Мора се видети иако се не може гледати

Пише  Владислав Панов

Страдање деце у ратним буктињама „црне Африке“ описано у филму „Звери без нације“ чине да овај филм израста не само у филмски већ и политичко-филозофски светски феномен коме се отуда с правом прогнозира хвалоспевима и наградама богат фестивалски и биоскопски живот

После врло успешног почетка фестивалско-биоскопског живота на недавном Фестивалу у Венецији, где је био номинован за „Златног лава“, а освојио је две награде, као и једнако успешно скретање пажње на своје постојање на Фестивалу у Лондону, филм америчког Јапанца Керија Јојија Фукунаге „Звери без нације“ је полако почео да нараста у светски филмски феномен о коме се говори и у суперлативима и с вером у светлу и бројним наградама испуњену будућност, као и са великим узнемирењем и потресеношћу. Овај за многе тешко подношљиви филм долази у брутално интензивном паковању које нема милости према емоцијама својих гледалаца. Није ни чудо јер се бави увек шкакљивом тематиком експлоатације деце на коју чак и најокорелији представници саможивог и егоцентричног западног света не успевају да буду равнодушни. Заправо, прецизније је рећи да су и медијски и појединачно сви делови света где се не брине о егзистенцијалним потребама одавно огуглали на патње оних којима је то свакодневица, укључујући ту и патњу најмлађих. Међутим, декларативно и принципијелно се увек невиђено потресају када се појаве приче о страдањима деце. Чак и оне која нису њихова. И на ту карту је Фукунага, од прошле године, захваљујући режирању изузетне прве сезоне серије „Прави детектив“, један од најтраженијих и најцењенијих аутора млађе средње генерације, сасвим умишљајно заиграо. Не би ли скренуо пажњу на страдање „црне Африке“, он је западном гледаоцу понудио „Звери без нације“. Главни јунаци ове приче су деца с мачетама, пиштољима и аутоматима. Из провокативног наслова – мале-велике звери нашег (не)света. Модерни афрички ратници. Без милости. А и без нације не би ли тако постали појава ослобођена предрасуда, подела, смештања у било чије и било какве политичке оквире. Њихова се крвава страдалачка животна прича може одвијати у било ком делу Африке. Па и осталих кутака „трећег света“ који је од империјалистичких сила глобалистичког новог поретка осуђен да буде на маргини, у вечитом стању рата и свакојаког трагања. Нација у таквим околностима заиста престаје да буде значајна за оне који пакао гледају споља, из угодности својих савршених светова. Јер, исто страдање је предвиђено за сваку нацију осуђену да буде жртва у име просперитета оних који се налазе на правој страни модерне цивилизације. А међу највећим дежурним жртвама су управо афричке земље. И њихова деца.

[restrictedarea]

Страдања библијских размера

У филму „Звери без нације“, снимљеном, иначе, на основу истоименог романа нигеријског писца и лекара Узодинме Ивеале, којим је он још пре десет година упечатљиво скренуо пажњу на проблем такозване деце ратника у Африци, парадигмичан лик дечака Агуа чији потресни пут од жртве до џелата и назад пратимо скоро у документаристичком стилу и са реалистичношћу која многе гледаоце у појединим сценама оставља без даха. Његов је пут страдања библијских размера иначе скоро подразумевајући за хиљаде његових вршњака и представља њихову судбинску неминовност, без обзира на порекло, односно националну припадност. Овај се филм труди да потенцирањем те чињенице отвори очи западној јавности не би ли их призори као зверско убијање невиног човека на најбруталнији начин, мачетама, од стране главног јунака ове приче и његовог вршњака, можда неког довољно потресао и навео на акцију која би коначно успела да створи суштинску промену набоље у том делу света. Јасно, превелики је то залогај за један филм. Његове су амбиције неоствариве и самим тим непрактичне. Али је помињање „Звери без нације“ у контексту једног од главних претендената за најважнија фестивалска и уопште филмска признања за ову годину, укључујући и Оскаре, нешто што обећава да овога пута филм можда учини нешто и у стварном свету. Требало би, ако ништа друго, да буде иницијатор макар декларисања да је време да се нешто мења.

