Магди Кристијано Алам – Убиј ближњег свог

Разговарала Марина Муштовић

Магди Кристијано Алам (Каиро, 1952) познати је италијански новинар, писац и политичар когa је Хамас пре 12 година осудио на смрт, због његове подршке Израелу, и за чију главу данас нуди неколико милиона долара. Италија му је доделила заштиту највишег степена, тако да га група наоружаних карабинијера прати у стопу

Ево, вратио сам се из шетње и сада можемо да почнемо. Да не буде забуне: моја поподневна шетња су четири круга по башти, тачно 1600 метара. Иначе, већ сам и заборавио како изгледа ходање изван овог ‚затвора‘, одлазак на море, планину, ресторан и биоскоп… Срећом да постоји интернет, тако да баш нисам потпуно одсечен од спољног света“, каже нам док се упознајемо и „рукујемо“ на почетку нашег разговора.

Управо захваљујући интернету смо и успели – преко Скајпа – да поразговарамо са Магдијем Кристијаном Аламом, „осуђеником на смрт“ који је заратио са исламом, али и са „политички коректном“ западном номенклатуром, папом Фрањом и Католичком црквом.

Рођени сте у правој муслиманској породици. То је мало чудно за неког ко данас важи за хришћанског интегралисту и исламофоба. Зашто сте напустили Египат? 

Хришћански интегралиста и исламофоб, али и бескрупулозни каријериста, лопов, лажов, лудак, фашиста, нациста, расиста… Широк је дијапазон етикета које вам „политички коректна“ братија прилепи чим се усудите да дирнете у њихову „званичну верзију“! Моја породица је била муслиманска, лаичка и толерантна. А такав је некада био и Египат. Нико се није скандализовао што су Египћанке одлазиле на плажу у бикинију, шминкале се и носиле мини-сукње. Слушала се иста музика, гледали исти филмови као и на Западу, и нико никога није питао које је вере. Ситуација се преко ноћи променила ’67, после пораза арапских трупа у Шестодневном рату, када почиње да јача панисламизам и нетолеранција према хришћанима и Јеврејима. После неугодног искуства са Мукхабаратом (египатска тајна служба), на својој кожи сам осетио шта то значи. Имао сам 15 година и полиција ме је усред ноћи одвела у затвор. Све је изгледало као ружан сан: још бунован, нисам знао зашто ме малтретирају и туку. Ова тортура трајала је 24 сата, а онда су ме, испребијаног, као псето избацили на улицу. Једина моја кривица била је што сам са школском другарицом разговарао телефоном, а то је протумачено да сам израелски шпијун. Знао сам да је она Египћанка, али нисам имао појма да је јеврејске вере. А и да сам знао, опет бих једва чекао да јој чујем глас. Био сам лудо заљубљен! Замислите какав „субверзивни акт“?! Већ тада сам одлучио да одем да живим слободно негде другде. Од италијанске владе сам добио стипендију, ’72. отишао у Рим и на Универзитету Ла Сапијенца дипломирао социологију. Бавио сам се новинарством (специјални извештач Републике, коментатор и заменик директора Коријере дела Сера). Изабран сам у ЕУ парламент 2008. и у редовима ЕПП-а (Европске народне партије). до 2014. покушавао сам нешто да променим. Сада сам колумниста опозиционог дневника Ђорнале, на свом блогу настојим да анимирам људе, пишем књиге… Ето, то је мој скормни допринос за победу истине у борби против диктатуре лажи.

Важите за наследника Оријане Фалачи. Да ли је ваша књига „Ислам ми смо у рату“ наставак њене трилогије о опасностима које прете од ислама?

