Pravo u političkom životu

Piše Vojislav Koštunica

„Pečat“ prenosi izlaganje Vojislava Koštunice, održano prilikom uručenja Nagrade Fondacije „Miodrag Jovičić“ na Pravnom fakultetu u Beogradu, 16. oktobra 2015. godine

Poštovani članovi Upravnog odbora Fondacije „Miodrag Jovičić“, poštovane gospođe i gospodo, drage kolege i prijatelji,

Dozvolite mi da izrazim svoju zahvalnost Fondaciji na velikom priznanju koje mi je ukazano dodelom Nagrade „Miodrag Jovičić“. Moje praćenje dela i radova Miodraga Jovičića traje koliko i moje poštovanje za njegov, zaista ogromni, izuzetni doprinos naučnim disciplinama kojima je on posvetio ceo život i radni vek, a to su naravno i pre svega Ustavno pravo i Uporedno ustavno pravo. Iz prvih susreta sa Jovičićevim radovima nastalo je nekoliko mojih prvih, početničkih prikaza. To su pre svega prikaz njegove dobro poznate monografije o savremenom federalizmu, kao i širi osvrt nastao povodom Jovičićevog rada o, i u svetu tada retkoj, a u nas tada skoro sasvim nepoznatoj, instituciji ombudsmana. Nešto kasnije, bio sam u prilici da na Kolarčevom narodnom univerzitetu govorim o Jovičićevoj, u nas prvoj monografiji o Slobodanu Jovanoviću posle Drugog svetskog rata, istakavši, uz sve vrline ove studije, posebno jednostavnost i pristupačnost kazivanja i pisanja koje su krasile i Jovičića, kao i Jovanovića pre njega. Najzad, jedno vreme bio sam sa Jovičićem u redakciji časopisa „Arhiv za pravne i društvene nauke“, toga „spomenika naše pravne nauke“, kako je govorio sam Jovičić. Njegov doprinos „Arhivu“ postaće posebno značajan kasnije, pošto bude postao njegov glavni i odgovorni urednik.

 

PRAVO U PRAKSI

Uz ovaj kratak osvrt na svoje susrete sa Jovičićem i njegovim studijama osećam obavezu i da vas podsetim da sam se i sam, pored radova iz oblasti političke filozofije, pravnim temama bavio i kasnije, pre svega ustavnim problemima, federalizmom, pravnom državom i ljudskim pravima i slobodama. Na tragu toga interesa za jedno od osnovnih prava i sloboda, slobodu udruživanja, koja podrazumeva i slobodu udruživanja u političke stranke, dakle politički pluralizam, nastala je i moja disertacija o institucionalizovanoj, političkoj opoziciji. Nešto kasnije pojavila se i poznata studija, koju sam napisao sa Kostom Čavoškim, o tome kako je ta ista politička opozicija u Jugoslaviji ugušena i potpuno satrvena pod komunizmom, neposredno posle Drugog svetskog rata.

Tako dolazim i do same teme svog večerašnjeg izlaganja. Pitanje odnosa prava i politike ne može se nipošto zaobići ni izbeći. Nije li uostalom sam Miodrag Jovičić, do tančina i krajnje skrupulozno posvećen proučavanju uporednog ustavnog prava, uz posebno poštovanje i interes za nastanak i razvoj američkog ustavnog sistema, tokom bombardovanja naše zemlje, koje su predvodile SAD i NATO, ispisao pod gasnom lampom, kako sam beleži, sledeće redove: „I zato kada bih pred sobom imao još dovoljno vremena, ja bih u budućem radu, u bavljenju ustavnim pitanjima, poučen slučajem Amerike, daleko više vodio računa o stvarnosti nego o pravnim normama, a svaki sistem, pa i američki, cenio manje po onome kako glasi law in books a mnogo više kako glasi law in practice.“

