После муњевитог рата, муњевита посета

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Председник Сирије Башар Асад боравио је ове недеље у Москви, у изненадној, али не изненађујућој, посети Владимиру Путину. После читаве серије неочекиваних одлучних потеза Русије који су Запад на Блиском истоку, као и на глобалном нивоу, довели у тешку ситуацију, одлазак Асада у Москву има велики симболички значај и представља нови шамар Вашингтону

Пре тачно четири године, 20. октобра 2011. тадашња америчка државна секретарка, а данас потенцијална председничка кандидаткиња Хилари Клинтон егзалтирано је узвикнула „дошли смо, видели смо, он је умро“. Клинтонова је сеирила над трагичном и бруталном смрћу либијског лидера Моамера Гадафија. Била је толико одушевљена „променом режима“ и америчким „тријумфом“ у Либији, да су њени сарадници то желели да прогласе почетком спровођења „Клинтонкине доктрине“ о смењивању „недемократских власти“. На четврту годишњицу Гадафијевог убиства, председници Русије и Сирије Владимир Путин и Башар Асад, сусретом у Москви, сахранили су ову доктрину, само није јасно какав би требало да буде надгробни споменик, пошто крсту ту дефинитивно није место.

Најближа родбина преминуле доктрине, Клинтонова или Барак Обама, још се нису огласили. Огласио се, међутим, један од ближих пријатеља, имао је шта да каже и, рекло би се, био је гневан. Говорећи о посети Асада Москви, турски премијер Ахмет Давутоглу зажалио је што сиријски председник „није могао дуже да остане у Москви, да олакша мало сиријском народу“. Нико од родбине и пријатеља, међутим, није присуствовао сахрани одржаној у Москви у уском кругу у којем су, поред Путина и Асада били и шеф руске дипломатије Сергеј Лавров и министар одбране Сергеј Шојгу.

[restrictedarea]

ЈАСНЕ ПОРУКЕ

Примајући госта, Путин му је захвалио на томе што је „дошао у Москву упркос трагичној ситуацији у својој земљи“. Председник Русије је додао да се сиријски народ већ годинама практично сам бори против терориста, трпећи значајне губитке, али да су у последње време остварени озбиљни и позитивни резултати у тој борби. Према њему, покушаји терориста да дестабилизују ситуацију на Блиском истоку озбиљно забрињавају Русију, јер се, „нажалост, људи из бивших совјетских република, најмање 4.000 њих, бори против сиријске војске“. „Наравно, ми им не можемо дозволити да се појаве на руској територији са свим својим борбеним искуством и идеолошким испирањем мозга“, додао је руски лидер. Путин је нагласио да је Сирија пријатељска земља и да је Москва спремна не само да помогне у борби против тероризма него и у постизању мирног политичког решења сиријског сукоба у сарадњи са другим глобалним и регионалним силама. „Одлучујућа реч, без икакве сумње, мора припадати искључиво сиријском народу“, додао је Путин.

Асад је захвалио Русији на подршци коју пружа Сирији у борби за свој суверенитет и јединство. „Терористи би окупирали већи део територије да није било руске војне помоћи“, рекао је он, додајући да војну акцију морају пратити политички кораци. „Једини циљ свих нас требало би да буде остварење будућности земље по мери сиријског народа“, рекао је Асад.

Из ове посете и онога што су двојица државника рекла током сусрета произлази неколико порука. Прва, и свакако најочигледнија је да се две недеље после почетка руске интервенције у Сирији Башар Асад први пут од како је избио сукоб пре четири године осећа довољно сигурно да напусти своју земљу.

