Желе ли Руси рат

„Сноб“

Пише Герман Садулајев

И уопште не разумемо зашто наши суседи, они преко реке или они преко океана, при речима „загонетна руска душа“ замишљају сасвим различиту слику: још јуче си с њим пио демократски скоч и пробао општељудски сендвич, а данас, у рану зору, ево Руса у предсобљу с тоталитарном секиром на рамену и загонетно те посматра. Руска душа се у њему пробудила…

Наравно да желе.

Кога ми покушавамо да обманемо? Хајде, признајмо: наш спољашњи изглед уопште не одговара унутрашњем.

Кад прилазимо огледалу и посматрамо сами себе, баш смо ганути: како смо симпатични! И уопште не схватамо: зашто се сви уоколо од нас тако плаше. Начичкали војне базе, споразуме, НАТО, ПРО, повећавају ратне буџете и снимају филмове искључиво о томе: како победити Русе. Труде се да себе охрабре и да се припреме за неизбежно.

Ма немојте тако, шта вам је? Ми, Руси, ми смо мирољубиви. Код нас је то… топлота срца! Ми смо тако… добри. Љубазни, дарежљиви, душа нам је широм отворена! Сваком незнанцу даћемо последњу рубљицу и све што имамо. Ето шта ми замишљамо кад читамо или слушамо познату синтагму „загонетна руска душа“.

И уопште не разумемо зашто наши суседи, они преко реке или они преко океана, при речима „загонетна руска душа“ замишљају сасвим различиту слику: још јуче си с њим пио демократски скоч и пробао општељудски сендвич, а данас, у рану зору, ево Руса у предсобљу с тоталитарном секиром на рамену и загонетно те посматра. Руска душа се у њему пробудила.

Наша представа о нама ни за јоту се не поклапа с тим утиском који производимо на окружење. Можда је за то крива руска историјска наука, од Карамзина па даље. Нарочито даље. Што даље, то су све доброћуднији и безопаснији наши преци у интерпретацији наших историчара.

У совјетским школама нама су у мозак утувљивали да су у шумама и на обалама река живели трудољубиви Словени. Никога нису дирали, чајнике су поправљали. Бавили су се сечом дрва. Посеку дрва у неком честару, ником потребном, запале их, па ору по пепелу. Исцрпи се тло – они иду даље, да секу дрва. Ни на кога не нападају, боже сачувај.

А около – све непријатељи. Једини им посао да пљачкају мирне Словене. Печењеги-половци, тевтонски витезови, Татари, Викинзи, Чечени, неандерталци, Коми, Остјаки и Французи: сви на Русију. По свој прилици, само нас црнци нису нападали. Због тога ми црнце волимо и ако их тучемо, онда не до смрти. Али ја се сад истрчавам. И сви одреда су хватали сироте Словене, беспомоћне, незаштићене, и продавали их као робове. Одатле и име роба у енглеском стилу: слејв, илити славјанин, тако некако.

[restrictedarea]

И ето, ти мирни земљорадници Словени постали су основни преци Руса. А Руси, као и њихови преци, Словени, такође су мирни земљорадници. Ни са ким не ратују, ни на кога не нападају, само понекад, ако их јако наљуте, излазе у заштиту отаџбине. Одбране се, и опет – у шуму. Секу дрвеће. Чисто да би поорали. Подсецали, подсецали и ето – таквим стицајем околности случајем заузели већи део огромног континента, и свуда оставили своје трагове – од Бреста до Владивостока. Али нису агресори, нису освајачи, не! Просто – орачи земље. Земљу орали. И тундру су орали, и пустињу Каракум.

У тој својој самопрезентацији Руси веома подсећају на други велики народ. Некад су на руској земљи живели Готи. И они су увек тако о себи причали: ми, Готи, ми смо мирни ратари. Треба нам само парченце земље. Не можемо без тога, само бисмо орали и сејали, орали и сејали. Ми волимо хлеб, чак смо и ту реч – хлеб – измислили. Једном ћемо наћи земљу обећану, и седећемо на тој земљи, направићемо колибе с плетеним оградама, а около баште, дивота једна. И лепе готске девојке певају, звецкајући руским златом. А ми певамо и семенке грицкамо.