Имао сам част да упознам Оријану Фалачи и привилегију да постанем њен добар пријатељ. Оријана је била посебна жена и до последњег дана храбра и доследна свом животном креду: борби за истину. Када сам је први пут посетио у Њујорку, био сам затечен: бесна и уз серију најгорих псовки одмах је по мени осула паљбу: „Идиоти, зар вам није јасно да право зло није та шачица лудака који се авионима залећу у облакодере или украшени динамитом лете у небо убијајући на стотине недужних људи! Сам ислам је зло! Нема доброг и лошег ислама, јер ислам је Куран. Постоји само један ислам и један Куран, али, драги мој, тај ваш Куран је Мајн кампф. Какав умерени ислам! То је само још једна у низу превара западног лицемерја, реалполитике и релативизма тих бесрамних лажова који лажу знајући да лажу и то само због проклетих пара!“

Иако никада нисам био загрижени муслиман, са тешком муком сам саслушао ову Оријанину тираду. Све сам то доживео врло лично, баш као да је мене оптужила да сам злочинац и фанатик. Међутим, када сам детаљно проучио Куран, схватио сам да је била потпуно у праву, и то је за мене била до те мере револуционарно откриће да сам чак почео да размишљам да напустим ислам и пређем у хришћанство. На Ускрс 2008. мој драги пријатељ, папа Бенедикт XVI, крстио ме је у базилици Светог Петра у Ватикану.

Иначе, Оријана ми је пред смрт рекла да једино од мене очекује да наставим тамо где је она стала. Одржао сам обећање и одлучио да напишем ову књигу о рату који никада није објављен, започетим од стране исламских терориста који и у овом тренутку негде одсецају главе, кољу, силују и разапињу на крст. Истовремено, финансијери ових „хорди убица“, тзв. „умерени муслимани“, они у елегантним Арманијевим оделима, који су толико богати да им се сва европска шик елита простире пред ноге, без проблема у Европи подижу џамије, отварају исламске школе и читаве мреже својих социјалних, економских и финансијских установа. А од нас се захтева да мирно гледамо како се у нашој кући подиже паралелна исламска држава, Тројански коњ који ће нас на крају и покорити. Зато на корицама моје нове књиге и пише: „Захваљујући вашим демократским законима, ми ћемо вас преплавити и окупирати, захваљујући нашим верским законима, ми ћемо вас поробити.“ Те речи једног милитантног имама најбоље илуструју перфидну стратегију исламизације Европе на коју је 2001. прва указала Оријана Фалачи и због тога, од „политички коректних“ била презрена и проглашена за излапелу стару будалу.

[restrictedarea]

Прво поглавље ваше књиге почиње застрашујућим насловом „Трећи светски рат“. Да ли нам заиста прети светски рат?

Одавно заступам тезу да је Трећи светски рат почео. Али овде се не ради о класичном рату са супротстављеним војскама већ о новом, модерном рату који се води против обичног човека и његових хришћанских и цивилизацијских темеља, перфидно и суптилно, и то на више паралелних фронтова: финансијско-економском и вредносно-социјалном. С једне стране имамо дивљање финансијске диктатуре која уништава суверене националне државе и грађане доводи до просјачког штапа, а паралелно долази до праве инвазије илегалних емиграната, углавном муслимана, на Европу. Трећи фронт је директно насиље, односно исламски терористи који руше, пале, секу главе и дижу у ваздух ресторане, плаже и метрое, а четврти је притајено насиље оних који проповедају мултикултурно друштво и љубав без граница и тако намерно поткопавају темеље Европе. По мени, много су опаснији ови други „талибани“; та фина, шик „политички коректна“ господа се због огромног новца који им се слива у џепове удружила са пребогатом исламском финансијском елитом – тзв. „умереним муслиманима“ и сада свим неистомишљеницима „сече језике“ тако што их професионално маргинализује, исмева и проглашава за троглодите, фашисте и расисте… А однедавно чак и кривично гони! Јер, ако се не слажете са брисањем свињетине из менија школских мензи, забраном истицања распећа, божићних и ускршњих украса у школама (јер све то вређа „наше“ муслимане), ако се противите изградњи нове џамије или протестујете зато што васпитачица у обданишту носи црни чадор – црно вам се пише! Без шале, у припреми је нови ЕУ „исламски коректни“ закон против исламофобије.

Бојим се да све то долази из исте кухиње и да су главни кувари управо недодирљиве финансијске олигархије које незајажљиво уништавају све пред собом само зарад профита којег никада није доста.

