УСТАНАК У ЦРНОЈ ГОРИ – Милов парадокс

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Оно што за руком није пошло ни Исламској држави, изгледа да успева премијеру Црне Горе Милу Ђукановићу – да у исти фронт сврста и НАТО и Русију, и русофиле и атлантисте, и зеленаше и бјелаше, па да потом са сличним ставовима наступе и америчка и руска амбасада у Подгорици

До скора, апсолутни владар Црне Горе Мило Ђукановић деловао је гранитно чврсто, као да се његова већ четврт века дуга владавина најмањом балканском државом никада неће завршити. Успео је да преброди многе олује и да сваки пут из криза са којима се суочавао изађе јачи. Сада, међутим, први пут делује да се у његовој власти појављују озбиљне пукотине и први пут изгледа да Ђукановић губи живце, смиреност и трезвеност. Такође, чини се да су се против Ђукановића окренули не „само Русија и Србија“, које он јавно оптужује за организовање устанка против себе, него и његови дојучерашњи савезници у земљи, као председник Скупштине Ранко Кривокапић, али и у иностранству. Поред тога, иако су протести на почетку имали „национални“ и „геополитички“ карактер, уз истицање српских застава и антинатовских парола, сада га више немају. Ово је смењено социјалним темама.

НАТО ПИТАЊЕ

Национални координатор Црне Горе за НАТО Веско Гарчевић први је и најгласнији државни званичник који је отворено оценио да постоји веза између садашње политичке нестабилности у Црној Гори и њеног укључивања у НАТО, за шта се Подгорица надала да ће уследити до краја године. Гарчевић је без увијања рекао да је циљ демонстраната да „саботирају Мила Ђукановића и улазак (Црне Горе) у НАТО“. У том тренутку Гарчевић (а и остатак власти у Подгорици) још је био сигуран у себе, па је дозволио и да пророкује како „Црна Гора има свој пут, а то су евроатлантске интеграције“, те да „било какве промене у Црној Гори могу само успорити, али не и прекинути тај пут“. Другим речима, НАТО нема алтернативу, а са њим ни ми.

[restrictedarea]

Црној Гори је Акциони план за чланство у НАТО, што је последња степеница пред позив за пуноправно чланство у овој организацији, одобрен пре скоро шест година, децембра 2009. Временом се, међутим, показало да Црна Гора до чланства у НАТО може доћи подједнако брзо колико и Турска до чланства у ЕУ, иако је статус кандидата добила још пре 20 година. Иако се очекивало, позив за учлањење изостао је током прошлогодишњег Самита НАТО у Велсу, када се томе отворено успротивила Немачка поручивши да је против даљег проширења на исток. Управо ово указује да би „безалтернативни пут“ Црне Горе у НАТО могао бити успорен преко сваке мере коју би Гарчевић очекивао. Сетимо се само примера Украјине и Грузије, чије су чланство у НАТО 2008. године на Самиту у Букурешту спречиле управо Немачка и Француска (председник ове земље Франсоа Оланд 2. марта ове године је изјавио да „у овом моменту треба одбити свако ново чланство у НАТО“) и шта се све с тим земљама после тога дешавало. Париз и Берлин те 2008. године нису желели да кваре односе с Русијом, а слична је ситуација и данас када се ове две земље споро, али сигурно приближавају Москви у случају највећих међународних проблема и истовремено покушавају да се дистанцирају од Вашингтона.

С обзиром на ово, иако то парадоксално звучи, могло би се наслутити да неке западне земље гледају макар благонаклоно на садашњу кризу у Црној Гори, ако је већ индиректно и не подстичу, упркос томе што се Ђукановић током две и по деценије своје владавине показао као више него кооперативан. Наиме, поред тога што противљење чланству Црне Горе у НАТО постоји у неким западним земљама, оно је још израженије у самој Црној Гори, где је обичан народ већински опредељен против те алијансе. Дакле, ако већ Црна Гора не може да буде примљена у НАТО, а власт Мила Ђукановића постаје све непопуларнија, и то не само међу својим „традиционалним непријатељима“, црногорским Србима, него и међу онима који су Ђукановића до сада подржавали попут присталица црногорске независности, албанске и муслиманске мањине, друга најбоља ствар за САД била би дестабилизација Црне Горе по моделу већ виђеном широм света, последњи пут у Украјини.

