетском споразуму који је покренула Венецуела и који подразумева снабдевање нафтом по преференцијалним условима и без посредника.

Садашњи председник Кооперативне Републике Гвајане Дејвид Грејнџер је функционер који је прошао обуку Америчке војне школе, директног партнера владе САД. Кршећи Женевски споразум, почео је са клеветничком кампањом против нас. У сврху вађења нафте, „Ексон Мобилу“ је одобрио приступ морским водама територије Есекиба над којом се води спор.

Овог 6. децембра у Венецуели ће се одржати парламентарни избори и сматрамо да није случајно то што нас баш пред изборе моћни домаћи и страни актери шиканирају и примењују економски рат, тржишне шпекулације, шверц према Колумбији и психолошки рат против нашег народа у жељи да се дестабилизује наша политичка и економска ситуација.

 Последњих месеци цела Европа је суочена са незапамћеним таласом миграната са Блиског истока и из Африке, а председник Венецуеле Николас Мадуро је рекао да је Венецуела спремна да помогне европским партнерима погођеним овом кризом, иако на њен настанак није утицала. На који начин је Боливарска Република Венецуела спремна да подели терет ове кризе?

Сједињене Америчке Државе и њихова продужена наоружана рука НАТО нападају суверене земље користећи лажи као изговор само да би задобили међународно јавно мњење, сејући потпуно разарање нападнуте државе, беду, страх и смрт међу невиним народима чији је једини грех тај што су рођени у земљама богатим природним ресурсима којих желе да се дочепају ционисти и империјалисти. Напали су Авганистан да би уклонили Ал Каиду, групу терориста створених и обучених од стране Сједињених Држава. Напали су Ирак јер је наводно имао оружје за масовно уништење. Напали су Либију у позоришној представи коју су изрежирале Сједињене Државе и њихови пријатељи из Персијског залива, где Гадафи наводно бомбардује свој народ, након чега су убили више од 50.000 особа. Напали су Сирију јер се противи плановима које су за Блиски исток припремили САД и Израел. Наставиће са тим све док Блиски исток не постане њихов посед и док не измене регионалну политику у складу са њиховим интересима, стварајући посебне кантоне за сваку вероисповест којом ће управљати моћна ционистичка држава Израел. САД и Израел планирају инвазије, а Европа им помаже. Избеглице не желе да иду у Израел, нити би их тамо прихватили. САД су предалеко и тамо ова несрећа изазива подсмех, па одговорност за насталу штету морају да плате само Европљани.

Честитам властима у Србији на помоћи коју пружа хиљадама избеглих упркос тешкој економској ситуацији и томе што нити подржава нити учествује у тим језивим инвазијама. Србија је пример свим економски и војно развијеним европским земљама, чије владе немају ни етике, ни морала, ни човечности.

Наша влада је изјавила да је спремна да прими 20.000 сиријских избеглица.

 Боливарска Република Венецуела представља пример како једна држава може да се одупре империјалним тежњама Сједињених Америчких Држава и „вашингтонском консензусу“ дужничког ропства, диктираног правилима Међународног монетарног фонда и Светске банке. Овај пример је у међународној арени опасан за империју јер га могу следити и друге слободарске земље, посебно данас када се пред нашим очима урушава постхладноратовски униполарни свет. Ваша екселенцијо, колико је рат са Сједињеним Америчким Државама заиста реална опасност?

Управо чињеница да је униполаран свет америчке хегемоније доживео крах представља велики успех, јер САД и њихова продужена наоружана рука НАТО морају добро да размисле о последицама свог делања. Управо су они ти који су основали Ал Каиду. Уз подршку земаља Европске уније баш они су створили Исламску државу за терористичке групе које су империјалисти и ционисти формирали и обучавали. На крају крајева, као што је историја већ показала, све им се враћа.

За Венецуелу је рат са Сједињеним Државама стварност. Нападају нас или директно или преко њихових савезника и марионета из нашег региона, посебно након што нас је Обама прогласио „необичном и изузетном претњом по безбедност САД“, док је 27. октобра Џон Кели, начелник Јужне команде Оружаних снага САД, споменуо да постоји „хуманитарна криза у Венецуели“ и да је спреман да интервенише уколико то буде било потребно. Ви већ знате како су „решавали“ наводну хуманитарну кризу у Либији уништавајући земљу и остављајући за собом 50.000 мртвих. Од Сједињених Америчких Држава може се очекивати само најгоре.

 Да ли је и на који начин, према вашем мишљењу, могуће доћи до нове одрживе конфигурације међународних односа без даљег заоштравања глобалног конфликта у који нас све дубље гурају Сједињене Америчке Државе?

Никада ништа није постигнуто без великих жртава, чак ни у Гандијевој мирној борби за независност Индије. Тренутна глобална ситуација је изузетно тешка. Чак и папа Фрања помиње дивљачки капитализам. Данас се не ради само о проблемима у Венецуели, о томе да ли ћемо изградити социјализам за 21. век или не. Сада је ситуација далеко озбиљнија по читаво човечанство. Говори се и истражује о наставку људског живота на планети Земљи. Према мом мишљењу, проблем није више одлука између левице и деснице. Империјализам и ционизам су претворили све што нас окружује у плен, у робу којом тргују. Ускоро ћемо морати да плаћамо што дишемо, а тако нећемо стићи далеко.

Треба да се вратимо културним коренима, људским вредностима, поштовању принципа, историје. То је обавеза коју имамо зарад будућих генерација. Морамо очувати планету за потомке, а за то је потребно да народ, влада и војска раде раме уз раме. Ако мене питате, само социјализам може да гарантује социјалну правду и мир.

ПЛАН „ЛЕШИНАР“

Председник Мадуро је пре неколико месеци јавно говорио о намерама Америке да саботира венецуеланску привреду и те намере назвао је „планом лешинар“. О каквим намерама Вашингтона је ту реч, и каква је стратегија венецуеланског руководства да се одупре таквим плановима из иностранства?

Сви знамо шта су лешинари и чиме се они хране, али то су животиње и то чине да би преживеле. Лешинарским фондовима називамо оне фондове капитала који купују дугове несолвентних фирми или држава по веома ниским ценама (20 или 30 процената номиналне вредности), а после траже наплату од 100 посто вредности. Финансијски монструми множе капитал калкулишући туђи бол. Наш председник Николас Мадуро увек говори истину потковану доказима. На ванредном састанку министара спољних послова у Политичком савету Боливарског савеза за Латинску Америку и Карибе – Споразум о трговини народа Латинске Америке и Кариба (ALBA-TCP) потврдио је: „Јужна команда Оружаних снага САД директно је постављала кључне функционере у америчкој амбасади у Венецуели да би они руководили планом Лешинар којим се саботира економија и подстиче насиље.“ Такође је изнео уверење да Сједињене Државе, односно Јужна команда, стоје иза тог плана венецуеланске деснице и олигархије и да империјализам намерава да удари на све напредне револуционарне процесе како у Латинској Америци, тако и у свету.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *