Александар Вулин – И даље се боримо са аустроугарском пропагандом

разговарао Никола Врзић 

Сви људи који су се на неки начин борили за Србију, тукли за Србију, постају спорни. Постојали су увек, и постоје, они који сматрају да је свака Србија превелика. И да је свака Србија исувише јака. И да Србију треба смањити, да треба да буде слабија и да не треба да брине о себи

Недавно покренута иницијатива за враћање посмртних остатака тројице стрељаних у Солунском процесу 1917. године – пуковника Драгутина Димитријевића Аписа, мајора Љубомира Вуловића и Радета Малобабића – изазвала је (не)очекивано негодовање у делу овдашње јавности. О разлозима за покретање исте, али и о разлозима за споменуто негодовање, разговарамо са Александром Вулином, министром за рад, запошљавање, борачка и социјална питања у Влади Србије, од кога је иницијатива и потекла.

Зашто сте одлучили да у Србију пренесете посмртне остатке пуковника Драгутина Димитријевића Аписа, мајора Љубомира Вуловића и Радета Малобабића?

Заправо, то и нисам одлучио ја. Одлучила је историјска наука, одлучио је суд још 1953. године. Е, сад, зашто то нико други досад није урадио, то је друго питање.

Пуковник Драгутин Димитријевић, мајор Љубомир Вуловић и Раде Малобабић, наиме, стрељани су 1917. на основу пресуде донете у Солунском процесу. На захтев њихових сабораца, 1953. године спроведена је ревизија тог поступка; ревизија се иначе покушавала обавити одмах након завршетка Првог светског рата, већ 1919, али, наравно, то није било могуће из политичких разлога. Када је ревизија 1953. коначно извршена, суд је дошао до тога да они нису били криви за оно за шта су осуђени, и рехабилитовани су. Самим тим што су рехабилитовани, они по нашем садашњем закону имају право, између осталог, и на сахрану. И ово је само спровођење закона, ништа друго.

Сад, ако ме питате да ли имам поштовања према Апису, апсолутно имам поштовања. И према њему и према свим људима тог времена који су се борили за Србију на начин на који су се борили. И, да, заиста мислим да је ово исправљање историјске неправде.

Иначе, колико сам разумео, Апису се највише замера због учешћа у Мајском преврату 1903. године. Неко је, критикујући ову иницијативу – а стварно ме фасцинира потпуно непознавање онога о чему се усуђују да говоре – истакао да Апис никада није рехабилитован за учешће у Мајском преврату и Сарајевском атентату. Па њему никада није ни суђено због учешћа у Мајском преврату и Сарајевском атентату! Како да га рехабилитујете од нечега за шта му никада није ни суђено?! Но и без обзира на то, ако је учешће у преврату у коме је срушена династија Обреновића нечасно, шта су онда Карађорђевићи? Како су, онда, Карађорђевићи часна династија којом се треба поносити, ако је начин њиховог доласка на власт тако нечастан? Сматрам – уколико је то некоме битно – да су Карађорђевићи били позитивна династија у једном историјском тренутку. И мислим да је добро што су сви Карађорђевићи враћени у Србију. Али не може Апис да буде негативан зато што је довео Карађорђевиће, а Карађорђевићи да буду позитивни зато што их је довео Апис. Дакле, треба бити поштен: или и Апис и Карађорђевићи, или ни Апис ни Карађорђевићи.

[restrictedarea]

Који део Аписове личности и његове биографије највише поштујете?

Сви се дивимо и поносимо српском војском у балканским ратовима и Првом светском рату. Али она није настала тек тако. Створили су је људи попут Аписа. Немојте заборавити, он је отац наше обавештајне службе. Апис је био предводник те моћне струје која је направила српску војску, иначе, уз велике отпоре. И у то време је било политичара који су се борили против тако моћне српске војске, и у то време је било идеја да српска војска треба да буде нека трећеразредна организација… Апис и људи из његовог круга били су беспрекорне патриоте. Они су волели Србију. Они су Србију искрено волели, сматрали су да све што имају треба да уложе у Србију. Такви појединци праве разлику.

