КЊИГЕ – У Кецмановићевој авлији

Пише Никола Маринковић

Кецмановић у Осами води приповедачки дијалог са Андрићем. Преузевши основну структуру приче из Проклете авлије и смештајући је у Босну последње четвртине двадесетог века, он започиње интересантан експеримент

Владимир Кецмановић

Осама

Лагуна, Београд, 2015

Будући проучаваоци опуса Владимира Кецмановића (ако таквих уопште буде) неће моћи да мимоиђу често реферисање на прозу Иве Андрића унутар његових текстова. Најупечатљивији примери су романи Каинов ожиљак и Осама, Кецмановићево најновије дело. То је опробан поступак – бројни наши приповедачи позајмљивали су од Андрића јунаке, заплете, поступке, неретко приповедајући и о самом нобеловцу, а све да би себе као писца легитимисали и вредносно одредили. У том смислу, Андрићево дело је попут складишта из кога већ низ генерација узима оно што им је потребно, јер се увек испостави да је избор исправан и учинковит.
Кецмановић у Осами води приповедачки дијалог са Андрићем. Преузевши основну структуру приче из Проклете авлије и смештајући је у Босну последње четвртине двадесетог века, он започиње интересантан експеримент. Потомак беговске породице Мурат жени се Српкињом Милицом, са којом добија сина Бајазита. Суочени са грађанским ратом, они одлучују да не припадају никоме сем свом микросвету и да штите своју касабу и од „својих“ и од „туђих“, што ће Мурат платити главом. У општем расапу вредности, млади Бајазит се идентификује са вођом Ал Каиде, Осамом бин Ладеном, па улази у сукоб са властима, попут Андрићевог Ћамила. Главни негативни лик је шеф полиције Мунир, карикатура Андрићевог Карађоза, који се временом преобликује у локалног тајкуна и главног човека касабе у „транзицији“.
Приповедање је организовано прстенасто, мада не и доследно Андрићевом роману: један казивач преноси оно што је сам видео или чуо од других казивача, док се, у форми крњег дијалога, дискретно назире фигура записивача, који не припада казивачкој микрозаједници, већ је у односу на њих („балије“) друго, тј. „влах“. Због тога треба разликовати два темељна плана дела: план саме фабуле и план казивања. Казивање, које наткриљује фабулу а често је и надјачава упечатљивошћу дијалекта, одвија се у Америци, где су и казивач и записивач чланови силом прилика помирене заједнице говорника истим језиком. Фабула се пак одвија у неименованој босанској касаби, скоро двадесет година раније.
Текст романа стилизован је као веран запис казивања, па се читалац суочава са упечатљивим дијалектом казивача који доминантно боји читаву причу и, где год је могуће, њену трагику покушава да ублажи особеним босанским хумором. Због тога се казивачева прича о себи и приликама у Босни (и Америци) често надмеће са причом о Муратовој породици, што не даје увек успеле резултате. Јер, с једне стране Кецмановић приповест о муслиманско-српској трагедији пројектује у косовски мит (Мурат, Милица, Бајазит), а с друге стране покушава да направи равнотежу трагичном кроз низ комичних епизода. Ово решење је успешно када епизоде природно израстају из казивања, односно везане су за оне догађаје који су срж и узрок казивања, али када су чисте дигресије казивача о самоме себи делују оптерећујуће и ометају иначе врло добро вођено приповедање. Андрићев казивачки парњак Хаим такође је брбљивац (на шта упућује и етимологија његовог имена), па се благоглагољивост Кецмановићевог казивача може тумачити и дугом према Андрићевом подтексту, али утисак ипак остаје неподељен – штета је што роман није за нијансу краћи и ефектнији. То се поготово огледа у оним деловима текста где се Проклета авлија открива као кључ за разумевање Осаме: радост читалачког открића ове везе помућена је брљивошћу казивача јер он сам непотребно повлачи паралеле међу ликовима, што је ипак требало препустити читаоцима.
Једини аспект дела који није закинут простором остављеним казивачу, јесте ангажованост. Активирање косовског мита, те ефективна паралела између империјалне Турске и империјалне Америке чине Осаму романом који претендује да директно и без зазора сведочи епоху у којој настаје. Пропратни коментари о карактеру Америке, о томе ко је први започео грађански рат (казивач би рекао „шокци“, односно римокатолици), и о другим тешким темама недавне прошлости остављени су недодирнути хумором и иронијом, сем када се говори о приликама у дијаспори, што је мотивисано језичком и менталитетском блискошћу бивших непријатеља у сусрету са заједничком туђином. Тако овај текст, својим пажљивим читаоцима, сугерише да та заједничка туђина полако постаје егзистенцијални оквир и у завичају, а читав свет двориште затвора (Проклета авлија) са једним заједничким полицајцем. Зато тишина, која и даље прати Кецмановићев нови роман, показује да Осама, упркос својим манама, пред своје читаоце поставља нимало пријатно питање: да ли вам такво стање одговара?