Kao i svi prethodni dobitnici Nagrade „Miodrag Jovičić“ bavio sam se i ja pravom, proučavao i pisao pre svega o onom njegovom delu koji čini ustavno pravo. Međutim, za razliku od prethodnih dobitnika, naravno samo u novije vreme, bio sam u prilici da u nekoliko sudbonosnih perioda za državu, njen suverenitet i njen teritorijalni integritet, kao predsednik države i predsednik dveju vlada, budem jedan od učesnika u procesu nastanka i donošenja više važnih političkih odluka. U tim situacijama sam neposredno, a ne apstraktnim kabinetskim umovanjem, mogao da vidim kako političke okolnosti i interesi deluju i oblikuju određena pravna rešenja, kako utiču na samo pravo. Otuda i sama tema moga večerašnjeg izlaganja. Pokušaću da taj odnos prava i politike, funkciju i domašaj prava u političkom životu pokažem na tri najupečatljivija i nesumnjivo izuzetno važna slučaja sa kojima sam se suočio. To su: referendum o nezavisnosti Crne Gore 2006, protivpravna i jednostrano proglašena nezavisnost Kosova 2008. i donošenje Ustava Srbije 2006. godine.

Prilika je i da se ovde i sada podsetimo dobro poznatog i velikog doprinosa Miodraga Jovičića povratku Slobodana Jovanovića u našu kulturu, naučni i pravni život. Pri tome, Jovičićevo pozivanje na Slobodana Jovanovića nije bilo samo formalno već i suštinsko. Jovičića su zaokupljala pitanja i teme kojima se bavio Jovanović. Jedna od tih velikih tema je i odnos prava i politike, odnosno političkog života i političkog iskustva, o čemu želim da govorim.

[restrictedarea]

SRBIJA I CRNA GORA

Slobodan Jovanović je u svojoj Državi posebno jasno naglasio da su pravo i država, po poreklu, u stvari jedan isti fenomen, odnosno dve strane istog fenomena: „Državna vlast izvire iz prava i pravo iz države … Državna vlast i pravo javljaju se kao lice i naličje iste stvari.“ I baš zato, poznajući i priznajući povezanost i nerazdvojivost prava i države, neophodno je u svakoj političkoj prilici voditi računa o tome da se odbrani i sačuva država, jer čuvanjem države čuvamo i pravo. Edmund Berk je pisao da se o državi može govoriti kao o ugovoru, ali ne samo ugovoru između savremenika u jednom trenutku u životu jednog pokoljenja već kao ugovoru između naraštaja, pošto je država „susvojina živih, mrtvih i još nerođenih“.

Na ovu Berkovu misao se osvrćem da bih podsetio u čemu su bili istorijski razlozi koji su motivisali dužnost očuvanja državnog zajedništva Srbije i Crne Gore u vreme kada sam bio predsednik Savezne Republike Jugoslavije. Ti razlozi su uglavnom dobro poznati, ali kao da se previđaju u brojnim kritičkim  primedbama na račun pravnog uređenja državne zajednice Srbije i Crne Gore kroz Ustavnu povelju donetu 4. februara 2003. godine. Ujedinjenje Srbije i Crne Gore, treba se setiti, bila je ideja vodilja celog spoljnopolitičkog rada obeju ovih država u 19. veku, ideja koja postoji pre njihovog međunarodnog priznavanja, ideja koja postoji i pre obnavljanja državnosti u Srbiji.