Друга порука је да је Путин несумњиво васкрсао Асада којег је свет већ био отписао и доделио му судбину Гадафија, Садама Хусеина или Слободана Милошевића. Изјаве ове двојица државника јасно говоре не само да Асад неће бити неми посматрач у некаквим „мировним преговорима“ о земљи, нити пак привремени учесник у решавању кризе после које ће морати да напусти власт, налик судбини намењеној Радовану Караџићу после Дејтона, него да ће остати важан фактор у сиријској политици, ако не и њен лидер. Ово посебно узимајући у обзир да је на председничким изборима 3. јуна прошле године остварио убедљиву победу, освојивши више од 88 одсто подршке, односно више од десет милиона гласова од укупно 15.800.000 Сиријаца с правом гласа. Да би ово могао бити случај, тј. да Путин и Асад планирају да тако нешто ураде говори чињеница да су обојица нагласила да одлучујућа реч мора искључиво припадати сиријском народу, и да то из једначине искључује жеље Асадових непријатеља да му онемогуће било какво учешће у политичком животу послератне Сирије. У праву је сиријска телевизија када је оценила да је овим сусретом Путин Асаду вратио на светској сцени изгубљени легитимитет. Подсетимо се само како су ствари у вези са Асадом и његовом влашћу ишле – Запад је прво искључивао било какву могућност преговора с њим, затим је полако почео да пристаје на то да Асад буде део прелазног решења, да би, највероватније ће се показати, на крају, ипак, могла бити пресудна „воља сиријског народа“ која га лако може оставити на власти. Посебно ако оствари убедљиву победу над терористима и врати спокој својој напаћеној земљи.

 

ПОЛИТИЧКО РЕШЕЊЕ ПОД РУСКИМ УСЛОВИМА

Развој ситуације најмање од јуна јасно указује да Русија у Сирији жели политичко решење, али под својим условима. Садашња војна интервенција је средство да се до тога дође, а не циљ сам по себи, као што је то случај са већином америчких војних интервенција вођених неоконзервативном идејом тоталног рата против непријатеља демократије, што би за исход имало потпуно уништење непријатеља а то је немогуће – тада би се тотални рат претворио у бесконачни рат. Довођење Асада у Москву у овом тренутку назнака је руске снажне жеље за политичким решењем, будући да се овим потезом брзи војни успех у интервенцији у Сирији претвара у политички капитал и преузима водећа улога у предстојећем преговарачком процесу. То је уједно и трећа порука послата са овог састанка – Русија је тренутно једина сила способна да за исти сто доведе све сукобљене стране, и да са свима разговара и да им извесне гаранције. И Турској, њеном важном економском партнеру и другом највећем увознику руског гаса, и Израелу, којем може дати гаранције да Сирија, па могуће је и Иран, неће угрожавати његову безбедност, Саудијској Арабији која у последње време покушава да оствари присније односе са Москвом и којој је важно да јој Русија не поквари планове у већ јако тешком рату против јеменских шиита, и Сирији и Ирану, који би се много теже одупрли америчкој сили да немају подршку Русије, и на крају самим САД. Да је ово пут којим Москва жели да иде, што јој за сада савршено успева, показује и чињеница да је после сусрета са Асадом шеф руске дипломатије Сергеј Лавров позвао свог америчког колегу Џона Керија и с њим договорио да се у петак састану у Бечу уз учешће министара из Саудијске Арабије и Турске. Русија и Путин су, дакле, у стању да у истој недељи разговарају и са представницима легалних сиријских власти, Ираном, Турском, Саудијском Арабијом и САД. Ниједна друга од наведених земаља не би могла то да изведе. Квалитет односа Москве са Ријадом, Анкаром или Тел Авивом и „аргументи“ којима она располаже у тој релацији неупоредиви су са онима које Вашингтон тренутно има са Техераном или Дамаском.

За разлику од војне интервенције која је већ после две недеље донела видљиве и врло конкретне резултате на терену, дипломатски напори Москве за сада немају опипљив успех. Сада је, међутим, јасно да се ситуација драматично променила у односу на пре само четири године и да је оно што је у то време било незамисливо, данас је стварност – руска авијација преузела је примат на Блиском истоку, а руска политика је Асада одржала у животу, и притом му вратила и кључну политичку улогу. С друге стране, нереално је постало очекивати да ће се поновити Клинтонкино „дошли смо, видели смо, он је умро“.

[/restrictedarea]