Али сад је наша судбина таква, морамо ратовати.

Готи, ратари, биткама су прошли кроз сву Европу, уздуж и попреко, од Скандинавије до Кубања, од Кавказа до Шпаније. У савезу са другим „ратарима“, вандалима, чак су и Северну Африку освојили. Срушили су римску империју и на њеним остацима створили своју, готску. И утемељили савремени свет, такав какав смо наследили. Али то је посебна историја.

А ево шта сад хоћу да кажем: у својим сопственим представама, у песмама и легендама, Готи су, изгледа, увек били мирољубиви земљорадници. Они су и сами веровали да је потребно још само мало, још малчице, па ће се рат завршити, и почеће непрекидна пасторала и идила. Само што они тај светли празник нису доживели.

А у представама народа који су живели поред Гота, они су били прави вукови, машине за рат и убијање.

Ето каква неправда, схватате ли!

Мислим да смо ми Руси много наследили од Гота. И територије државе Германариха, од Калињинграда до Крима, и главне речи у руском језику: хлеб, мач, слово. И болећиву, сажаљиву самопрезентацију.

Јер шта је разликовало и разликује Словене, Русе, од других разбојника, попут Нормана, Турака, Немаца, Американаца и Сомалијаца? Други разбојници се поносе и хвале својим ратничким духом, често га веома преувеличавајући. А ето, Руси и Готи погнули главе, гужвају капу у руци: где бисмо ми то, сукнене простачине, с вашим блиставим витештвом да ратујемо? Ми бисмо само плуг, и парче земљице.

А онда опљачкају Рим, запале Берлин, уђу у Париз.

Плуг се, по свој прилици, поломио, шта да се ради.

Укратко, непристрасно изучавање историјских извора показује нам следеће: преци Словена, а онда и Словени и други руски преци, сви редом су још били „земљорадници“. Не мање од осталих племена бавили су се пљачкама и ратовима. Збуњује само „одбрамбена“ реторика при „офанзивној“ пракси, позната из древних летописних времена. Али то је, види се, просто готска информациона технологија. Пропаганда.

Могуће је у историји потражити и наћи обратне примере, када се иза „агресивно-офанзивне“ реторике скрива одбрамбена позиција племена, народа и држава, испуњених страхом за свој опстанак. Тако се слабашна мува мимикријски представља као оса убица, са жаоком. А неки мили цветић показује се као сурова грабљивица.

Пропаганду нису измисли људи. Природа је пуна пропаганде. Никада не веруј пропаганди, дечко. Чим поверујеш пропаганди, било каквој, ти си пропао. Све што ти знаш – јесте лаж.

У свом мирном ратарском путу по Евроазији Руси су у савез (који је на свом врхунцу постао Совјетски) окупили још многе друге „мирне“ и „ратарске“ народе. Сви су они исти такви озлоглашени земљорадници, не гурај им прст у уста. Али најмирнији и најратарскији у том савезу увек су били Руси. Руси – ван конкуренције. Зато је Запад све „совјетске“ заједно називао једном речју – Руси. Као што је Рим раније сва племена, која су се подигла на Истоку, заједно називао – Готи. А онда Хуни. И, узгред буди речено, све до краја није разумео каква је разлика међу њима, није успео да то разабере – умро је.

Историјско сећање и сада Западу говори: када се на Истоку у савез окупљају мирни ратари, циљ таквог савеза увек је један – пљачка. А најчешће то ураде тако да сами у историји буду представљени као невина жртва, изложена изненадном нападу, а на Рим напујдају све псе. И вучицу обесе за задњу леву ногу, изнад Капитола.