Iako bi idealan ustav jedinstvene države svakako bio drugačiji od Ustavne povelje, u delovanju različitih činilaca posle svih ratova, i političkih i ideoloških sporova i udara kroz koje su Srbija i Crna Gora prolazile u prošlom veku, moralo se tražiti kompromisno i održivo rešenje. Da je mogla da se izbriše, odnosno ignoriše istorija, da su odnosi između Srbije i Crne Gore mogli da se pravno urede u apstraktnom prostoru, polazeći od naučnih tipologija država, imali bismo jednu manje-više klasičnu federaciju ili regionalnu državu, za koju se zalagao i sam Miodrag Jovičić. Tako nešto nije bilo mogućno. Zato je pokušano da se uredi državno zajedništvo sa ciljem očuvanja, ako ne jedinstva, onda bar najbolje moguće veze dveju zemalja. Državna zajednica bila je, u osnovi, pokušaj fleksibilnog održanja zajedničke države Srbije i Crne Gore. Podsećam da je, nasuprot mnogim površnim i zluradim ocenama Ustavne povelje, bilo i stranih istraživača i poznavalaca Jugoslavije kao što je, recimo, Suzan Vudvord, koja je smatrala da bi „novi način rešavanja odnosa između Srbije i Crne Gore mogao postati model za druge zemlje u sličnoj situaciji ’zamrznutog konflikta’ (Kipar, Moldavija, Nagorno-Karabah, Jermenija, Azerbejdžan, Severna Irska…)“.

Ovakvom fleksibilnom rešenju imalo je smisla težiti utoliko što je i Zapad, odnosno Evropska unija, u početku deklarativno i retorički podržavao preuređenje i istovremeno opstanak zajedničke države Srbije i Crne Gore posle oktobarskih promena u Srbiji 2000. godine. Savet ministara EU je, naime, već 22. januara 2001. godine predložio novi ustavni dogovor Srbije i Crne Gore unutar SRJ, naglašavajući posebno važnost izbegavanja svake jednostrane akcije. Tome stavu pridružili su se i OEBS, Savet Evrope i sve uticajne države Evrope i sveta. Polazeći od toga, kao predsednik SRJ obratio sam se trojici istaknutih svetskih stručnjaka za ekspertsku i naučnu analizu krize kroz koju je prolazila tadašnja država. Ronald Vots, Tomas Flajner i Hans-Peter Šnajder, u analizi pod naslovom „Ustavno preuređenje SRJ“ (izdanje Centra za liberalno-demokratske studije), ponudili su određeni federalni oblik rešavanja državne krize. Učinili su to na osnovu vlastitog veoma ozbiljnog, podrobnog uvida i poznavanja činjeničnog stanja i stvarnih problema kada je reč o odnosima Srbije i Crne Gore.

Kroz pregovore između Beograda i Podgorice došlo se, međutim, do drugačijeg rešenja, do tzv. Beogradskog sporazuma od 14. marta 2002. godine, kojim su, umesto posebnog tipa dvojne federacije, „minimalne federacije“ (kakvu su predlagali Vots, Flajner i Šnajder), utvrđeni osnovni elementi državne zajednice. Ta zajednica ipak nije bila konfederacija, nije bila zajednica nezavisnih država (setimo se Zajednice nezavisnih država posle raspada Sovjetskog Saveza). Reč je o državnoj zajednici Srbije i Crne Gore, koja je imala međunarodnopravni subjektivitet. Ali kroz same pregovore sve više će postajati jasno da strana koja podržava razbijanje državne zajednice, tadašnja vlast u Crnoj Gori, oslonjena na neznatnu većinu u biračkom telu, nesumnjivo ima podršku EU, koja se na početku tobože zalagala za preuređenje i opstanak zajedničke države, a kasnije sve više za njenu razgradnju i nestanak.