Бојан Јовановић

Дух паганског наслеђа

Дерета, Београд, 2015.

Паганско наслеђе у српској традицији и култури једно је од великих и значајних питања на које понуђени одговори не долазе као једном утврђене истине о нашој прошлости. Књига „Дух паганског наслеђа“, последња у низу објављених из ове области, плод је сагледавања феномена паганског наслеђа у српској традиционалној култури. Њихов се домашај лако препознаје и у бројним облицима савременог живота.
С правом се, пише Владета Јеротић, Бојан Јовановић позива на суд Николаја Берђајева о паганству, и то када Берђајев пише: „Немогуће је негирати паганство, лудост је у њему видети злу сабласан; паганство је било истинско откровење, али првобитно, непотпуно, једнострано…“
Покушавајући да одреди границу између паганског и хришћанског идентитета, аутор полази од тога да културна и цивилизацијска слојевитост Балкана показује значај старијег, паганског верског наслеђа у конституисању духовног и религијског идентитета балканских народа. Уколико се ослушну импулси из дубина тих културних слојева, онда постају разумљивија њихова значења у потоњим процесима. Сумирајући резултате претходних разматрања, у завршном поглављу Бојан Јовановић указује на неке одлике наших нарави кроз које се и данас испољава дух паганског наслеђа.
Преплитање објашњења, открића, научне луцидности и излагачки методи аутора, несумњиво нашег најзначајнијег антрополога, обезбедили су његовом делу одабрану и одану читалачку публику. Како примећује Зоран Богнар у својој рецензији, у Јовановићевом делу није битна веза између акрибије и метафоре, реторичке прецизности и подтекса већ Јовановићево мудро стремљење ка циљу, а то је доживљај времена у открићима и особени стил верификације открића у временима.
„Пред нама је чудесна књига о паганству, исписана стилом аутора који увек подржава мудрости жељног читаоца и непрестано провоцира у њему озарујући разговор и охрабрење луцидне равноправности уживања у сазнању.“

Др Душан Ступар

Дража – Истина о четницима

Вукотић Медиа, 2015

Дугогодишњи радник Државне безбедности Србије др Душан Ступар – након тридесетогодишњег изучавања делатности четничког/равногорског покрета који је предводио генерал Драгољуб Михаиловић – написао је књигу „Дража – истина о четницима“ како би равногорско четништво од 1941. до 1945. „изложио суду научне, стручне и шире јавности“. Аутор у предговору сам указује да је, због комплексне ситуације на тлу Југославије током Другог светског рата, врло лако да истраживач, колико год се трудио да буде непристрасан, „падне у замку сопствених заблуда, ако имало запостави основна начела историјске методологије“. Књига је подељена на пет целина – „Формирање равногорског штаба“, „Главни циљ четничког покрета“, „Колаборација са окупаторима и квислинзима“, „Међународни положај равногорског покрета“ и „Политички и војни пораз“. Читалац ће лако запазити да је више од једне трећине његове књиге посвећено „колаборацији“, као и да убедљиво највећи део од шездесетак изабраних фотографија документује управо четничку колаборацију не само са Немцима и Италијанима него и са усташама, као и четничке злочине над српским становништвом.
У предговору свог дела, аутор наводи да је за време комунистичке владавине у Југославији домаћа историографија „наводно“ била под утицајем Комунистичке партије, те је у најлепшем светлу приказивала и величала партизанску страну, док је четнички покрет у свим аспектима свог деловања приказиван негативно. По његовом мишљењу, после пада комунизма, долази до раније невиђене злоупотребе историје, па се, „посебно у српској“ историографији начинио обрт – од глорификације победника (партизана) и демонизације побеђених (четника) приступило се „радикалној преправци историјске прошлости“.
Аутор ово објашњава извесношћу да су антикомунизам и антипартизанство омиљена тематика у круговима историчара „млађе генерације“, те да се „фалсификују или негирају историјске чињенице“, а партизанском покрету одузима право да се представља као једини антифашистички покрет отпора у Југославији. „Постепено се четнички покрет, преамбициозно и, на научно неодрживим основама, без правих аргумената, прекомпонује, не само као антиокупаторски већ се приказује као први покрет отпора у поробљеној Европи“, наводи др Ступар.
У закључку књиге, аутор пораз равногорског покрета, до којег су довели „слаб четнички борбени морал и стални порази у сударима са снагама идеолошко-политичког противника“, објашњава „капитулантством и колаборацији четника са поробљивачима сопственог народа“.
Пишући књигу др Ступар је користио врло разнолике изворе информација од Архива Војноисторијског института, Архива Југославије или Архива Републичког секретаријата унутрашњих послова, до радова бројних домаћих и страних историчара и научника.

Џ. Џ. Мејер

Свет се руши – повест о Великом рату 1914–1918

Филип Вишњић, Београд, 2015.

Написана попут најузбудљивије приче, први пут се у Србији појављује хроника главних дешавања на ратиштима широм света, као и опсежни приказ сложених дипломатских активности пред избијање самог рата. Осећањем историчара за чињеницу и приповедачким талентом за детаљ и нарацију, Мејер успева да обједини разноврсну материју рата који је дефинитивно и трајно изменио Европу, при чему разумљивим и не круто научничким језиком предочава сву проблематику узрока, избијања и самог тока Великог рата, уносећи животност и људски моменат у иначе одвећ суморну тематику.
Посебна вредност ове повести о првом глобалном сукобу у историји човечанства лежи у томе што је свако поглавље пропраћено додатним текстом-есејом који подробније објашњава и анализира учеснике или околности значајне за Велики рат (развој технологије, пропагандна машинерија, психолошке трауме војника, култура и уметност за време рата, улога Лоренса од Арабије, ужаси живота у рововима, значај жена итд.) нудећи занимљива и контроверзна опажања у вези мотивације многих кључних актера.
Опремљена фотографијама, мапама, хронологијом и списком свих главних учесника, књига представља својеврсну уводну грађу за сваког ко жели да се ближе упозна са историјатом сукоба и елементима који су га пратили, као и изврстан водич нашој читалачкој публици у упознавању међаша, битних личности, битака, односа међу силама, животом обичних људи и свим осталим у вези са великом светском драмом 1914–1918.

Славенко Терзић

СТАРА СРБИЈА – Драма једне европске цивилизације

Издавачка кућа „Веће“, Москва, 2015

Дело „Стара Србија“, у садржају распоређеном у двадесет три главе, говори, како наслов и каже, о појму Старе Србије, тамошњем српском становништву и његовом богатом културном наслеђу, исламизацији, токовима досељавања Албанаца из Албаније у Стару Србију, готово двовековном протеривању Срба са својих огњишта, етничким и религиозним прожимањима, однарођавању, и у целини о земљи у вртлогу међународне политике током последњег века.
Посебно је исцрпно осветљена политика Аустроугарске према Старој Србији (од Берлинског конгреса до 1918) и њена улога у политичком обликовању и инструментализовању албанске нације. Знатан део књиге посвећен је драматичним догађајима у другој половини 20. века, нарочито проблему Косова и Метохије у југословенском контексту.

Вилијам Ширер

Успон и пад Трећег рајха – историја нацистичке Немачке

Филип Вишњић, Београд, 2015

Иако је од њеног првог појављивања прошло више од педесет година, Ширерово дело и даље представља референтно штиво и најбољи приказ настанка и слома Трећег рајха, замишљеног да траје хиљадама, а окончаног након само дванаест година, крцатих катаклизмичним низом дешавања која су безмало сурвала у понор читаву западну цивилизацију.
Ширер је заправо живео и радио као репортер у нацистичкој Немачкој тридесетих година прошлог века, имао је приступ тајним немачким архивима које су Савезници пронашли недирнуте (око 485 тона докумената у виду бројних дневника, телефонских транскрипта и осталих списа), а такође је присуствовао суђењима у Нирнбергу. Зато његов ауторитативни преглед година 1933–1945, када су нацисти под вођством свог фирера владали Немачком, организовали Холокауст, гурнули свет у лудило Другог светског рата и заувек изменили ток модерне историје и изглед Европе, представља монументалну студију најстравичнијих тренутака наше цивилизације.
Својим пријемчивим и надасве живописним стилом, Ширер описује догађаје и личности који су одиграли значајну улогу у одређивању даљег курса читавог света континента, а своју бруталну објективност приповедања о постепеном и тетуравом успону нациста и њиховом грабљењу политичке контроле над Немачком комбинује са личним присећањима и белешкама из тог периода.
Иако обимно, дело узвраћа незаборавним читалачким и сазнајним искуством свакоме кога занима на који је необјашњиви начин ова претња свеколикој цивилизацији успела да настане, опстане и, штавише, буде фанатично прихваћена у довољној мери да спроведе своје разарајуће планове. Једно од највећих историографских дела свих времена, достојно свачије полице – за наук и опомену.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *