Mora se videti iako se ne može gledati

Piše  Vladislav Panov

Stradanje dece u ratnim buktinjama „crne Afrike“ opisano u filmu „Zveri bez nacije“ čine da ovaj film izrasta ne samo u filmski već i političko-filozofski svetski fenomen kome se otuda s pravom prognozira hvalospevima i nagradama bogat festivalski i bioskopski život

Posle vrlo uspešnog početka festivalsko-bioskopskog života na nedavnom Festivalu u Veneciji, gde je bio nominovan za „Zlatnog lava“, a osvojio je dve nagrade, kao i jednako uspešno skretanje pažnje na svoje postojanje na Festivalu u Londonu, film američkog Japanca Kerija Jojija Fukunage „Zveri bez nacije“ je polako počeo da narasta u svetski filmski fenomen o kome se govori i u superlativima i s verom u svetlu i brojnim nagradama ispunjenu budućnost, kao i sa velikim uznemirenjem i potresenošću. Ovaj za mnoge teško podnošljivi film dolazi u brutalno intenzivnom pakovanju koje nema milosti prema emocijama svojih gledalaca. Nije ni čudo jer se bavi uvek škakljivom tematikom eksploatacije dece na koju čak i najokoreliji predstavnici samoživog i egocentričnog zapadnog sveta ne uspevaju da budu ravnodušni. Zapravo, preciznije je reći da su i medijski i pojedinačno svi delovi sveta gde se ne brine o egzistencijalnim potrebama odavno oguglali na patnje onih kojima je to svakodnevica, uključujući tu i patnju najmlađih. Međutim, deklarativno i principijelno se uvek neviđeno potresaju kada se pojave priče o stradanjima dece. Čak i one koja nisu njihova. I na tu kartu je Fukunaga, od prošle godine, zahvaljujući režiranju izuzetne prve sezone serije „Pravi detektiv“, jedan od najtraženijih i najcenjenijih autora mlađe srednje generacije, sasvim umišljajno zaigrao. Ne bi li skrenuo pažnju na stradanje „crne Afrike“, on je zapadnom gledaocu ponudio „Zveri bez nacije“. Glavni junaci ove priče su deca s mačetama, pištoljima i automatima. Iz provokativnog naslova – male-velike zveri našeg (ne)sveta. Moderni afrički ratnici. Bez milosti. A i bez nacije ne bi li tako postali pojava oslobođena predrasuda, podela, smeštanja u bilo čije i bilo kakve političke okvire. Njihova se krvava stradalačka životna priča može odvijati u bilo kom delu Afrike. Pa i ostalih kutaka „trećeg sveta“ koji je od imperijalističkih sila globalističkog novog poretka osuđen da bude na margini, u večitom stanju rata i svakojakog traganja. Nacija u takvim okolnostima zaista prestaje da bude značajna za one koji pakao gledaju spolja, iz ugodnosti svojih savršenih svetova. Jer, isto stradanje je predviđeno za svaku naciju osuđenu da bude žrtva u ime prosperiteta onih koji se nalaze na pravoj strani moderne civilizacije. A među najvećim dežurnim žrtvama su upravo afričke zemlje. I njihova deca.

[restrictedarea]

Stradanja biblijskih razmera

U filmu „Zveri bez nacije“, snimljenom, inače, na osnovu istoimenog romana nigerijskog pisca i lekara Uzodinme Iveale, kojim je on još pre deset godina upečatljivo skrenuo pažnju na problem takozvane dece ratnika u Africi, paradigmičan lik dečaka Agua čiji potresni put od žrtve do dželata i nazad pratimo skoro u dokumentarističkom stilu i sa realističnošću koja mnoge gledaoce u pojedinim scenama ostavlja bez daha. Njegov je put stradanja biblijskih razmera inače skoro podrazumevajući za hiljade njegovih vršnjaka i predstavlja njihovu sudbinsku neminovnost, bez obzira na poreklo, odnosno nacionalnu pripadnost. Ovaj se film trudi da potenciranjem te činjenice otvori oči zapadnoj javnosti ne bi li ih prizori kao zversko ubijanje nevinog čoveka na najbrutalniji način, mačetama, od strane glavnog junaka ove priče i njegovog vršnjaka, možda nekog dovoljno potresao i naveo na akciju koja bi konačno uspela da stvori suštinsku promenu nabolje u tom delu sveta. Jasno, preveliki je to zalogaj za jedan film. Njegove su ambicije neostvarive i samim tim nepraktične. Ali je pominjanje „Zveri bez nacije“ u kontekstu jednog od glavnih pretendenata za najvažnija festivalska i uopšte filmska priznanja za ovu godinu, uključujući i Oskare, nešto što obećava da ovoga puta film možda učini nešto i u stvarnom svetu. Trebalo bi, ako ništa drugo, da bude inicijator makar deklarisanja da je vreme da se nešto menja.