Tako je, posle nesprovođenja, neispunjenja bitnih obaveza iz Ustavne povelje od strane vlasti u Podgorici (reč je pre svega o neodržavanju neposrednih izbora za Skupštinu Državne zajednice u Crnoj Gori 2005. godine), došlo do referenduma 2006. godine i tom prilikom je Evropska unija bez mnogo prikrivanja podržavala korake vlasti u Podgorici ka nezavisnosti Crne Gore. Unija, koja je bila garant sporazuma između Beograda i Podgorice, prvo je mirno prešla preko navedene bitne povrede Ustavne povelje, da bi kasnije narušila regularnost samog referenduma tako što će lišiti prava izjašnjavanja 260.000 crnogorskih državljana sa prebivalištem u Srbiji, a potpuno ignorisati nebrojene prigovore povodom nepravilnosti na referendumu. Naime, ni jedan jedini od pomenutih prigovora nije bio prihvaćen. Treba se podsetiti da je referendum u Crnoj Gori sproveden tako što je Unija za tu priliku u Crnoj Gori imala svoga izaslanika Miroslava Lajčaka, i ni manje ni više nego samog predsednika Republičke referendumske komisije Františeka Lipku. Iscrpna i potpuna građa o manipulacijama i neregularnostima na referendumu, kroz saradnju Evropske unije i vlasti u Podgorici, obelodanjena je inače kao poseban dokument na 1.300 strana, pod nazivom Bijela knjiga: Referendum u Crnoj Gori 2006. Tako je sa crnogorskim referendumom postajalo sve jasnije da je Evropska unija zloupotrebila poverenje Srbije i da njen cilj nije bio očuvanje postojeće države već zapravo njeno razbijanje, postepeno, korak po korak. Prvi čin toga komadanja bila je Crna Gora, a drugi, koji je zatim usledio, bilo je Kosovo.

Kako Slobodan Jovanović govori u jednom drugom istorijskom trenutku, povodom manje-više istih aktera svetske politike – kao da se na svakom koraku lomi snaga Srbije. Svaki zamah ili uspeh Srbije odmah se nepogrešivo prepoznaje i njena snaga se lomi. Ma koliko to bilo poznato, ma koliko predstavljalo skoro konstantu u odnosima zapadnih sila prema Srbiji, dužnost nije mogla nalagati ništa drugo do da se učini sve što je moguće kako bi se očuvalo zajedništvo Srbije i Crne Gore. U privatnom životu čovek može da bude i krajnje krut, pa i isključiv, kada su u pitanju njegovi lični interesi. Kada je pak reč o sudbinskim pitanjima države i naroda, nužno je težiti što većoj saglasnosti, pri čemu je, naravno, reč o saglasnosti za očuvanje države, a ne za njeno razbijanje. U takvim, sudbinskim prilikama moraju se naći prava mera odbrane svojih nacionalnih interesa i pravi način da se odbije svaka odluka i svaki zahtev koji je suprotan tim interesima.

 

KOSOVO I METOHIJA

Ovo se može naročito dobro videti baš na primeru Kosova i Metohije. Često se, između ostalog, moglo čuti da na Kosovu nema naše vojske i policije, te da stoga ono i nije deo naše teritorije, već je više poput nekog tereta kojeg se treba rešiti, kako bi se što brže ostvarila obećana sreća. Nameće se pitanje da li je i na celu Srbiju trebalo gledati kao na propao slučaj, kada je pre sto godina cela bila okupirana. Da li okupacija dela države znači da ga se treba odreći samo zato što u tom trenutku nadjačavaju one velike sile čiji interes nije interes Srbije?

Kosovo je, bez obzira na temeljna načela međunarodnog prava, bez obzira na niz pravnih i političkih obaveza, Zapad gurao prema nezavisnosti. Kada govorim o tim obavezama, kako pravnim tako i političkim, podsećam da u skladu sa proklamovanom politikom UN definisanom kao „standardi pre statusa“ ne bi uopšte moglo da se pregovora o budućem statusu Kosova, pogotovo posle brojnih primera zločina i nasilja nad Srbima i ne-Albancima, posle etničkog čišćenja svih gradova sem Severne Mitrovice od Srba, i naročito posle nesumnjivo orkestriranog i organizovanog masovnog nasilja kosovskih Albanaca nad srpskim i nealbanskim življem 17. marta 2004. godine. Ipak, pregovori o budućem statusu Kosova započeli su na osnovu ocene specijalnog izvestioca Generalnog sekretara UN Kaia Eidea, prema kojoj opšte stanje na Kosovu jeste „mračno“, ali da za rešavanje tog problema „nijedan trenutak neće biti dobar“.