Резултат свега је ова морбидна клима опште несигурности и безнађа: људима је одузето достојанство, уништена је породица, култура, социјална држава, а заузврат су добили лепезу свих могућих перверзија и глупости које не само да су допуштене већ су и пожељне. Нема више никаквих светиња, нема ауторитета и обичан човек се у овој новонасталој ситуацији баш не сналази: потпуно је слуђен јер не зна шта ће са собом, а још мање шта га све још чека.

Дакле, има логике када Вуди Ален каже: „Бог је мртав, Маркс је мртав, ништа више није исто, а ни ја се баш не осећам најбоље“?

Управо тако некако. Шалу на страну, у Европи се дешавају тектонске промене. Без обзира на алармантни податак високог ЕУ функционера за антитероризам да се у редовима Ал Нусра фронта (директно повезаног са Ал Каидом) данас у Сирији бори око 3.000 држављана ЕУ, нико ништа не предузима. Бојим се да чинимо кардиналну грешку зато што због „поштовања“ према „нашим“ муслиманима оберучке прихватимо и интегрални ислам и галантно допуштамо изградњу џамија које по Европи ничу као печурке после кише. А врло добро се зна да су то предикаонице за „испирање мозгова“ и то не само муслимана лаика већ и широких европских губитничких народних маса које у ригидном исламу проналазе „ослонац“ и смисао свог живота.

Европа се игра ватром и није свесна шта је чека. Јер када мирни момци и девојке из суседства – као што су, на пример, 24-годишњи Ђулијано Делнево и 28-годишња Марија Ђулија Серђо – одлуче да промене имена у Ибрахим и Фатима, оду да ратују у Сирији, не би ли тако осмислили своје безначајне животе; када су чак спремни и да погину за Алаха и да као исламски мученици добију директну улазницу за исламски рај, онда то значи да је, нажалост, већ касно. Односно, да је Европа заказала, с обзиром на то да је исламски радикализам већ узео маха и да је постао озбиљна претња за опстанак хришћанске Европе.

У уводнику сте нагласили да је дијалог са исламом немогућ. Да ли то значи да је миран суживот хришћана и муслимана чиста утопија?

Пре свега, постоји велика разлика између религије и народа. Са нормалним људима се увек може разговарати; тачније, кроз дијалог морамо да покушамо да заједнички допремо до пута који ће нас једног дана довести до мирног и достојанственог суживота. Јер сигуран сам да су сви људи исти и да сви имају право на живот, на људско достојанство и на слободу. Међутим, што се тиче саме религије, ту треба да будемо реални и да се не заваравамо: нису баш све религије исте. Ислам је ислам и са онима који се стрикно држе Мухамедовог учења нема никаквог дијалога.

По чему се ислам разликује од осталих религија?

Молитва коју муслимани понављају пет пута на дан сама по себи довољно говори о њиховој верској толеранцији: „Хвала Алаху господару светова. Верујем да нема другог Бога осим Алаха и да је свеопшти доброчинитељ Мухамед његов изасланик. О владару судњега дана, само тебе обожавамо и само од тебе помоћ тражимо. Упути нас на прави пут! На пут оних којима си дао своје благодети, а не на пут оних који су залутали и на које си се разбеснео.“ Дакле, пет пута на дан муслимани кроз молитву осуђују Јевреје и хришћане. Ислам не проповеда љубав, опрост, благост и живот, већ мржњу, казну, крв и смрт. У Курану лепо пише: „Проклети неверници! Где год да се затекнете, ми ћемо вас пронаћи и убити (33, 61)/ Када сретнете невернике, побијте их тако да крв тече потоцима (47, 4).“ Ислам је вера која се није ширила божанским надахнућем и лепом речју него искључиво претњом, силом и мачем. Историја је забележила да је пророк Мухамед 628. приликом опсаде Медине својом руком заклао 800 неверника – Јевреја из племена Бану Курејши, као и да је приликом „ширења нове вере“ пљачкао караване и масовно силовао девојчице. Да је наш савременик, данас би био осуђен за оружану пљачку, серијска убиства и педофилију. Не заборавимо да је његова жена Ајша на дан венчања имала само шест година!

Инспирација за насиље и исламски експанзионизам налази се, дакле, у самој природи ислама?

