Странка којој се верује

Пише Данијел Цвјетићанин

Тешко је објаснити како се држава, додатним задуживањем, може раздужити, нарочито када се узму у обзир досадашња искуства Србије и других земаља које су на тај начин убрзано стремиле у дужничко ропство

Међу економистима који се баве јавним финансијама влада уверење да реформе, тј. болне резове, свака власт најлакше може да спроведе на почетку свог мандата. Вероватно је да су бројни саветници упознали српског премијера са овом доктрином, па се проблем свео на то како обезбедити да Влада што дуже (бар шест година) функционише у прве две године мандата? Наравно, још боље би било да непрекидно функционише у првих 100 дана, када није пристојно да је ико критикује, или било шта пита.

Решење се намеће само по себи: избори би морали да буду ако не баш сваке године, онда бар сваке друге. Разуме се, овакво решење ваља једино под условом да побеђује увек иста странка, а пошто у Србији евроатлантска странка поуздано осваја 100 процената бирачких гласова, односно 250 места у парламенту, оптимално решење је свакоме разумљиво.

 

ЕКОНОМСКИ ПРОГРАМИ Да ли сте приметили да у економским програмима евроатлантске странке, односно свих фракција које је чине (СНС, СПС, ДС, ПУПС итд.), није сагледан начин на који би српска држава, у ближој или даљој будућности, избегла банкрот? Наравно, економски мудраци (свих партија) уочили су рупу на саксији: неопходан је раст штедње, запослености, потрошње, продуктивности и ефективности, као и инвестициони замах, који се очекује искључиво од иностраних инвеститора.

Готово сви програми су сагласни да би домаћим инвеститорима (ах, забунио сам се, по неписаним упутствима евроатлантских консултаната, требало би да их назовем – „тајкунима“) власт морала да ограничи простор за инвестирање и богаћење, да би се показало да је „држава јача од свих“. Али стране инвеститоре требало би привући по сваку цену, а та је цена често папрена. Не би ли им се отвориле очи да виде колико смо вредан, достојанствен, здрав, и образован народ – упркос титанским напорима свих наших влада да понизе народ и државу, а системе образовања и здравства срозају на нижи ниво.

[restrictedarea]

 

БАНКРОТ Запазили сте да је у свим предлозима решења економске кризе присутна намера додатног задуживања у иностранству – ради сервисирања постојећих дугова, као и ради формирања стотина институција (агенција, савета, сервиса, канцеларија…) по којима би требало да Србија личи на земље ЕУ. Тако сугеришу међународни експерти, не само Србији него и другима. Тешко је објаснити како се држава, додатним задуживањем, може раздужити, нарочито када се узму у обзир досадашња искуства Србије и других земаља које су на тај начин убрзано стремиле у дужничко ропство.

Сви, наравно, виде да је држава већ банкротирала пред пензионерима, пошто је недвосмислено (истина плачним гласом) изјавила да не може и неће исплаћивати законом утврђене пензије, него умањене износе. Ово обећање је промптно испуњено. С друге стране, држава се на сав глас хвали што поштује уговорене обавезе према банкама у власништву страних корпорација, као и обавезе према свим институцијама које су основане по налозима Уније. Уставни суд дао је за право оваквим решењима Владе, вероватно имајући у виду, као и у случају бриселског споразума, став да је право и обавеза сваког лојалног грађанина Србије да искрено, из дубине душе, презире устав, пошто му, према најавама берлинских и вашингтонских званичника, полако истиче рок. Не зна се да ли исти презир грађанке и грађани морају да показују према грбу и химни, као што је био случај са претходним уставом, али верујем да ће нам и то бити на време саопштено.

 

КОМИСИЈА И СТРАТЕГИЈА Када запитате „експерте“ за предлоге решења, најчешће ће вам одговорити да је неопходно да се формира комисија „мудрих глава“, које би требало да „озбиљно седну“ и „добро размисле“ о стратегији развоја у „постојећим, комплексним, условима“. Као да десетине хиљада страница разних „стратегија“ већ не труне по фиокама Владе и других институција – са познатим резултатима. Ех, та није лако „мудре главе“ сакупити у једну комисију, а потребно би било претходно формирати бар још 12 комисија које би дефинисале и усагласиле се о томе ко су „мудре главе“ у Србији?

О вероватноћи усаглашавања „мудрих глава“ око предлога решења нећу ни да говорим, као ни о „тумачењу“ и „операционализацији“ таквог решења. Уверен сам једино у то да би свака од „мудрих глава“, ма како оне биле изабране, умела – накнадно – сјајно да објасни зашто Стратегија није дала резултате! Али и таквих објашњења постоји већ на стотине.

 

ПОВЕРЕЊЕ Ех, знам, рећи ћете, највећа невоља је у томе што гласачи не верују у економске програме и обећања политичких странака. А извесно је, веровали би оној странци која би у свој програм и на своју заставу написала: „Хоћемо власт! Хоћемо да се обогатимо! Хоћемо да страним корпорацијама продамо интересе грађана и државе! Лагаћемо и отимаћемо! Не знамо шта је доста!“

Да, таквој странци би се веровало. Она би могла да испуни своја обећања, зар не? Ви можда мислите да за њу нико не би гласао? Страх ме је да вас је стварност већ демантовала.

 

[/restrictedarea]