Tokom pregovora, ni Marti Ahtisari, kao specijalni izaslanik Generalnog sekretara UN, ni niz zapadnih zvaničnika nisu se ustezali da stave do znanja da Kosovo treba da bude nezavisno. Taj stav će najsažetije i najjasnije izneti septembra 2007. godine tadašnji američki državni sekretar Kondoliza Rajs: „Kako ćemo do toga doći ostaje da se vidi, ali Kosovo će biti nezavisno.“ Nije zato bez razloga jedan strani diplomata ovakvu vrstu pregovora nazvao „kontrolisanim nepregovorima“.

Uprkos svemu, država Srbija je temeljno i postupno pristupila pregovorima o budućem statusu Kosova početkom 2006. godine. Sve relevantne državne institucije i predstavnici SPC su učestvovali sa svojim predstavnicima u pregovorima o Kosovu, a Skupština Srbije je potanko izveštavana o ishodu svih faza pregovora. Osnovani su timovi koji su se temeljno pripremali, a pregovori su se vodili sa velikom pribranošću i dugim i strpljivim podnošenjem svih udara i provokacija. Srpski pregovarači predložili su na kraju za budući status Kosova rešenje koje je bilo kompromisno i funkcionalno, dokazano životno i primenjivano u drugim sredinama. Predložen je konkretan model najšire autonomije i statusa najpovlašćenije nacionalne manjine za kosovske Albance, pri čemu se predloženi autonomni status Kosova oslanjao na kombinovana rešenja Olandskih ostrva, Južnog Tirola i Hongkonga.

Tako je sve to trajalo pune dve godine, sve dok 14. decembra 2007. godine Savet ministara EU pod neskrivenim pritiscima SAD nije zaključio da je pregovarački proces „iscrpen“ jer dve strane nisu došle do obostrano prihvatljivog sporazuma. „Obostrano prihvatljiv sporazum“ sa stanovišta SAD i EU, naravno, podrazumevao je da Srbija pristane da se, suprotno Povelji UN, Rezoluciji 1244 i vlastitom Ustavu, odrekne Kosova. Za ostvarenje ovoga cilja putem kršenja svih pravnih dokumenata SAD i evropske države pronašle su rešenje u tome što je Kosovo tobože jedinstven slučaj, pa se temeljno načelo međunarodnog pravnog poretka o nepovredivosti teritorijalnog integriteta i suvereniteta država ne može odnositi na Srbiju. Pri tome, naravno, SAD i EU su se tokom pregovora rukovodile isključivo svojim geostrateškim interesom, a to je njihovo vojno i bezbednosno prisustvo u ovom delu Evrope. To je, neposredno posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, otvoreno priznao italijanski ministar spoljnih poslova Masimo Dalema: „Nezavisnost Kosova nije rođena iz unilateralne inicijative naroda na Kosovu, već je nastala unutar NATO-a. Da je reč o unilateralnom aktu, niko ne bi uzeo u razmatranje proglašenje nezavisnosti.“

Pokazalo se da nismo tako nemoćna i mala država čija je sudbina da „igra kako veliki sviraju“. To je inače misao koja se predstavlja kao nekakva velika mudrost državnog i privatnog života. Pravo ima tu moć da se prostire kroz vreme, dok se političke okolnosti i faktori često u međuvremenu menjaju. Čak i u trenucima kada je zbir velikih sila bio spojen u jednu tačku pritiska, pokazalo se da nismo bespomoćni samo ako želimo da se borimo za svoj državni interes. U vreme pregovora rešavanje pitanja Kosova bilo je u značajnoj meri i u rukama Srbije. Pozivajući se na neotuđivost dela svoje teritorije, na suverenitet Srbije, mogli smo u odgovarajućem trenutku da se oslonimo i na međunarodno pravo. Reč je o Savetu bezbednosti UN, gde su Rusija, odnosno predsednik Putin, na našu molbu, stali u zaštitu međunarodnog prava i državnog i teritorijalnog integriteta Srbije i svojom odlukom, zapravo pretnjom vetom, učinili da se jula 2007. godine odbaci i poslednja rezolucija više zapadnih sila zasnovana na Ahtisarijevom planu, kojom je trebalo poništiti, inače danas uprkos svemu još uvek važeću, Rezoluciju 1244. Dok smo se držali Saveta bezbednosti, koji nema bez razloga odgovarajuće mehanizme odlučivanja, imali smo sasvim jasno i čvrsto uporište i oslonac.