У Курану јасно пише да се сваки човек рађа као муслиман, али да га његови заблудели родитељи после усмеравају на грешнички и невернички пут. Према томе, цело човечанство, милом или силом, мора да постане муслиманско, а задатак правог верника је да слуша Алахов глас и да сваког ко одбије да се приклони јединој правој вери и истини, свирепо казни. Ово није моје субјективно мишљење, све је то давно записано у Курану. Као хришћани, ми „љубимо ближњег свог“, дакле човека; без обзира на његову веру, нацију и културу. Али истовремено треба да будемо свесни чињенице да је ислам, уколико се од речи до речи примењује у пракси, по својој природи насилнички. Можемо ми да се заваравамо да то све баш није тако али, ипак, ако погледамо шта се данас дешава у Ираку, Либији, Египту и Сирији, не можемо да затварамо очи пред чињеницама које сведоче да се ради о екстремном насиљу. Знате ли да је у Мосулу (Ирак) отворен „парк“ у којем је на крстове разапето на стотине тамошњих хришћана и да је у том истом „парку“ изложено исто толико  одсечених дечјих глава!? Као човек, ужаснут сам и питам се где су сада сви они велики миротворци и борци за људска права и зашто ћуте?

Зашто?

Зато што тобожњи хришћански Запад (кажем „тобожњи“ јер сматрам да је Запад окренуо леђа исконском хришћанству) у ствари потпомаже Ал Каиду, ИСИС, Муслимаску браћу и разноразне агресивне салафитске групе које, наводно, представљају опозицију „диктаторском режиму“. Тако је било у Ираку и Либији, тако је сада и у Сирији. Резултат „борбе за демократију, а против диктатуре“ јесте тотални хаос и чињеница да се на тим просторима ионако десеткована хришћанска заједница из дана у дан све више смањује. Либански надбискуп Исам Џон Дарвиш, који на сиријско-либанској граници свакодневно прихвата на хиљаде хришћанских избеглица који беже из Сирије, недавно је упозорио Запад: „Крајње је време да престанете да подржавате исламске терористе у Сирији! Јер када хришћани потпуно нестану са Блиског истока, долази ред на вас – на чишћење Европе од неверника.“

На немогућност правог међурелигијског дијалога са исламом својевремено је указивао и папа Бенедикт XVI и многи сматрају да је због тога био принуђен да поднесе оставку?

Тачно! Подсетимо се каквом је медијском линчу био изложен 2006. после свог чувеног говора у Регензбургу када је само цитирао византијског цара Мануела II Палеолога: „Покажи ми што је ново донео Мухамед, и наћи ћеш само оно лоше и нехумано; он је прописао да се вера, коју је проповедао, прошири мачем. Али Богу се не свиђа крв и то је противно Божјој бити. Вера је плод душе, а не тела. Кад неко некога жели да приведе вери, потребна му је способност доброг говора и правилног мишљења, а не силе и претње. Јер, да се умна душа увери, није потребна рука, убојито оружје и претње смрћу.“ Папа Бенедикт XVI био је жестоки противник диктатуре релативизма која је све доминантнија идеологија у целом свету, али, нажалост, и у самој цркви на чијем челу је сада велики релативиста папа Фрања. Ради се о сукобу два погледа на свет: први верује у постојање принципа и непроменљивих, божјих вредности, а други да ништа није трајно већ да је све релативно у зависности од времена, места и околности. Ако више не постоје светиње и апсолутне вредности, људски живот се своди само на грозничаву и егоистичну потребу за уживањима, а „релативисти“ то још  проглашавају за људско право и прогрес. Више пута сам се обраћао папи Фрањи, али од њега никада нисам добио одговор. И даље верујем у Исуса Христа, али се више не препознајем у овој „новој релативистичкој  цркви“.

Дакле, по вама умерени ислам не постоји?

Умерени ислам не постоји, али зато постоје умерени муслимани који су такође на удару оних чији је „божји задатак“ да их изведу на прави пут. Ето, био сам један од таквих до своје 56. године када сам одлучио да прихватим хришћанство. Има муслимана са којима можемо и морамо да разговарамо имајући у виду да је дијалог својеврсни мост између две стране, тако да уколико не постоји обострана добра воља да нас тај мост споји, све се своди на узалудан труд. Тачније, успешан дијалог са муслиманима је могућ ако постоје два услова: да они прихвате вредности што се тичу суштине људског бића: светост живота, људско достојанство и слободу избора, и да, уколико одлуче да живе са нама, поштују правила цивилизованог суживота, интегришу се и прилагоде нашем начину живота. А не да агресивно захтевају да се ми мењамо и прилагођавамо њима.

