О достојанству без „вишка“ достојанства

Пише Љиљана Богдановић

Јесмо ли као друштво морално дубоко оболели или смо пак толико душевно растројени да јавно пуцање у сопствену ногу (можда само у сопствену главу?) проглашавамо за право на слободу мишљења и његовог јавног изражавања? Недавни случај дефетистичког говора председника САНУ, а посебно запенушана и ратоборна одбрана његових „права“, која је из грађанских и либералних кругова потом уследила, актуелизују ове недоумице 

Доктор и академик Владимир Костић, од априла ове године председник САНУ, гостујући у емисији Седмица Радио Београда, рекао је прошле недеље и ово: „Неко овом народу мора да каже да Косово више није де факто нити де јуре у нашим рукама. Бојим се да је, у овом тренутку, једина политичка мудрост на који начин, са елементима достојанства, напустити Косово које де факто и де јуре више није у нашим рукама…“

Неко, дакле „мора“ да каже, јер политичари изгледа неће, друштвена елита калкулише и рђаво тргује, те је правди одани научник (водећи српски неуролог) бреме суморне истине (и дужности према пучини грдној) на своја плећа натоварио. Да ово сагледавање „реалне“ ситуације није импровизација тренутног расположења већ утемељен став, Костић је, потом, и потврдио: „Историјска реалност је да су много веће нације од нас губиле своје основе. Нико од нас не сме да тражи да заборавимо Косово, јако је битно да себе пројектујемо у будућност, а жртвовање нема никаквог другог смисла сем још једног погрешног корака у српској историји.“ Увид у овај светоназор не би био целовит уколико се не помене и докторова оцена да је Србији Европска унија (до)суђени избор, јер „друге алтернативе нема“, будући да је „савез с Русијом вештачка алтернатива“!

Српском народу, у лице, то јест у ухо, сасуте су, брутално и неувијено, посредством радио-таласа, судбинске чињенице: губимо своју основу, Косово није више наше, покупимо се одатле, учинимо то са „елементима достојанства“ (да ли целовито, неначето достојанство ми уопште можемо имати?), покоримо се Европској унији, јер – Русија није наш прави избор. Када САНУ, као кровна научна и духовна институција нације, и њен председник, као први међу одабранима, све ово поруче, има ли места сумњи? Показало се да има, и да су „истине“ од многих у Србији на нож дочекане, али и да у њих верује, штавише да је спреман да их љуто брани само један, не и малобројан и друштвено безначајан круг – круг београдске политичке и интелектуалне номенклатуре којој се уобичајено даје име – либерали, или другосрбијанци. Они који су, дакле, данас, када је о моћи реч, „људи од поседа“.

[restrictedarea]

КОСТИМИ И КОНТРОВЕРЗЕ Када је наиме оштро и изразито критички на Костићеве тврдње реаговао председник државе Томислав Николић, тражећи у једном тренутку чак и његову смену (и у томе у јавности остао усамљен; из Академије су били уздржани, док је само понеки уважени и пригушени гласић „бесмртника“ приметио да је реч о докторовом личном ставу, те да је за изјашњавање става саме институције неопходна процедура), на друштвеној и медијској сцени усковитлао се моћни цунами прекора критичарима и опонентима ставова Владимира Костића. Као да се овом приликом уопште није ни догодио болни убод у самосвест и саморазумевање нације, као да се није отворено пропагирао непојмљиви дефетизам и одустајање од националног самопоштовања, од интимног уверења које дели (и кад је у прилици да то чини, јавно исказује) већинска Србија, жижа расправе премештена је у простор „права интелектуалца на слободу мишљења и јавно заступање својих уверења“. Домишљато и лукаво изведени трансфер проблема и стварног смисла и садржаја овог спорења (најпре између председника државе и челника високе научне институције, а потом између председника САНУ и већине политичара из позиције и опозиције) учињен је тако што се моментално повела широка дебата о наводном косовском деликту мишљења, о светом праву на лични став и независно мишљење, о интелектуалној храбрости у контри према крутим и ригидним, пре свега – „националистичким“ уверењима и политичким убеђењима. Свете краве другосрбијанства пригрлиле су захвално прпошног и не баш политички мудрог и вештог председника САНУ (од заборава је ових дана отргнуто и сећање да је Костић као „неостварени политичар бивао и чланом Главног одбора СПС-а крајем прошлог века“), хвалећи га да је храбро рекао оно што наводно већина (која већина?) мисли. Такође, и да је на путу да исправи досадашњу погрешну слику о САНУ за коју је криво ригидно крило српских националиста, те да је – како рече уважена историчарка – управо он глас, без обзира што је сада усамљен, који је „дао шансу политичарима, пре свега премијеру Вучићу, да на основу и таквих мишљења приведе крају посао са Косовом“!