Osim toga, potonji događaji će i u slučaju Kosova i Metohije pokazati značaj međunarodnog prava, iako je ono često i s razlogom tumačeno kao nesavršeno pravo. Kada su vlade Srbije posle 2008. godine krenule sa popuštanjem u međunarodnopravnoj zaštiti Kosova, pokazalo se da za zapadne sile ni to nije bilo dovoljno. One su, naime, pritiskale u pravcu prećutnog, a danas vidimo i izričitog priznanja nezavisnosti Kosova od strane Srbije. Zbog čega im nije bila dovoljna faktička okupacija Kosova i prenos vlasti na albanske institucije u pokrajini? Iz prostog razloga što bi bez priznanja Srbije ostala činjenica o nasilnom kršenju načela i normi međunarodnog prava. Ta politička nelagoda se najbezbolnije može prevazići odricanjem Srbije od dela svoje teritorije, pošto bi to bio izraz njene političke odluke, a ne kršenje međunarodnog prava. Snaga prava, kao neodvojivog dela države, vidi se upravo u volji države, tj. njenih političkih predstavnika, da se nikada ne odriču kako unutrašnjeg tako ni međunarodnog prava, jer i jedno i drugo imaju trajnu, iako ponekad ne i trenutnu, moć da štite državu.

 

MITROVDANSKI USTAV

Najzad, pitanje Kosova nerazdvojivo je od ustavnog pitanja pred kojim je bila Srbija. Kada je pre devet godina u Skupštini Srbije gotovo jednoglasno usvojen predlog Ustava, pošto je on zatim potvrđen najširom voljom građana na referendumu i zatim proglašen 8. novembra 2006. godine – delovalo je kao da se posle toliko godina neizvesnosti i privremenosti dva cilja spajaju u jednom. Srbija je utemeljena kao pravno uređena zemlja, a Kosovo i Metohija, saglasno temeljnim načelima međunarodnog prava i ustavnoj preambuli, određeno je kao sastavni deo Srbije. Ali na najširi stranački i narodni konsenzus iz kojeg je proistekao Ustav Zapad je odmah reagovao negativno, recimo kroz ocenu Međunarodne krizne grupe da je „cilj novog ustava da pokaže neprijateljski stav prema nezavisnosti Kosova i da stvori nove pravne barijere za nezavisnost Kosova“. Da li treba podsećati da je takva izjava pala a da nije bila protekla ni godina dana od početka pregovora o budućem statusu Kosova?

Velike sile su bile ubeđene da će glasanje propasti jer je gotovo nepremostiv bio zahtev da natpolovična većina upisanih građana glasa za novi ustav. S druge strane, referendum nije isto što i parlamentarni izbori, gde borba različitih politika podstiče veliku izlaznost na birališta. Veoma je važna i činjenica i da je u vreme referendumske kampanje i glasanja bilo stranaka koje su se formalno zalagale za Ustav, a u stvarnosti nisu radile na njegovom usvajanju. Naprotiv, pojedini stranački funkcioneri su u medijima govorili da nije važno ako se Ustav i ne donese, a njihove stranačke organizacije ništa nisu činile da on bude usvojen. Posebnu ulogu u donošenju Ustava imao je, međutim, pokojni patrijarh Pavle, koga sam drugog dana referenduma zamolio da lično glasa i pozove narod na isti. Patrijarh Pavle, dugogodišnji episkop raško-prizrenski, prepoznao je važnost trenutka, prvi i poslednji put u životu izašao na biralište i svojim glasom snažno doprineo da dobijemo Ustav.