Убијање права на срећу

У „Зверима без нације“, наиме, константи је фокус на страдалачким искушењима дечака Агуа, чија се судбина одвија на два нивоа, у директном, стално видљивом, крвавом и наизглед до те мере неемотивном да се чини да је филм добио новo чудо акције, детињег „Терминатора“, а у исто време и у другом, далеко суптилнијем, дубоком, чак и филозофском, с којим се дечаково искушење и непрестани његов невини и наивни дијалог с богом, успиње до најсуштаственијих егзистенцијалних, филозофских, политичких, па и религиозних дилема. У расплету звер из наслова, која не само да носи причу већ јој даје оправдање, смисао и мотив постојања, Абу резигнирано, у посттрауматичном стању ступора и отупелости од интензивног проливања крви на које је био приморан, себе поставља у контекст звери која је и жртва и сам Ђаволов демон. Тешко да можете да пронађете неко место у било ком филмском остварењу где ћете чути овакве изјаве из уста дечака. Он, да, на самом крају, као брутални и окорели убица-ратник, односно као својеврсна жртва процеса испирања мозга с којим су му заједно са породицом убијени право на срећу, воља, дух и припадност ономе што се с друге стране оваквог зла и очаја назива нормалним животом, проналази пут до групе дечака који на плажи играју фудбал и трчећи према њима, ваљда нам указује да се чак и душевни сломови и таква страдања којим је он био изложен, могу надјачати, превазићи и препустити „бољим данима који долазе“, односно наставку најобичнијег дечијег битисања. Нападно сапунасти и патетични излазак из ове приче њених аутора не дају му неопходну жустрину и значајно крње реалистичност, што је можда чудно с обзиром на досадашње стваралачке афинитете Фукунаге, посебно на моћно бојење свих нијанси врхунског зла без икаквих калкулација и пардона приказаног у „Правом детективу“, али није ако се узму у обзир конструкције које пролазе на фестивалима и изборима за најпрестижније награде. „Звери без нације“ је без сумње и туробно потресно филмско дело, али и добро промишљени адут за најзначајније награде. Суровог контекста, са поруком јасном, политички коректном и истовремено провокативно оштром да би се до тих признања и стигло. То је филм, дакле, „који се мора видети“ иако се не може гледати јер је превише крвав, бруталан и суров. Разуме се да неће бити примећено да су „Звери без нације“ (читај: деца убице) директна последица управо тог „потресеног“ света што није кадар да гледа зло створено зарад његовог лагодног уживања у привилегијама напредних и богатих, али га цинично, у принципу, препознаје па и осуђује. Африка с нацијама или без њих, с децом крвавих руку или без њих, с милионима убијених, обесправљених, болесних, гладних и унапред потрошених, и даље постоји. И постојаће баш таква јер само таква треба западном свету великог срца и душе, али, авај, још веће грамзивости и себичности. И ниједан филм то никада неће променити. Зато, ако ништа друго, забавно је посматрати дволичност Запада који је увек страшно потресен призорима последица своје грамзивости и увек је тако срчано спреман да помаже да се оне наводно санирају. И док орвеловска бирократија тог запада организује провизоријум хитне помоћи за пострадале и угрожене, афричке звери без нације, наде и будућности, с реденицима метака око врата и окрвављеним мачетама у рукама, марширају поприштима намештених сукоба који доносе зараду дежурним иницијаторима једине доследне и непроменљиве политике Запада према Африци. Оне која каже „завади па владај“.

Занимљива је опаска дечака Агуа чија нам је судбина бачена у лице у „Зверима без нације“. Он је у наводном разговору са психијатром на самом крају филма изјавио какао би у овом животу једино волео да буде срећан! Све то он говори с лицем старца огрезлог у злочине и страдања, али са срцем детета жељног да опет има родитеље и породицу која га је волела. И док његови вршњаци у „нормалним“ деловима света тако нешто се подразумева, то је чинилац  живота. Абуу је управо оно што би морало да буде нормално потпуно недостижно и далеко. Натеран да буде истински убица он израста у симбол новог света у коме му његови западни вршњаци перверзно завиде на том искуству док на својим компјутерима једнако бездушно и брутално у видео-играма убијају хиљаде противника челичећи свој капацитет за зло. Парадоксално, њима не пада на памет као Абуу да би највише волели да буду срећни.

[/restrictedarea]