ВУЧЕ ЛИ РУСИЈА КОНЦЕ

Црногорски премијер Ђукановић, међутим, иако је у опасности, није прстом показао на Американце, него је за продубљивање сукоба свог народа и власти оптужио Београд, тачније „националисте“ и Демократску странку Србије која више ни у самој Србији нема никакав озбиљнији утицај, и Москву којој би чланство ове државе у њој непријатељском савезу представљало катастрофални пораз, па мора све да учини како би спречила тај цивилизацијски напредак. Русија, у сарадњи са српским националистима, активно организује антивладине протеста чији је циљ смена власти и политичког курса Црне Горе, изјавио је Мило Ђукановић своју тврдњу поткрепљујући је трима изјавама шефа руске дипломатије Сергеја Лаврова о евентуалном уласку Црне Горе у НАТО. „Више је него довољно чињеница које указују на то да су организатори протеста у Црној Гори, нажалост, имали јаку подршку изван Црне Горе, а циљ је да се заустави улазак Црне Горе у НАТО“, рекао је Ђукановић.

Поставља се питање да ли је Црна Гора сада, када Русија напредује на свим фронтовима, толико важна за Москву да би она направила озбиљан преседан и прекршила своје принципе о немешању у унутрашње ствари једне земље које председник Владимир Путин стално истиче, што је поновио и на Генералној скупштини УН. Путинова визија света сутрашњице искључује учешће у смењивању власти у другим државама. То није политика коју Русија жели да води у будућности, а није је водила ни у прошлости. До сада није забележен ниједан случај од распада СССР-а да је Москва помагала или учествовала у смени неког режима. Није то радила ни у случају три балтичке државе, Летоније, Естоније и Литваније, које су чланице НАТО и чије су власти отворено непријатељски настројене према њој. Тога није било ни прошле године у Украјини, нити у Грузији 2008, где је постојала реална могућност за тако нешто. Напротив, Русија одавно иступа против политике нарушавања националног суверенитета, мешања у унутрашње ствари суверених држава и промене режима коју спроводе САД.

Дакле, да би овакву своју дугорочну и принципијелну политику променила преко ноћи у случају Црне Горе, Русија би морала да има изузетно јак мотив, а могуће чланство геополитички не толико важне Црне Горе у НАТО, ако икада до тога и дође, то свакако није. Такође, дешавања у Црној Гори умногоме подсећају на обојене револуције које су се по америчком рецепту спроводиле широм света. Такви подухвати не могу се организовати ад хок, него су за њих потребне темељне вишегодишње припреме, што Руси у Црној Гори никада нису ни покушали. С друге стране, пре би се могло рећи да би улазак Црне Горе у НАТО нанео огромну штету грађанима ове земље, а не Русима, од којих зависи 80 одсто тржишта некретнина у еколошкој држави. Ако би се руски инвеститори и пословни људи повукли, у Црној Гори би могло да дође до озбиљне економске кризе. Кризе горе од очајне економске ситуације у којој се Црна Гора већ налази и због које се веома много и веома брзо задужује на свим странама (процене о задужености крећу се око 80 одсто БДП). Подгорица само ове године на име старих дугова треба да обезбеди чак 400 милиона евра, што је скоро 30 одсто буџета. Трошкови живота и комуналних услуга страховито су порасли, с тим што нема више прилива свежег капитала попут оног у прошлој деценији, када су управо Руси шаком и капом куповали по Црној Гори. О тежини коју Русија има у Црној Гори говори и чињеница да јој над главом висе и две тужбе руског алуминијумског магната Олега Дерипаске, које би ову државу могле коштати више стотина милиона евра. А не треба заборавити да је Дерипаска човек којем Путин на фамозном видео-снимку јасно наређује где и како треба да стави свој потпис. Као што много говори претходна политичка пракса Москве, тако много говори и претходна политичка пракса Мила Ђукановића. Он се, кад год би наступила било која врста кризе, прво хватао црногорства и оптуживао Србију. Истина, сада не оптужује званични Београд, али оптужује Србе, а нови моменат је проширење оптужби на рачун Русије, што је политички опортуно. Надамо се да је Ђукановић геополитички довољно писмен да ни сам не верује у оно што изговара, него покушава да оптужбама на рачун Русије пошаље поруку Западу, да дискретно прстом покаже на Вашингтон, да продрма Белу кућу и подсети је на своју важност и улогу коју још верује да може да игра. Да га заиста руши Москва, Вашингтон би се већ сам умешао, а не би знаковито ћутао, односно дискретно изражавао забринутост због недемократског гушења демократских протеста. Иста знаковита ћутња стижу и с других „савезничких адреса“ – ЕУ и НАТО.

Парадокс у којем се Ђукановић налази јесте што су се у овом тренутку у Црној Гори наизглед поклопили интереси свих, сем његових. Ако би садашњи „устанак“ довео до Ђукановићевог пада са власти, то не би био ни први, а ни последњи пут да амерички играч буде пуштен низ воду када се процени да је потрошен и да његово присуство ствара више штете но користи, односно да је вреднији политички мртав него жив. Опасност, пре свега за грађане Црне Горе је да Ђукановића са власти смени само нека нова млада америчка нада, као што је било у највећем броју сличних ситуација. Опасност би била да поново дође само до промене власти, а не и до промене система.

[/restrictedarea]