Ubijanje prava na sreću

U „Zverima bez nacije“, naime, konstanti je fokus na stradalačkim iskušenjima dečaka Agua, čija se sudbina odvija na dva nivoa, u direktnom, stalno vidljivom, krvavom i naizgled do te mere neemotivnom da se čini da je film dobio novo čudo akcije, detinjeg „Terminatora“, a u isto vreme i u drugom, daleko suptilnijem, dubokom, čak i filozofskom, s kojim se dečakovo iskušenje i neprestani njegov nevini i naivni dijalog s bogom, uspinje do najsuštastvenijih egzistencijalnih, filozofskih, političkih, pa i religioznih dilema. U raspletu zver iz naslova, koja ne samo da nosi priču već joj daje opravdanje, smisao i motiv postojanja, Abu rezignirano, u posttraumatičnom stanju stupora i otupelosti od intenzivnog prolivanja krvi na koje je bio primoran, sebe postavlja u kontekst zveri koja je i žrtva i sam Đavolov demon. Teško da možete da pronađete neko mesto u bilo kom filmskom ostvarenju gde ćete čuti ovakve izjave iz usta dečaka. On, da, na samom kraju, kao brutalni i okoreli ubica-ratnik, odnosno kao svojevrsna žrtva procesa ispiranja mozga s kojim su mu zajedno sa porodicom ubijeni pravo na sreću, volja, duh i pripadnost onome što se s druge strane ovakvog zla i očaja naziva normalnim životom, pronalazi put do grupe dečaka koji na plaži igraju fudbal i trčeći prema njima, valjda nam ukazuje da se čak i duševni slomovi i takva stradanja kojim je on bio izložen, mogu nadjačati, prevazići i prepustiti „boljim danima koji dolaze“, odnosno nastavku najobičnijeg dečijeg bitisanja. Napadno sapunasti i patetični izlazak iz ove priče njenih autora ne daju mu neophodnu žustrinu i značajno krnje realističnost, što je možda čudno s obzirom na dosadašnje stvaralačke afinitete Fukunage, posebno na moćno bojenje svih nijansi vrhunskog zla bez ikakvih kalkulacija i pardona prikazanog u „Pravom detektivu“, ali nije ako se uzmu u obzir konstrukcije koje prolaze na festivalima i izborima za najprestižnije nagrade. „Zveri bez nacije“ je bez sumnje i turobno potresno filmsko delo, ali i dobro promišljeni adut za najznačajnije nagrade. Surovog konteksta, sa porukom jasnom, politički korektnom i istovremeno provokativno oštrom da bi se do tih priznanja i stiglo. To je film, dakle, „koji se mora videti“ iako se ne može gledati jer je previše krvav, brutalan i surov. Razume se da neće biti primećeno da su „Zveri bez nacije“ (čitaj: deca ubice) direktna posledica upravo tog „potresenog“ sveta što nije kadar da gleda zlo stvoreno zarad njegovog lagodnog uživanja u privilegijama naprednih i bogatih, ali ga cinično, u principu, prepoznaje pa i osuđuje. Afrika s nacijama ili bez njih, s decom krvavih ruku ili bez njih, s milionima ubijenih, obespravljenih, bolesnih, gladnih i unapred potrošenih, i dalje postoji. I postojaće baš takva jer samo takva treba zapadnom svetu velikog srca i duše, ali, avaj, još veće gramzivosti i sebičnosti. I nijedan film to nikada neće promeniti. Zato, ako ništa drugo, zabavno je posmatrati dvoličnost Zapada koji je uvek strašno potresen prizorima posledica svoje gramzivosti i uvek je tako srčano spreman da pomaže da se one navodno saniraju. I dok orvelovska birokratija tog zapada organizuje provizorijum hitne pomoći za postradale i ugrožene, afričke zveri bez nacije, nade i budućnosti, s redenicima metaka oko vrata i okrvavljenim mačetama u rukama, marširaju poprištima nameštenih sukoba koji donose zaradu dežurnim inicijatorima jedine dosledne i nepromenljive politike Zapada prema Africi. One koja kaže „zavadi pa vladaj“.

Zanimljiva je opaska dečaka Agua čija nam je sudbina bačena u lice u „Zverima bez nacije“. On je u navodnom razgovoru sa psihijatrom na samom kraju filma izjavio kakao bi u ovom životu jedino voleo da bude srećan! Sve to on govori s licem starca ogrezlog u zločine i stradanja, ali sa srcem deteta željnog da opet ima roditelje i porodicu koja ga je volela. I dok njegovi vršnjaci u „normalnim“ delovima sveta tako nešto se podrazumeva, to je činilac  života. Abuu je upravo ono što bi moralo da bude normalno potpuno nedostižno i daleko. Nateran da bude istinski ubica on izrasta u simbol novog sveta u kome mu njegovi zapadni vršnjaci perverzno zavide na tom iskustvu dok na svojim kompjuterima jednako bezdušno i brutalno u video-igrama ubijaju hiljade protivnika čeličeći svoj kapacitet za zlo. Paradoksalno, njima ne pada na pamet kao Abuu da bi najviše voleli da budu srećni.

[/restrictedarea]