А да ли се тај савез назива готски, хунски, руски, совјетски или царински – Запад чак неће ни да расправља. Присећа се да свеједно неће успети. Па и каква је разлика? Боље је покушати да се сваки такав савез сруши и придави. Дајте те, како оно би, Остроготе? Ево! Хајде да их на друге нахушкамо, на Визиготе. А ко ће победити? Ма каква је ту разлика? За нас, за Римљане, сви Готи су исти. Главно је да они што више и што чешће убијају једни друге. А тамо, на небесима, нека њихов готски бог тумачи где су му Остроготи, а где Визиготи. Што дуже ти глупани буду једни друге херојски убијали, тим је даља наша римска пропаст.

Врло је лукава та политика. Али она доноси само одлагање. Рим увек завршава на исти начин. Готи увек побеђују.

Што се тиче ратарства осталих племена, хоћу посебно да приметим, да поновим и појачам мисао: у том савезу мирних земљорадника Руси су увек играли, сада играју и играће водећу улогу. Зато што су они најмирнији, у том смислу. То јест, у обрнутом, ако неко није разумео о чему говорим.

На пример, кад размишљате о разним народима Руске Федерације, ако вас неко пита који су најзлочестији, најагресивнији, најслободољубивији – матрица испоручује спреман блок-одговор: Чечени. Чечени, ух, тако су горди. А Руси – па, тако некако, меки, спокојни, уопште, међу нама речено – млакоње. Укратко: мужик, Вањка. Или ево још једна нова реч – ватник.

Таква је то пропаганда, дечко. А пракса?

Пракса нам говори да Чечени могу бити активни, агресивни, независни, само у одсуству чврсте управе. Чим се код Чечена појави начелник, или сопствени, или постављени, али довољно груб – ти вуци се преображавају у … па, рецимо, у лабудове. У прекрасне беле бајковите лабудове. И може вам се чак учинити да су Чечени плашљиви. Али нису они плашљиви, не. Они су просто лојални разумном руководству. Веома лојални. Зато што су Чечени по својој природи суперлојалан народ. Као Аустријанци некакви, ништа мање.

Остале народе слабије познајем, па зато ништа не могу рећи. Али јако подозревам да би се много таквих ствари могло казати и о некаквим Башкирима, са Удмуртима.

А ево, Руси, који су темељни Руси, централни (зато што су Чечени такође Руси, то је јасно), они се никаквом начелнику никада стварно не потчињавају. Сваки Рус има свој сопствени рат. И постоји јака сумња да су „милион достава“ писали не зато што су се бојали Јосифа Висарионовича него зато што је сваки од милиона решавао своје локалне проблеме, али тако да би касније све свалио и прикачио на „проклети стаљинизам“.

И ево још шта. Ми, Руси, веома смо похлепни. Али смо такође и веома лукави. Када је неколико десетина милиона Немаца, стиснутих на неудобном парчету територије у центру Европе, простодушно објавило своју доктрину Lebensraum, и пожелело да се само малкице прошире, добили су по носу. Не само што смо им дали њихов Lebensraum већ смо им још и Кенигзберг узели. Просто онако, да момцима буде за наук.

Када је више десетина милиона Јапанаца, стиснутих на неколико неудобних и нон-стоп тресућих острва, решило да изађе у Азију како би и тамо мало поживели, онда смо ми, иако не баш из прве (прво је била Цусима), сломили њихов самурајски дух. Сад они поново седе на острвима и пишу нам протесте, кад неки наш пијани депутат или министар долети на Курилска острва („северне територије“, у јапанској машти).

Сав руски политички дух може стати у постулат: „ево ти шипак, а не Кемска општина“. Притом, ми тренутно можемо и да не знамо шта је то Кемска општина, где је она и због чега нам је потребна. Али – нека је. Можда ће нам некад ваљати.

Тренутно, бројност основног народа Руске Федерације, Руса, потпуно је упоредива с бројношћу Немаца. А бројност свих заједно народа Руске Федерације потпуно је једнака са становништвом Јапана, које се практично састоји искључиво од Јапанаца. Уз то, Русија заузима територију четрдесет пута већу него Немачка, и четрдесет пута већу него Јапан.