Srbiji je novi ustav godinama bio potreban jer je prethodni iz 1990. godine donet u vreme kada je ona bila deo države koja je ubrzo prestala da postoji, kao što je posle crnogorskog referenduma o nezavisnosti prestala da postoji i državna zajednica čiji je Srbija takođe bila deo. Baš zato je bilo neophodno ustavom odrediti pravni status Srbije. Za razliku od prethodnog Ustava, Srbija je dobila sva bitna identitetska obeležja kao samostalna država. Dobila je svoja državna znamenja (grb, zastavu i himnu), srpski jezik i ćiriličko pismo u službenoj upotrebi. I, najzad, Srbija je ustavno definisana kao ono što doista jeste: država srpskog naroda i svih građana koji žive u njoj. Novi Ustav je dobio i demokratski legitimitet koji prethodni Ustav, usvojen po kratkom postupku u jednostranačkoj Skupštini, nesumnjivo nije mogao da ima. To je ujedno bio i prvi demokratski Ustav Srbije od 1945. godine.

Do dana današnjeg bilo je prigovora da donošenju Ustava nije prethodila javna rasprava. Činjenice, međutim, govore nešto sasvim drugo. Posle 2000. godine izneto je u javnost preko deset nacrta ustava poteklih od različitih političkih stranaka, nevladinih organizacija i pojedinaca, kao i same Vlade i predsednika Republike.

Bilo je i prigovora o tome da pojedina rešenja, kada je reč o organizaciji vlasti, nisu dobra, odnosno da su protivrečna: recimo, da se u Ustavu mešaju elementi predsedničkog i parlamentarnog sistema. Ovde treba stalno imati na umu jednostavnu činjenicu da pisci Ustava nisu bili u prilici da stvaraju jedan teorijski idealnotipski oblik organizacije vlasti već su morali da tragaju za rešenjima koja su pravno održiva, a zasnovana na nizu kompromisa i najširem konsenzusu. Da do toga konsenzusa nije došlo, Srbija bi bila država bez ustava, država u hronično vanrednom stanju, a iza sebe bismo ponovo imali izgubljene godine i ponovo bismo bili pred praznom stranicom.

Za razliku od pravne teorije, zamišljene kao neprotivrečan logički sistem, možemo reći da su socijalno-politički činioci stalno prisutni i da se u praksi ustav sastavlja sa mnogo kompromisa. To ne znači da ustav nešto gubi od svoje pravne neprikosnovenosti. Potrebno je dovesti u pitanje i udžbeničku idealnost, jer logička neprotivrečnost, iako pedagoški neophodna i nezamenjiva, svoje opravdanje ima tek u jednoj logičkoj ravni, a ta ravan se prevazilazi u ključnim, sudbinskim trenucima državnog života.

Sve dok se ne promeni po propisanoj proceduri, svaki ustav se mora poštovati. U delu političke javnosti u Srbiji od početka i stalno se traži povod za promenu Ustava zbog njegove preambule, u kojoj je Pokrajina Kosovo i Metohija definisana kao sastavni deo suverene države i u vezi sa tim su propisane određene ustavne obaveze svih državnih organa. Još pre usvajanja Ustava, govorilo se kako preambula nije važna i kako nije u duhu naše pravne tradicije. Pokazalo se, međutim, da je preambula veoma važna. Pokazuje se da je Ustav veoma važan iako mnogi omalovažavaju i ustav i pravo kao forme koje politički činioci mogu da promene kad god im se prohte. Međutim, upravo u ovom slučaju se pokazuje da je Ustav kao najviši pravni akt naše države, čvrst oslonac u borbi za njeno očuvanje. Pokazuje se i da pravo oličeno u Ustavu opstaje u vremenu tokom čijeg trajanja se menjaju političke okolnosti i odnosi snaga političkih činilaca. U takvoj promenljivosti želja, zahteva, emocija, Ustav predstavlja na duže vreme nepromenljivu najvišu volju države, odnosno naroda. U promenjenim političkim okolnostima, a one se, gledano u poređenju sa pravom, stalno menjaju, osim što predstavlja zaštitu, Ustav predstavlja i zalog budućeg jedinstva naše države.