Колико су претње које свакодневно добијате озбиљне и да ли се плашите  за ваш живот?

Ако и даље желимо да живимо слободно, морамо да будемо довољно храбри и да кажемо како заиста стоје ствари. Сигуран сам да већина Италијана мисли исто и то ми даје снагу да истрајем, верујем да још има наде да опстанемо. Верујем у оно што радим и не плашим се. Јер, као што је за живота говорио храбри борац против мафије Паоло Борселино: „Ко се плаши, умире сваког дана, а ко се не плаши, умире само једном.“

Ситуација је сасвим друкчија у исламским земљама где су сви они који се усуде да критикују „званичну верзију“ директно на удару убица јер и најмању критику проглашавају за „увреду ислама и Курана“. Такав грех се не опрашта те је постало најнормалније да имами у џамијама са исуканим ножевима позивају вернике да убијају „шугаве псе“   то јест издајнике и невернике.

Значи да ускоро можемо да очекујемо да и у Европи завлада терор против свих критичара ислама?

То је, нажалост, врло реална претпоставка с обзиром на то да се у Европи „Муслиманска браћа“ сматрају за „умерене муслимане“ и наше пријатеље. Али они су, у ствари, врло опасни будући да се претварају да су еманциповани и мирољубиви јер, сакривајући се иза разноразних НВО-а и сарађујући са западним цивилним сектором, само желе да остваре свој план: да на Западу исламофобија постане кривично дело и да се уведе исламска коректност. А то значи: потпуна забрана критике ислама, а за преступнике кривично дело исламофобије која се изједначава са расизмом. Ко данас дискриминише црнце због боје њихове коже је расиста, али ближи се дан када ће расиста бити и свако ко критикује муслимане због неких њихових поступака који су дијаметрално супротни не само са нашим вредностима и културом већ и са нашим законима и уставом. Овде се ради о класичној замени теза јер се критика одређене идеје одмах проглашава за лични напад на одређену особу. Дакле, ако је допуштено да на Западу свако може до миле воље да критикује хришћанство, јудаизам, комунизам, министре, председника, зашто би само критика ислама требало да буде изузета и законски забрањена?!

Што би рекао друг Лењин, шта да се ради?

Европа по ко зна који пут доказује да не постоји и да је потпуно потчињена америчкој политици. Европски лидери само упорно понављају оно што каже Обама: ако он каже да је Асад крволок и диктатор и да га треба срушити јер је он сада, као раније Садам, Милошевић и Гадафи, проглашен за новог Хитлера, они то понове од речи до речи; ако Обама каже да се Русија игра ватром, они попут папагаја то понављају унедоглед.

Европски лидери су медиокритети без права на властито мишљење. Да није тако, схватили би оно што је данас јасно сваком здраворазумском човеку, наравно оном ко још мисли својом главом и није анестезиран од режимских медија: а то је да се једино Русија данас бори за очување наше хришћанске цивилизације и да једино она, подржавајући Асада, данас брани хришћане на Блиском истоку. Иако Асадов режим није идеалан, он је, ипак, лаички и самим тим безопасан. Нажалост, ни после искуства са Ираком и Либијом, Запад још није схватио разлику између диктатуре лаицизма и диктатуре исламског тероризма. Осим тога, зар није чудно што се САД, ЕУ, Турска, Саудијска Арабија, ИСИС и Ал Каида слажу да сиријски председник Асад треба да нестане са политичке сцене? Ових дана је Абу Мухамед ел Јоулани, лидер сиријске испоставе Ал Каиде – Фронта ал Нусра, понудио три милиона долара ономе ко убије Асада. Али срећом постоји Путин, једини сувисли политичар који се данас бори против исламске инвазије и за очување хришћанства. Дакле, још није све пропало и за нас још има наде!

[/restrictedarea]