Говорили сте ових дана о дугу који Србија треба да одужи и према Апису, али и према Војиславу Танкосићу. Обојица су били чланови организације Уједињење или смрт, која већ у првом члану свог устава, или правилника, говори да је циљ њихове организације уједињење Српства…

Да, а ту пише и да организација престаје с радом када циљ оствари јуначка српска војска. Циљ је и постигнут пробојем Солунског фронта и уједињењем које је уследило.

Дакле, њихов патриотизам је неспоран, њихова љубав према отаџбини је неспорна. И шта је ту негативно, шта су ту они лоше урадили?

Занимају ме политичке импликације одавања поште оваквим патриотама, у овом моменту.

Мислим да свака држава и сваки народ треба да се држе својих истакнутих појединаца који су безрезервно волели своју земљу. И против тога нико не може да има ништа. Уосталом, ту су и релевантне судске пресуде.

Али знате ли против чега се ми овде заправо боримо? И то је просто невероватно; сто година касније ништа се није променило. Ми се и даље боримо са аустроугарском пропагандом. Сви аргументи које данас читамо о томе зашто нам Апис није потребан, сви ти аргументи – отиђите у Народну библиотеку Србије, узмите аустроугарску штампу из тог времена – већ су изговарани пре сто година. Прво, Црна рука – Апис није био члан Црне руке, Црна рука није постојала. Црну руку је измислила бечка штампа. Једноставно, измислила. Завера? Није било завере. Уједињење или смрт била је организација попут Народне одбране, дакле, масовна организација која је окупљала људе који су веровали у уједињење Српства. Подсетићу вас да је 7. децембра 1914. године Народна скупштина донела декларацију о уједињењу српске и јужнословенске браће. У чему је разлика између ове две платформе? Нема разлике, никакве.

Дакле, имамо аустроугарску пропаганду сто година касније, која објашњава да су Срби завереници, да раде нешто мрачно, да су атентатори…

Иде се и даље од тога, у листу „Данас“ један историчар цитира Биљану Србљановић која је „у интервјуима о својој драми Мали ми је овај гроб често говорила о сличностима Црвених беретки и Црне руке, односно тајне организације Уједињење или смрт…

Ето, видите докле то иде, Биљана Србљановић као драмски писац треба да нам буде ауторитет који одређује коме припада какво место у историји. Направите позоришну представу и на основу ње одредите где ће да буде Апис. Морате да признате да је то мало претенциозно, ни већи писци се не би усудили да баш толико држе до себе.

Овде је заправо реч о нечему другом. Сви људи који су се на неки начин борили за Србију, тукли за Србију, постају спорни. Сви до једног. До данашњег дана.

Ко их чини спорним, постоји ли ту неки заједнички именитељ?

Постоји, како да не. Пре свега оно што иначе називате другом Србијом, али наравно, нису то само они. Као што је и тада постојала аустроугарска пропаганда, она је ту и данас. Постојали су увек, и постоје, они који сматрају да је свака Србија превелика. И да је свака Србија исувише јака. И да Србију треба смањити, да треба да буде слабија и да не треба да брине о себи.

Као када наши суседи добију лансирне рампе за балистичке ракете, али ми ни случајно не бисмо смели да имамо нешто слично, иако је веома занимљиво питање кога они мисле да гађају тим ракетама домета 300 километара. Беч или Београд? Јер немају кога другог – то су једине две земље у њиховој околини које нису у НАТО-у, или су на путу да у њега уђу. А нешто ми говори да сигурно неће да гађају Беч. Дакле, шта ће вам то? А одмах се појављују критике на рачун српске владе уколико покуша да обезбеди равнотежу.

Исто је и у овом случају. Та аустроугарска пропаганда, буквално иста, сто година касније треба да нас убеди да све оно што је представљало припрему за Први светски рат важи и данас. Да се Срби наоружавају, Срби су завереници, дестабилизују регион, Срби су главни а можда и једини проблем… Е, нису. Као што проблем тада није био Апис, тако ни ова Србија није проблем, напротив.

Уосталом, ако је Апис споран због свог учешћа у Мајском преврату, шта ћемо са Обреновићима? Обреновићи су дошли на власт убиством Карађорђа. Треба ли због тога и Обреновиће избрисати из српске историје, као што желе да испишу Аписа?