 

NAŠE PRAVO PROTIV TUĐIH INTERESA

Na samom kraju, kako, posle ova tri slučaja o kojima sam govorio, izgleda moje iskustvo kada je reč o odnosu prava i politike, odnosno kakva može biti sudbina prava u političkoj stvarnosti, u političkom životu? Nije ovde reč ni o kakvom uopštavanju, mada se i iz ovoga mogu naravno izvući i neki opštiji zaključci. Nije ovde reč ni o neminovnom porazu prava, svuda i svagda, u sukobu sa političkom stvarnošću. Niti je pak reč o proglašenju kraja prava. I život prava i politički život u vremenu su složeniji, a njihovi odnosi zapleteniji i podložni stalnim promenama.

U sva tri slučaja – i kada je reč o drugačijem uređenju odnosa Srbije i Crne Gore, i kada je reč o položaju Kosova u Srbiji, a posebno kada je reč o Ustavu Srbije – rešenja koja je nudila vlast u Srbiji bila su legalna, kompromisna i funkcionalna. Kada kažem da su ta rešenja bila legalna, hoću reći da su ona bila saglasna našem pravu, modernoj ustavnosti i međunarodnom pravu i obavezama zemlje. Neke od mana tih rešenja bile su posledica neminovnosti kompromisa, odnosno neophodnosti konsenzusa da bi se do rešenja uopšte došlo.

Pokazalo se, međutim, da nijedno od tih rešenja na kraju, u manjoj ili većoj meri, ma kako da su bila saglasna temeljnim načelima međunarodnog prava, nije bilo skladu sa voljom, odnosno interesima SAD, NATO-a i EU. Tačno onako kako je jezgrovito, još maja 2000. godine, na to upozorio Vili Vimer, tada potpredsednik OEBS-a, u dobro poznatom pismu nemačkom kancelaru Gerhardu Šrederu: „Američka strana, izgleda, svesna je i spremna da u globalnom okviru, zbog ostvarivanja svojih ciljeva, potkopa i ukine međunarodnopravni poredak, koji je nastao kao rezultat Drugog svetskog rata u prošlom veku. Sila ima da stoji iznad prava. Tamo gde međunarodno pravo stoji na putu treba ga ukloniti.“ Na delu je, drugačije rečeno, nastojanje da se uobliči jedan novi, postmoderni međunarodnopravni poredak u čijem središtu su SAD i niz međunarodnih organizacija, i političkih i bezbednosnih, ekonomskih i finansijskih. To je poredak u kojem se relativizuju ili ignorišu ne samo suverenitet i pravni poredak pojedinih država, država koje su navodno zaostale u razvoju, koje nisu ušle u novu postmodernu fazu, već se ignoriše i postojeći, važeći međunarodnopravni poredak sa njegovim temeljnim načelima. Državna zajednica Srbije i Crne Gore, Kosovo u sastavu Srbije, a i delovi Ustava Srbije našli su se na putu tom novom svetskom poretku u nastajanju i nesaglasni su sa njegovim planovima i interesima.

Da li sve ovo obesmišljava borbu za poštovanje prava, kako unutrašnjeg u pojedinim državama tako i temeljnih načela međunarodnog prava? Na ovo bi se moglo ukazati da je svet danas još manje unipolaran nego što je bio pre desetak godina i da je očita tendencija takvog razvoja odnosa snaga među državama u svetskoj politici. Na kraju, poštovani prijatelji, nije li sama borba za pravo tokom istorije imala smisla ne samo kao borba za poštovanje prava nego i kao borba protiv svih vidova njegovog nepoštovanja i obezvređivanja?

[/restrictedarea]