Али ни Калињинградску област, ни Јужне Куриле не дамо никоме. И не помишљајте. Зато што је нама Русима потребан такав Lebensraum, о каквом ваши доктринари и не сањају. Чак и после одвајања од нас великог дела савезних „земљорадника“, наша земља заузима прво место у свету по територији. И тек девето – по становништву. Нама је потребно више него осталима, зато што смо ми Руси. И то нам је довољно.

А шта ће нам то огромно животно пространство? Па због руске чежње. Да бисмо сели ево овако, погледали све око себе, и помислили: ех, широка земљо моја рођена! Ни прећи ни прејахати! Ветар завија, мећава, свуда около степа. Не може обичан човек такве даљине савладати. Зато су ту песме. И приче, и стихови. Ето га, то је тај руско осећање за бескрајност постојања, као доказ божје свемоћи – то је та загонетна руска душа у њеном територијалном преламању.

Ми смо аријевци који пуштају на слободу белог коња и проглашавамо својима све земље по којима он прошета за годину дана; ми смо Готи који у својим војничким колима возикају симболични „плуг“, у потрази за будућом земљом, који иду од краја према почетку; ми смо, наравно, земљорадници, али не преоравамо шумски пепео него пепео империје. То је наш прави идентитет, скривена презентација, али је то тајна, и не откривајте је никоме. А овако, као људи – ми смо мирни. Чак смо и оклопни воз дали у старо гвожђе, порезали за новац ММФ-а, по програму разоружања.

И, наравно, као и увек, све смо их преварили. Новац смо узели, а оклопни воз направили нови, још страшнији од оног старог.

И ништа. Нико се није досетио. Нико се није досећао до самог последњег момента напада на Рим, када је Риму већ било касно за досећање и сналажење. Сви мисле да смо ми мирни ратари и плашљиви гуњаши.

Само да нема путева.

То што се сваки дан дешава на нашим путевима – нема ничега заједничког са путовањем од куће до посла. То су смртоносне потере на точковима, са сабљастим оштрицама причвршћеним за точкове. То је битка. То је рат свих против свих.

У целом осталом свету (осим постаријске Индије, можда) преовладава одбрамбени стил вожње. То јест, возач у првом реду обраћа пажњу на ризике. Они пропуштају један другога не зато што су учтиви него зато што су жалосне кукавице – боје се за свој живот, за здравље и имовину. Неће да троше снагу на спорове са осигуравајућим друштвима.

Али ми нисмо такви. Ми не купујемо ауто да бисмо њиме путовали, него да бисмо се самопотврђивали. С ризиком за све што имамо. Без ризика за нас нема радости. Код нас, једино код нас је прихваћен офанзивни стил вожње. Ми занемарујемо све ризике, тобоже због уштеде у времену. У ствари, ми не ризикујемо због уштеде, него да би том чудаку у „пикапу“ доказали да је он – сељачина.

Кад се коначно дочепаш канцеларије, мислиш да си – победник. Бар зато што си остао жив.

А чиме ћеш се занимати на послу до следећег круга крвавог релија – на путу назад – апсолутно је неважно. Ма каква економика, какав развој!

Да сам на месту Американаца, не бих ја Русе на рат провоцирао. Тачније, да сам на месту Американаца, не бих наседао на руске провокације и започињао рат с Русима. Американци мисле да нам могу запретити ратом, па ћемо се ми уплашити и одступити. А ми у ствари уопште нећемо одступити. Они ће започети рат, а завршићемо га ми, као и обично. Стићи ћемо до Вашингтона.

Погледајте тог проћелавог типа у широком вуненом свитеру, који својим трофејним седаном претиче и пресеца пут не мање трофејном џипу, на кружном ауто-путу, при брзини од 140 километара на сат, ризикујући при томе живот своје жене, која седи поред њега, и троје деце на задњем седишту, само зато што га је џип минут раније нетактично претекао. А игра још није завршена – возач џипа је развезао кравату и притиснуо гас, игноришући јауке своје младе љубавнице.

И ви њих хоћете да уплашите ратом?

[/restrictedarea]

Превео: Ж. Никчевић