СМОТРА ИЗДАВАШТВА – ОГЛЕДАЛО КУЛТУРЕ

Пише Весна Тријић

Нема много смисла ни у покушајима да се и Сајму и књизи у 21. веку намећу мерила изнедрена у другачијим историјским околностима: називати „празником књиге“ и „светковином писане речи“ смотру у којој се и сам статус књиге повремено доводи у питање разним маркетиншким керефекама (оне имплицирају да књига сама по себи није довољна, због чега иде у пакету са „лепим изненађењима“), крајње је непримерено и, у суштини, цинично

Сајам књига је, поред Сабора трубача у Гучи и Exit-а, најпосећенија културна манифестација у Србији; захваљујући бројевима квадратних метара, излагача, посетилаца и међународних званица, он је и најзначајнији догађај ове врсте у југоисточној Европи, вероватно најбољи београдски бренд; овогодишњи је још и јубиларни, шездесети. Како се, за разлику од сајма аутомобила или намештаја, на овоме тргује плодовима људског духа, он је истовремено и огледало стања у српској култури. Због тога се Сајам најчешће и куди и хвали у зависности од идеологије културе коју промовише, а не из перспективе самог феномена који представља и остварује, док се његова успешност мери бројем посетилаца, према извештавању домаћих медија, из године у годину све „рекорднијем“, као да се у самој гужви исцрпљује његова друштвена улога и смисао.

Комерцијални сајмови књига су у процвату широм света. То с једне стране значи да су експанзији интернета и електронских технологија ипак постављене неке границе, а са друге да у нашем времену бизнис одлучује о судбини културних добара; издавачи и књижари се, као привредници, на сајмовима састају да би одмерили производне и маркетиншке способности, уговорили послове, понешто успут и научили једни од других. Како је Београдски сајам још увек и купопродајни, на мало, он представља и сусрет понуде и потражње, посетиоцима пружајући прилику да се приближе омиљеним писцима и популарним личностима, а издавачима дајући приступачан облик промоције, без посредничке улоге дистрибутера; здрава конкуренција и поштена тржишна утакмица се подразумевају, међутим…

Да би ступио у кругове Београдског сајма књига, посетилац најпре мора да се пробије кроз шпалире рекламних паноа који повлашћују шунд; за неупућене они ће вероватно представљати путоказ за сналажење у мору наслова које их чека, док су за „огрезле“ у другачију естетику – врста „топлог зеца“ који им даје до знања ко је газда, као и да за „особењаштво“ нема будућности; следи најогромнији од свих билборда који је пророчки обзнањивао хитове Сајма и пре него што је овај био почео. Усред „кула и градова“ два-три домаћа издавача, у тзв. главној хали више нема места ни за штанд почасног госта; на страну прикладност простора, на оваквим манифестацијама битна је и његова симболика: вредносно тежиште Сајма је са читања и разговора премештено на трговину, слобода интелектуалног и уметничког стваралаштва постала је једно од сувишних, искључиво новчаних питања.

Ни то не би морало да представља проблем да већини српских издавача не недостаје одговарајућег образовања, упућености у стручне трендове, а самим тим и интелектуалне радозналости: обесхрабрени демонстрацијом моћи најбогатијих међу конкурентима, они излаз виде једино у покушајима да на њих личе, због чега их невешто опонашају, професионално издаваштво не разликујући од комерцијалног, друштвено одговорно понашање од самоуништења и банкрота, трговину културним добрима од шопинга. Због издавачке политике коју, осим профита, повремено мотивишу добре намере да се попуни ова или она рупа у култури, на Сајму још увек преовлађује сваштарско издаваштво, без издиференцираног пословног профила и мисије.

Због глобалних идеолошких померања и економске кризе дошло је до потпуне промене дискурса о култури: стара правила више не важе, нових на видику нема; на испиту је моралност српског издаваштва. У таквим околностима, спонтаност је најопаснија: прилика у којој некада угледни књижевни критичар, сада у незавидној улози уредника, саветује реномираног аутора да се мане књига прича јер оне нису профитабилне, када на око ласкаво издање класика књижевности за децу крије прави масакр скраћених садржаја, или када се превод неких од најбитнијих наслова из друштвене и књижевне теорије или из студија културе елиминише из издавачког плана зато што „то нико не чита“ – нису знаци одговорног пословања већ симптоми крајње запуштености, патологије културе.