Таква тенденција као да већ постоји. Соња Бисерко је летос изјавила, за Летопис Матице Хрватске, да је читава српска историја заправо заснована на фалсификатима и обманама, из чега ваљда и следи закључак да је треба избрисати и поново написати…

Свака наша историјска личност је упитна. И то свака која се борила. Ево, кад споменусмо Обреновиће. Најнеупитнији је краљ Милан, човек који је једино успео да изгуби рат и да потпише споразум са Аустријом без знања и владе и скупштине, човек који је неколико пута продао своју круну… Он им је једини неспоран пошто је донео овамо неколико портрета и волео је балерине. Па то је сјајно. А спорни су сви остали, они који су се тукли за Србију, и Карађорђевићи, и Обреновићи.

И историчарка Бранка Прпа вас ових дана критикује због Аписа. Изговорила је и да ни Први српски устанак није без контроверзи…

Па наравно да није, бројна људска права отоманских држављана била су тада повређена. Поготово што је у то време Отоманска империја са границама на Дунаву била међународно призната. Тако да је збиља била врло контроверзна одлука Карађорђа да крене у ослобађање Србије.

Контроверзна је одлука Србије да се бори за своју слободу.

Да, и увек је контроверзна. Читава историја српског народа је за такве контроверзна. А то не би била само да су Срби мирно седели и чекали да им промене име, веру, језик, те се временом утопили у то отоманско море.

Српском народу треба променити психу и уџбенике историје, рекао је, својевремено, један од идеолога споменуте друге Србије.

Е, зато је ово, поред осталог, и борба против промене психе и историје српског народа.

Али оваквим се тумачењима наше историје на неки начин и данашњој Србији упућује порука…

Управо тако, порука да не сме да се бори за себе. До дана данашњег се по истој матрици оспорава и Начертаније Илије Гарашанина, иако се у њему нигде не спомиње Велика Србија нити било каква амбиција тог типа. Али сама идеја да Срби нешто организују, да се Срби боре за своје интересе, за њих је спорна. Па и Његош је споран, сви су спорни. Није споран само онај ко не види Србију, ко не осећа Србију.

То је једна занимљива историјска константа.

Тачно. Она прати и нашу садашњост, наше данашње политичаре. Онај ко се туче за Србију, тај је увек споран.

Није случајно што и данас, и то од стране поражених, на делу имате покушаје ревизије историје. Покушавају да објасне да Први светски рат није избио због империјалних амбиција великих сила већ зато што је несвршени студент Гаврило Принцип запалио читав свет, а наравно, иза тог човека је стајала Србија. Једном речју, Србија је кривац, разлог, узрок Првог светског рата… Зато и кажем да и данас ратујемо са аустроугарском пропагандом: као што је и тада требало доказати да је Србија кривац, тако се и данас доказује да је Апис зликовац и злочинац…

Али данас више нема Аустроугарске. Ко је данашња Аустроугарска?

То су земље које имају потребу да оперу своју историју, којима је стално потребна негативна Србија, она која је вечити проблем. И део српске јавности тако лако прихвата те оптужбе, олако прихвата српску кривицу која је оправдање свима другима.

У свему томе се заправо осећа искрена хистерија, иако је повод свему само то што ће у Србију бити враћени посмртни остаци три човека који су рехабилитовани, враћени тамо одакле су и дошли, у земљу за коју су живели. Шта је ту тако спектакуларно? Шта је ту тако страшно?

На крају крајева, ова три човека нису заслужила да леже у необележеним гробовима. Они су Србију задужили добрим. Они су живели за Србију, и ово је начин да Србија покаже да их се, сто година касније, сећа. И да је спремна да се окупи, да се уједини.

Александар Ранковић

У једном од јавних наступа споменули сте и улогу Александра Ранковића у рехабилитацији Аписа и његових другова.

Да, рехабилитација је спроведена у његово време.

А касније ће и Александар Ранковић бити оптужен за промовисање српства…

Да, долазимо до још једног човека који је упитан зато што се тукао за Србију. Подсетићу: и Александар Ранковић је срушен зато што је тобоже спремао заверу против Тита… Поново кажем, спорни су им сви који се туку за Србију. Посебно ме радује што таквих не мањка.

[/restrictedarea]