Нушићевски колаж

Премијера у позоришту „Славија“

Пише Рашко В. Јовановић

Једночинка „Лупежи”послужила је као основа Велизару Митровићу и Бошку Пулетићу да начине колаж, пласирајући призоре и сценске ситуације из више познатих дела нашег великог комедиографа

По завршеном Првом светском рату Нушић се огласио и насмејао гледаоце 2. јула 1919, када је Народно позориште у Београду први пут приказало шалу у једном чину Два лопова. Карактеристична је уводна напомена у виду дидаскалије у којој Нушић пише: „Када би се ко одважио да напише брачни катихизис, извесно би у исти унео две поуке, од којих би се једна односила на мужа, а друга на жену. Она прва би гласила: О пролећу не иди на пут остављајући младу жену саму код куће. Она друга, која би се односила на жену, гласила би: О пролећу, кад ти муж није код куће, не отварај с вечери прозор који гледа у башту, јер ће те задахнути пролећни, порочни ваздух. Да је такав катихизис написан, да су унете у њ овакве поуке, и да је наше поколење склоно користити се мудрим поукама, не би се могла одиграти ова мала сцена, која је, иако нешто намештена у форми, врло блиска животу по садржини.“ У овој духовитој уводној напомени, уз коју бисмо морали објаснити да реч катихизис означава уџбеник о основама хришћанске вере, наведено је све што ће се догодити у шали „Два лопова“. Једна млада госпођа, којој је муж на путу, те је служавки дала слободно вече, нашла се сама у кући где ће за који трен ускочити кроз прозор Један млад господин и одмах је нагло и страсно загрлити постављајући јој питање: „На што тај страх?“ Како изгледа, госпођа се није уплашила него је више интересује да није ко видео долазак госта. Када је намеравала да затвори окно, одједном је, држећи револвер, ушао Лопов и препоручио јој да затвори прозор, „јер је дунуо хладан ветрић, а ми смо сви троје загрејани па бисмо могли добити кијавицу“. Потом ће доћи до духовите конверзације свих актера, током које ће Лопов наочиглед присутнога Господина изнудити 2.500 динара и учтиво, прескачући кроз прозор, захвалити на сарадњи и пожелети им добру забаву. Та Нушићева кратка једночинка послужила је као основа Велизару Митровићу и Бошку Пулетићу да начине на постмодернистички начин колаж, пласирајући призоре који садрже сценске ситуације из више његових познатих комедија: Покојник, Др, Госпођа министарка, Ожалошћена породица, Сумњиво лице и Свиња. Не може се рећи да у том подухвату нису успели: смењивање призора било је повезано и све се одигравало у складу са нушићевским уобичајеним поступком – спонтано и комично. Најважније је што ниједног тренутка није изневерена духовитост великога писца. Његов комичан израз сачуван је у потпуности, тако да су присутни гледаоци, који су до последњег места испунили дворану, уз непрестани смех пратили извођење. Нушић, који је пишући непрестано имао у виду публику – бројне позоришне гледаоце до чије пажње и задовољства му је увек било стало, као и до смеха, до чије је магичне моћи много држао, што је и написао у својим Листићима: „Смејмо се, то је једино задовољство. Смејмо се, та ионако је мало задовољних! Питате ли: коме? – Та прво себи, онда оном до себе, па ономе више себе, ономе што је пред нама и ономе што иде за нама“ – морао би бити веома задовољан: колаж Лупежи, који није ништа друго до један пресек кроз читаво његово комедиографско стваралаштво, управо је гледаоцима омогућио да остваре велико задовољство смеха.

[restrictedarea]

Редитељ Велизар Митровић остварио је динамичну представу, која је имала неопходан комедијски брио без којег нушићевскога театра комике не би било. Добро је што у овом постмодерном колажу није применио до краја и постмодерни сценски поступак, што би, поред осталог подразумевало примену различитих екрана или мобилних телефона: задржао се у оквирима Нушићевог времена и на сцени је звонио само фиксни телефон и чуло се звоно на вратима. Окупивши малу, али одабрану глумачку екипу, редитељ је инвентивно градио сцене из добро познатих нам, антологијских комедија и засмевао гледаоце, одржавајући истовремено њихову радозналост. А и осећало се да глумци са великим задовољством изводе сценске бравуре и не западају у претеривања и баналности. Државнога секретара приказао је Лепомир Ивковић оваплоћујући више ликова, био је и Спасоје Благојевић, каткад Живота Цвијовић или Сима Поповић… У оквиру благог карикатуралног поступка на симпатичан начин он је оживљавао те и друге ликове остварујући фине комичне акценте. Госпођу Државнога секретара, знатно млађу од свога супруга, шармантно и каткад враголасто тумачила је Весна Паштровић, успевајући да у призорима са мужем буде убедљива као „верна супруга“, али довољно еротично изазовна према љубавнику који долази кроз прозор. Срђан Карановић био је сугестиван и ауторитативан као плаћеничко пискарало Ђаковић, али и довољно спретан као Лопов који револвером изнуђује новац. Жарко Степанов као Један господин умео је да буде спонтан и искрен у изразу при заводничким поступцима након упада кроз прозор. Искра Брајовић у улози Служавке била је довољно смерна, али и обешењачки расположена у одређеним ситуацијама. … Ово је представа која ће дуго имати захвалну, насмејану публику.

 

„Лупежи“

АУТОРИ
Велизар Митровић
и Бошко Пулетић

ПОЗОРИШТЕ
„Славија театар“

ДАТУМ ПРЕМИЈЕРЕ
20. октобар 2015.

РЕДИТЕЉ
Велизар Митровић

СЦЕНОГРАФ
Борис Максимовић

КОСТИМОГРАФ
Даница Ракочевић

МУЗИКА
Бранислав Пиповић

[/restrictedarea]