Подгорички прелом

ДЕМОНСТРАЦИЈЕ У ЦРНОЈ ГОРИ

Пише Виктор Матић

Одлука црногорског премијера Мила Ђукановића да мирне, готово тронедељне, демонстрације опозиције у центру Подгорице разбије упадом специјалаца у тренутку када су протести били на ивици да се угасе сами од себе, довела је Црну Гору на ивицу озбиљног унутрашњег сукоба

Много се ствари ових дана прелама у Црној Гори. У игри више није само судбина црногорске владе и њеног премијера Мила Ђукановића. Након што је полиција силом разбила мирне протесте опозиционог Демократског фронта у Подгорици, поставља се питање може ли се очувати стабилност у тој држави. Посебно када се зна да се сада у њој тренутно сукобљавају и интереси Русије и НАТО-а, као и да црногорска власт поново покушава да све недаће у држави објасни опробаним рецептом по коме су за све одговорне неке невидљиве силе из Србије.

Демонстрације опозиционог Демократског фронта почеле су у септембру, у тренутку када је у Црној Гори централно државно питање било хоће ли црногорска власт добити дуго очекивану позивницу за НАТО. Будући да су чланице Алијансе и даље подељене око тог питања, Црној Гори је била преко потребна стабилност и остваривање демократских принципа не би ли се и коначно препоручила за чланство у Северноатлантском пакту.

 

НОВИ ИМПУЛС ДЕМОНСТРАЦИЈАМА

Присталице опозиције заузеле су централну улицу у Подгорици, поставиле шаторе испред црногорске скупштине и најављивале да ће у њима остати све док Мило Ђукановић не поднесе оставку и омогући формирање прелазне владе. Та влада имала би задатак да припреми оно што је опозиција назвала првим слободним изборима у вишестраначкој Црној Гори.

Иако су протести Демократског фронта у почетку били масовни, тешко се може рећи да су  озбиљније уздрмали црногорску владу иако су односи коалиционих партнера у њој – Демократске партије социјалиста и Социјалдемократске партије – одавно поремећени и у силазној путањи. Демократски фронт чак није успео ни у својој основној намери да на протесте привуче остатак црногорске опозиције, нити да убеди остале опозиционе странке да се придруже бојкоту парламента до оставке владе.

Иако су демонстранти заузели главну улицу у Подгорици и простор испред парламента, те одбили да се повуку након што им је истекао рок дат од стране комуналне власти и полиције да уклоне бину и шаторе, одлука да се протест угуши на силу када се полако гасио сам од себе чини се крајње нерационалном.

[restrictedarea]

Чему се иначе могао надати Мило Ђукановић када је у суботу, 16. октобра, око шест сати ујутро послао специјалце међу демонстранте у акцију током које су повређени или приведени поједини опозициони посланици, новинари, грађани, него баш ономе што је уследило – све масовнијим и насилнијим протестима опозиције? Исто вече демонстранти нису били мирни као три недеље пре тога, него су кренули у отворени сукоб са полицијом и нападом на медије, које је опозиција означила стубом подршке Ђукановићеве власти, пре свега мислећи на Телевизију Пинк М. Епилог свега је да сада цела Црна Гора са напетошћу ишчекује следећу суботу до када је Демократски фронт дао ултиматум црногорском премијеру да се повуче и запретио масовним демонстрацијама у главном граду.

 

КОЈИ ЈЕ ЂУКАНОВИЋЕВ МОТИВ

Дакле, поставља се питање због чега се Мило Ђукановић одлучио да на тај начин сузбије демонстрације опозиције. О томе постоји неколико теорија које круже Црном Гором, а од којих је најчуднија она да је сам црногорски премијер желео да се на неки начин одложи позив Црној Гори за НАТО плашећи се да ће након коначног уласка у ту алијансу постати небитан играч за западне партнере. С друге стране, има и теорија по којима је сукоб у Подгорици само осликао дубоку подељеност тамошњих грађана по питању подршке уласку Црне Горе у НАТО, односно останку ван тог савеза и у братским односима са Русијом, традиционалним савезником.