Може ли се у овом јавном надгорњавању и подршци „мудром усамљеном гласу“ наслутити сва дубина моралне и духовне располућености српског друштва? Каква се то морална позиција дела српске елите може уочити из овог одобравања става који наноси дубоку штету не само државној политици већ и националном осећању Срба? Да ли смо ближе разумевању недавно, сличним поводом изречене констатације како је у новом миленијуму, мање-више неосетно, српском друштву „навучена лудачка кошуља“? Да се ми и у овом случају не батргамо сапети у размишљањима својственим поменутом тужном костиму, да ли би било уопште могуће да се у нас густе магле вију око појмова и значења које у другим срединама и народима тешко да ико сматра нејасним, проблематичним, вредним спорења? У којој то нацији до у српској добровољна предаја територије, добровољно одрицање од својих историјских и свих других права, од своје традиције и огромне, баснословно вредне и драгоцене културне баштине, као и свег другог капитала, бива именовано као „храбро и часно“? Какви се то „елементи достојанства“, у иначе сасвим недостојној работи, уопште призивају? Како је могуће да пропагирање својеврсне националне капитулације добије тај виђени бестидни јавни аплауз? За аплауз је било наиме довољно да се ово размишљање прогласи „ставом“, а онај који се за то залаже, „човеком са ставом“.

КО ЋЕ БИТИ ОДГОВОРАН

Да не цитирамо само политичаре и њихове изјаве како Костићев став штети интересима државе Србије, или пак закључак Скупштинског одбора за КиМ – да се изношењем оваквих уверења српски народ обесхрабрује да остане у покрајини, а албанска страна охрабрује у уверењу да је могуће да се Србија одрекне Космета, поменимо одрешит закључак академика Смиље Аврамов да је Академија „морала одмах Костића сменити“, или мати Макарију из манастира Соколица код Звечана: „Ако председник академије види да је Косово изгубљено, онда то веома деморалише наш народ“.

Можда у овом тренутку још нису сви свесни значаја речи председника САНУ – дакле, не обичног грађанина Владимира Костића – али оне, казане у невреме, бивају једна од тежих јавних исказа о болу, поразу и осећају немоћи са којим се нација у окупацији сусреће. И тај бол не олакшава предосећај да окупатор има своје кумире међу нама. Ове речи могу бити употребљене, и биће засигурно употребљене против виталних и најважнијих српских интереса. Ко ће бити одговоран?

У напорима да се оснажи позиција председника САНУ као представника поносних синова једне наднационалне надрипаметне заједнице, сада се бриљира у неколико праваца. Било је чак и представника Владе, који су, не трепнувши, изјавили да подржавају слободу мишљења. И сам премијер, изгледа више обавезан личном интелектуалном креду и представи о слободној личности него стегама своје функције – трудио се да релативизује тешку јавну реч Владимира Костића.

Најдаље је наравно отишла група потписника писма подршке председнику САНУ. Тих стотину и девет имена имају несумњиву тежину и харизматично зрачење у културном, научном и друштвеном јавном простору, укупном домену који данас одређује судбину Србије – то су личности титулисане, утицајне на универзитету и опсегу комплетног јавног живота. И то јесте за неспокој колико и питање: Да ли потписници, тобож бранећи његово право на независно мишљење, заправо бране садржај, смисао и поруку коју је рекао, а сами то не смеју? Хипокризија је потпуна, јер наравно да бране ово друго. Познајући друштвену сцену и њене обичаје, наслућујемо да их за г. Костића баш и не мори брига, али за ове Костићеве ставове би и сами увек гласали и отуда њихово писмо које јесте место противречја и логичких грешака, али се у њему, и не без разлога наводи једна „заклетва“ и обавеза за ове и будуће нараштаје: „Време је да се све теме отворе и да се о њима води јавна и демократска дебата. Речи као што су издајник, непријатељ или страни плаћеник треба дефинитивно да оду у историју.“

Шта јесте примерено Србији, и о чему је у овом спорењу око академикове политичке поруке заиста реч, можда је пак најјасније исписано у коментару објављеном у утицајном дневном гласилу мејнстрима истога дана када су се на другим странама овог листа огласиле такозване другосрбијанске перјанице. Цитат који ваља читати као кључ за разумевање укупне приче о „повлачењу са елементима достојанства“,тиче се САНУ и гласи: Расадник илузија о наводној величини народа, искључивости националног колективног осећања, идеолошка полуга ратова и бесмисла територијалних претензија, ова институције је, у претходним деценијама, заступала ставове који су искључиво доприносили и подстицали колективну занесеност без упоришта у реалности. Отуда ће изјава актуелног председника САНУ остати упамћена као својеврстан преокрет, без обзира на крајњи исход. …. Одржавање илузије о томе да Косово није независна држава представља, међутим, све већу тешкоћу и оним деловима политичке елите која заснива своју идеологију и политичко деловање на том раскораку са стварношћу.

[/restrictedarea]