„Свободная пресса“ – Писмо из Доњецка

Пише Захар Прилепин 

У Русији и изван Русије постоји огромна класа људи који не само да просто говоре на руском језику – они зарађују себи за живот уз помоћ руског језика, користе га, њиме сачињавају речи или строфе, или сценарија, или чланке, или серијале – и при свему томе они неће бити против, и чак ће бити „за“, активно и агресивно „за“, ако милионе људи, који такође говоре тим истим језиком, дерусификују

Писала ми је жена из Доњецка. Пита: хоћу ли опет ићи у Донбас. Одговарам: хоћу, наравно.

И још сам јој написао: опростите нам свима и држите се. До сусрета.

Одговорила ми је, цитирам:

„Зашто ‚опростите‘? О чему причате, Захар? Да, овај рат нам је већ свима дозлогрдио, али Бог је хтео да ми све то преживимо. Наравно, постали смо други људи, и деца су нам друкчија. Сећам се, зимус, била сам запањена када су две моје колегинице у зборници свакодневно рутински говориле да је сад потребно нарочито пажљиво бирати одећу и рубље кад излазиш из куће. Не зна се где се можеш обрести: у мртвачници, у болници… Мој старији син, студент последњег курса универзитета, отишао је да ратује, у Прву Словенску бригаду…“

И даље:

„Живот је тако кренуо, мине су над главом летеле, у дворишту смо после зиме пола ведра гелера од бомби сакупили, а сад још и дечак у рату, већ војник, ратник. И мисао у мојој глави, чиме се год занимала, увек је само једна: да се њему нешто не деси. Али ми ћемо победити, то знам сигурно.“

Она предаје руски језик и књижевност, и ја ту жену никада нисам видео.

Али ја потпуно јасно разумем: све што сам урадио (а урадио сам врло мало), и све што ћу још урадити, и сва моја преживљавања, и све што је овде написано, и што је написано раније – све је то за њих, за ту жену и њеног сина, и за оне који тако мисле и осећају. И тако живе.

[restrictedarea]

А постоји огромна група људи, овде у Русији, за које су та жена, која предаје руски језик, и њен син, који је пошао у Словенски батаљон – у најбољем случају нико, туђинци.

Они на њих никада не мисле.

И кад у двориште те жене и њеног сина упадне наредна бомба – они слегну раменима, они знају да су њих „зомбирали“.

Они све знају. Дечки из „Парнаса“, и скоро сви симпатизери „Парнаса“, и свенародни певуни, и певуни андерграундни, и наше омиљене списатељице, и наши гламурозни ТВ водитељи, и наше демонске и анимистичке поетесе, и предавачки састави читавих научних института, и комплетно сви жирији награде „Нос“, и редакције многих „дебелих“ часописа  такође скоро комплетно, и позоришна јавност у огромном броју, и кинематографска, и половина националиста, и серија „левих“ фрикова, и – уви и ах – многи министри, и тако даље, и тако даље.

И још је добро ако само слегну раменима, многи од њих су у ствари настројени много радикалније.

Једна од перјаница прогресивне мисли – публициста Анатолиј Стрељаниј, свечано објавује: „Украјинизација ће сада подразумевати не просто раскид са Русијом него са рускошћу. Дерусификација ће постати синоним украјинизације. Једно искорењујемо, друго укорењујемо. Тако и само тако, ако нећемо да брбљамо, него да отворених очију обављамо посао.“

У Русији и изван Русије постоји огромна класа људи који не само да просто говоре на руском језику – они зарађују себи за живот уз помоћ руског језика, користе га, њиме сачињавају речи или строфе, или сценарија, или чланке, или серијале – и при свему томе они неће бити против, и чак ће бити „за“, активно и агресивно „за“, ако милионе људи, који такође говоре тим истим језиком, дерусификују.

И није важно зашто се то дешава – зато што „сами су криви“, зато што „Стрелков“, зато што „Путин“, зато што „није требало у туђе гледати“ или због још стотину других крајње убедљивих разлога.

Ту је важно да дерусификују, и готово. Успут терају да се учи туђа, будаласта, маскарадна историја. А наше другове и пријатеље, који на руском језику филмују, певају и плешу, и рукама машу, и пишу, пишу, пишу – њих ће то радовати.

И кад ја схватање те просте чињенице желим да сместим у главу – никако се не уклапа, све време ми смета некакав угао, штрчи некаква копча, нека промаја из невидљиве пукотине смрзава ми потиљак, и ја осећам да ћу се од тога разболети.

Негде у Доњецку живи учитељица руског језика, која у дворишту може прикупити ведро гелера, а њен син, студент, узео је аутомат и пошао у рат. И мајка каже: „Победићемо.“

Негде у Москви седе млади и презрели гадови са рибљим очима, који нам причају о хуманоидима и зомбијима, о нашем „јебеном фашизму“, о нашем убогом православљу, и о ропској природи нашег народа.

Вероватно је све на свом месту. Вероватно би тако и требало да буде. Вероватно у томе има смисла.

Али ако кажем да је он мени јасан, ја лажем.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.