Пратећи програми Сајма у оквиру којих се претресају актуелна културна питања, представљају покушај интелектуалног кориговања описаног тренда, успостављања какве-такве равнотеже између „материјалног живота“ и „друштвене надградње“, захваљујући чему Београдски сајам књига заиста представља културну индустрију у целини. Размак између сала које носе имена великана: Андрића, Пекића, Црњанског, Попе и Ћопића с једне стране, и „партера“ са друге, испуњен је неповерењем, суревњивошћу и, у крајњем случају, културним страховима. То оставља донекле шизофрен утисак да на Сајму, односно у српској култури, постоје две или више стварности између којих нема и не може да буде било какве координације, него једино борбе за доминацију и потчињавање. Да ли је у питању предност културе, одраз њеног богатства и слојевитости или пак пуке хетерогености неодређеног дејства, то ће тек будућност моћи да каже.

Нема много смисла ни у покушајима да се и Сајму и књизи у 21. веку намећу мерила изнедрена у другачијим историјским околностима: називати „празником књиге“ и „светковином писане речи“ смотру у којој се и сам статус књиге повремено доводи у питање разним маркетиншким керефекама (оне имплицирају да књига сама по себи није довољна, због чега иде у пакету са „лепим изненађењима“), крајње је непримерено и, у суштини, цинично. Међутим, ако кажемо да књига у нашем добу више није светиња, то не значи да нам је она мање добра и драгоцена, нити да је мање волимо, већ једино да желимо да избегнемо замену теза која, из перспективе идеолошких кретања у нашој култури, може да буде и кобна: велики издавач није исто што и угледни издавач, као што ни број нових издања није исто што и допринос култури; број посетилаца Сајма може да буде последица опчињености потрошњом, можда чак и лакомости, али не обавезно и промене односа према писмености; купац књиге није исто што и читалац; у ларми је најлакше пречути оно што је битно, тамо где све шљашти, најтеже је препознати непролазни сјај.

Зазвучаће можда и парадоксално, али Сајам књига је непроцењив управо због свега изреченог: паметан се не огледа да би се самоме себи дивио, већ да би уочио своје мане и постао бољи.

Руска књижевност – главни гост

На националном штанду Русије изложено је више од 1.500 књига водећих руских издавача међу којима се издвајају: „ОЛМА Медиа груп“, „Просвета“, „АСТ“, „АСТ-прес“, „Ексмо“, „РИПОЛ класик“, „Дрофа“, „РОСМЕН“, „Азбука-Атикус“, „Вече“, „Бели град“, „Владос“, „О.Г.И.“ … Русија се представила класичним издањима, новим издањима савремених аутора, али и монографијама и водичима кроз Русију, те широким избором уџбеника и речника.

Намерни да се сретну са својим српским читаоцима, у Србију (и као гости на Београдском сајму књига) допутовали су познати руски писци, добитници многобројних националних награда: Захар Прилепин, Павел Басински, Сергеј Бељаков, Борис Јевсејев, Едуард Веркин, Сергеј Лукјањенко и Виктор Јерофејев.

Централно место руског програма посвећено је теми православља. Под називом „Православна Русија“ обухваћене су изложба књига и низ манифестација међу којима су и представљање „Православне енциклопедије“, у издању црквеног научног центра Руске православне цркве), те збирке чланака српских и руских аутора поводом 1000-годишњице од смрти Светог Благоверног кнеза Владимира (протојереј Виталије Тарасјев – старешина Подворја Руске православне цркве у Београду), затим пројекција филма Друго крштење Русије на српском језику, презентација нових издања Сретењског манастира, и отворено предавање „Издавачка делатност Руске православне цркве“.

У оквиру наступа Русије одржан је округли сто посвећен питањима превода са руског на српски језик и обрнуто, уз учешће Савеза књижевних преводилаца Србије, Савеза књижевника Србије, Удружења писаца и Српског ПЕН-клуба, Удружења библиотекара Србије, Агенције за заштиту ауторских права Србије, представника Руског центра за науку и културу у Београду. Обиман спектар дешавања за преводиоце припремио је Институт за превођење, који је представио свој грант програм подршке превођења, а одржан је и семинар. Као резултат заједничког српско-руског рада представљена је и прва књига из серије „Српска реч“ под називом Ухвати звезду падалицу: Антологија савремене српске приче, коју је 2015. године објавио „Центар књиге Рудомино“.

Публици је први пут представљена књига Стара Србија. Драма једне европске цивилизације Славенка Терзића, изванредног и опуномоћеног амбасадора Србије у Русији, која је изашла из штампе непосредно пре Сајма у издању руског издавача „Веће“ и Фондације за историјску перспективу. Велику пажњу публике привукла је и серија књига о историји српско-руских односа коју је припремила Наталија Нарочницкаја и Фондација за историјску перспективу, на чијем је она челу.