И заиста, Русија је реаговала неочекивано брзо на разбијање протеста у Подгорици оценивши да је такав развој догађаја за жаљење. За разлику од Македоније, када је осудило демонстрације опозиционих странака, руско Министарство спољних послова их је сада подржало саопштивши да „евроатлантска интеграција Црне Горе не води консолидацији и просперитету“ јер је „очигледна поларизација друштва и заоштравање економских проблема“. Такве оцене одмах су спремно дочекали представници црногорских власти, наводећи да је јасно за кога и са којим циљем ради опозиција. Медији блиски црногорској власти одмах су оценили да је реч о руској претњи безбедности Црне Горе да би потпредседник Владе Душко Марковић изјавио да су протесте Демократског фронта подржале Русија и „националистичке структуре из Србије“, које су против евроатлантских интеграција Црне Горе.

Окривљавање Србије за све недаће у Црној Гори је већ добро опробани рецепт, али се чини да је овог пута примењен са далеко мање тактичке и логичке припреме, те је Марковић за подршку демонстрантима прозвао опозициону Демократску странку Србије. Оценио је да постоје структуре у Београду које су „снажно заинтересоване да Црна Гора не настави европски и евроатлантски пут“, и додао да су исте структуре активне у Подгорици и да су биле укључене у организацију протеста.

Можда то не би било чудно да је реч о периоду када се пре десетак година Црна Гора спремала за раздвајање са Србијом, и када је ДСС имала огроман политички утицај. Али сада је нејасно ко у Црној Гори може да поверује да је за тамошње опозиционо незадовољство крива ванпарламентарна странка која се у Србији са четири одсто подршке 2014. године распала на бар још три мање политичке организације. Можда такво размишљање у овом тренутку највише осликава снагу и самопоуздање црногорске владе.

 

ДУБОКЕ ПОДЕЛЕ А чињеница је да је она у никад тежој ситуацији. Један од коалиционих партнера (СДП) ту владу отворено назива техничком владом која опстаје само због очекиваног позива Црној Гори у НАТО. Председник социјалдемократа и председник Скупштине Црне Горе Ранко Кривокапић рекао је да је влада у таквом стању јер Ђукановић одбија да смени два министра – Ивана Брајовића и Вујицу Лазовића, бивше чланове СДП које та странка више не жели као чланове владе. Поред тога, СДП се није либила да отворено кокетира са опозицијом претећи да ће напустити Ђукановића, али се то до сада није догодило. Но на површини се види да Ђукановића нису напустиле важне полуге власти. И даље може да рачуна на полицију, судство, посланичку већину, себи лојалне медије. Можда нервозна реакција на протесте опозиције показује да испод површине и није све тако мирно, али за сада за такве тврдње нема јасних показатеља.

Да ствар буде још гора и црногорско друштво се чини подељенијим него било када од тренутка када је у мају 2006. године завршен референдум о раскиду државне заједнице са Србијом. Хистерија се пренела и у црногорске медије, оштро завађене на провладин и опозициони блок, у којима су речи као што су издајници, слуге режима и кукавице постале уобичајени начин извештавања са опозиционих протеста или владиних активности.

Слика таквог стања у Црној Гори нимало не побољшава суморну слику безбедности у региону. У Македонији већ дуже време тиња врло сличан сукоб власти и опозиције, зачињен и међунационалним тензијама и проблемима са великим приливом избеглица. Босна се поново нашла у фази кључања пред обележавање 20. годишњице Дејтонског споразума и пред најављени референдум у Републици Српској. И на Косову кључа пошто опозиција чак и сузавцем у парламенту покушава да спречи формирање Заједнице српских општина и принуди власт на нове парламентарне изборе. За то време у Хрватској власти немају никакав одговор на масовност избеглица док им суседне државе, чланице ЕУ, као што су Словенија и Мађарска, полако затварају сва врата. Уз све то, Хрватска је већ дубоко у предизборној кампањи пред тамошње парламентарне изборе.

У свему томе Србија се за сада чини попут оазе мира иако се и сама суочава са бројним изазовима. Али, једна за другом, невоље се појављују у српском окружењу. Очигледно је да живимо у времену нестабилности и незадовољства у ком Балкан још и није најпогођеније подручје. Међутим, биће потребно много мудрости и среће да се нестабилност из региона не усели и у нашу државу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *