Нови Блиски исток по руским плановима

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Русија је у Сирији показала да има капацитета да постиже успехе у глобалној арени, што су до сада демонстрирали само Американци – ако је њихове бруталне интервенције уопште могуће називати успесима

Непуних месец дана од почетка руске интервенције у Сирији, ставове о овој земљи почела је да мења и Бела кућа. Од доскорашње радикалне позиције да „Башар Асад мора да оде“ – по којој је председник Барак Обама постао познат не мање од римског цензора Катона који је непрестано понављао да „Картагина мора бити разорена“ – сада је Америка приметно променила тон када говори о сиријском лидеру. Тако је портпарол Стејт департмента Марк Тонер у понедељак први пут јасно и гласно изјавио да „САД не тражи моментални одлазак Асада“. Тонер је подвукао да се амерички однос према Асаду није изменио и да и даље желе његову оставку, али ова промена дипломатске „мелодије“ указује да је Вашингтон озбиљно ревидирао своја гледишта према Сирији и њеном изабраном председнику.

 

АРГУМЕНТИ СИЛЕ

Заједно са војнотехничким споразумом, такође објављеним у понедељак, којим САД и Русија регулишу безбедност и правила летења над Сиријом, и којим се признају легитимна руска права у овом региону, промена става према Асаду представља нови импулс ка мирном решавању сиријског, а и блискоисточног питања у целини. Наравно, до свеобухватних споразума је још веома, веома далек пут, али и он мора почети првим кораком. У овом случају, начињена су већ више од два. Заиста је тешко отети се утиску да Вашингтон своје позиције не би никада ни за милиметар померио, да Русија није померила своје авионе и ракете за хиљаде километара. Аргументи силе поново имају примат над силом аргумената, што је лекција коју су Русија и свет већ добро изучили, плаћајући велику цену за то. Сада је ред на Американце и изгледа да свест о томе и код њих полако сазрева.

[restrictedarea]

„Ми желимо да се процес креће ка политичком регулисању. Али смо јасно дали до знања да Асад не мора обавезно да оде сутра или прекосутра“, истакао је Тонер на брифингу у Стејт департменту, наглашавајући да „многе владе у целом свету“ деле овај став. Помало зачуђујуће, јер ако је неко пратио досадашње изјаве америчких званичника, све док се немачка канцеларка Ангела Меркел није заложила да се „са Асадом мора разговарати“ – то није био став „многих влада“ у свету. Неће проћи дуго и Американци ће рећи да су одувек сматрали да је Асад „мање зло“. Суштински, Вашингтон ће гледати да се на сваки начин „ужлеби“ у нови поредак на Бликом истоку који ствара Русија и њен председник Владимир Путин. Па, макар Асад отишао и на куково лето.

Блиски истокДодуше, знаке помака први је показао амерички шеф дипломатије Џон Кери, само дан након ватреног наступа његовог шефа Обаме, крајем септембра на Ист риверу. Амерички лидер је у свом говору по ко зна који пут одбацио и помисао да може да се деси да Башар не оде. Али Кери га је „поправио“ и дао прилично сензационалну, али медијски недовољно испраћену изјаву, како смена Асада треба да се одигра полако, што је сада поновио и његов портпарол Тонер. Ово сведочи и потврђује теорију да у америчком врху постоје бар две јаке струје које се боре за превласт. „Цивили“ попут Обаме и Керија, и „војници“, чији је један од лидера Хилари Клинтон, а њима је увек мало новца за наоружање и интервенције по свету. Како би одржали тај убитачни темпо, неопходно им је и више непријатеља, а Путин и Асад – из њихове визуре – представљају идеална страшила за амерички народ који све то треба да плаћа.

Зато је Путин морао, па макар и по цену да ради у корист америчког неоконзервативног интервенционистичког лобија, да пређе са речи на дела и у ход пусти „дипломатију топовњача“ не би ли Вашингтону указао на реалност на терену. То ће дугорочно носити озбиљне ризике, јер Американци неће заборавити ова понижења, али ће их бар привремено спустити на земљу и приморати на већу кооперативност. Фрустрација моћника из америчког ратног лобија само ће расти, но ову битку су изгубили. И то је, за сада, добро. Лоше је то што ће у неким наредним извлачењима сигурно добити и више новца за своје планове.

 

ХУШКАЊА И ПОСЛЕДИЦЕ

Одмах су се у америчкој штампи појавили написи о томе да је Русија приморала Обаму да попусти у Сирији, али је и то добро познато оруђе неоконзервативаца, који традиционално имају велики утицај на медије. Као што су и ранији силни избори Путина у западним медијима за „личност године“, „најмоћнијег човека планете“ и томе слично – били само шамари Обами из тих истих кругова, позивајући га да покаже више мушкости и жестине на светској арени. Последице овог хушкања биле су трагедије у Сирији, Либији, Украјини… Како би их коначно умирио, Кремљ је морао да употреби авионе и ракете. Узалуд су били наслови о „тријумфу Москве у Сирији“ и о томе како Путин успева да промени Обамине ставове. Амерички лидер схвата да што даље иде, то дубље тоне, и боље би му било да такве новине више не чита и да се не нервира.

Истовремено са новим тоновима Марка Тонера, „добро обавештени“ западни медији су пренели вест да је Саудијска Арабија наводно понудила Москви 300 милијарди долара у замену за Асадову главу, али је Кремљ то одмах демантовао. Заиста, било је ових дана контаката највиших руководилаца Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата са Путином и руским државним врхом – као што их је било и са Израелом, Турском, Египтом и другима – али је садржај тих сусрета битно другачији него што га представљају западни медији. То је и подстакло амерички врх да омекша реторику. У Заливу добро виде ко сада вуче конце у региону, па су пожурили у Кремљ да буду први који ће постићи споразуме са Путином и себи обезбеде стартну предност у односу на друге. Отуда и најаве да би, до сада према Русији изузетно непријатељски настројени ОПЕК, могао да донесе одлуку о смањењу производње нафте, што би довело до раста њене цене на светском тржишту.

Све сунитске земље у региону са скепсом посматрају руске активности у Сирији и око ње, али су свесне да то не могу да спрече. Реалност на терену се мења, Асад добија више кисеоника да преживи и после „прекосутра“ и поново се враћа изгубљена равнотежа. Све то даје Москви боље карте уочи предстојећих договора о новој геополитичкој конфигурацији Блиског истока. А она је сада неминовна. Русија је у пуној мери показала да има капацитета да постиже успехе у глобалној арени, што су у протекле две и по деценије демонстрирали само Американци – ако је њихове бруталне интервенције уопште могуће називати успесима. Колико су били успешни, најбоље показује њихов енормни државни дуг – најбоља метафора о томе како су својим делима „задужили“ целу планету. Русија, Кина и друге земље озбиљно су се намерачиле да поравнају дугове са Вашингтоном.

Наравно, руски успеси на горућем блискоисточном терену су такође само површни за сада, и не треба их преувеличавати, али су огромни на симболичном плану. Москва је чврсто ставила ногу у блискоисточна врата и то је за њу најважније. За земљу која је до пре деценију и по била на ивици распада, опхрвана грађанским ратом, сиромаштвом и глађу, Русија се фантастично брзо опоравила и вратила у сам светски врх. У том светлу треба тумачити и наметнуте јој санкције, како би се осујетио њен успех. Постоји и још један угао гледања: руски напредак последњих година неупоредиво је већи и озбиљнији него амерички, у готово свим областима. И то Вашингтон не може да опрости.

 

„СТАРИ ЏЕМПЕР”

Када се свему томе дода и чињеница да блискоисточне земље сада по савете и консултације све чешће иду у Москву, онда је слика комплетна. Јер оне не иду да би помогле Русији већ себи, осећајући да Москва има шта да им понуди, за разлику од Вашингтона који углавном нешто тражи. И тај страх од прекоокеанског хегемона када једном почне да попушта, пара се као стари џемпер. Зато је интензивирање односа Москве и земаља Залива све само не случајност. Путин је такав сценарио и наговестио у ранијем обраћању новинарима, када је изричито подвукао да је поводом Сирије у контакту са свим важним играчима. Није рекао да има сагласност са њима о кључним питањима, али није то ни демантовао.

Међутим, Иран се може испречити као много већа препрека од Асада. Управо је Техеран за сунитске земље најнепожељнији фактор у Сирији и региону, јер им јачање шиитског утицаја забада мач у срце, а поготово Саудијцима. Али они виде да се решење и овог питања сада налази у Москви и Пекингу, а не у Вашингтону. Сплет свега тога отвара могућност нагодбе: да сви добију нешто у предстојећој рекомпозицији Сирије и Ирака, односно Блиског истока у целини. Путин је добро осетио да Вашингтон не може да се избори са изазовима у моменту стварања новог поретка – и повукао је одлучан корак. Зато ће изградња новог Блиског истока, коју Американци прижељкују већ годинама, ипак садржати у себи много више руских нацрта и планова, него што је ико раније то могао да претпостави. А Асад? Ако не направи неку крупну грешку, може се лако десити да влада дуже од Обаме…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *