Луди, збуњени и саможиви у ЕУ и на путу ка њој
Вашингтон својом бескрупулозном политиком широм света ствара хаос, док водеће државе ЕУ, (не)вољним асистирањем таквом приступу САД, доприносе настанку таласа проблема који опасно угрожавају и њих, односно целу Европу, а не само друга подручја. Додуше, услед настојања водећих европских сила да на остале Европљане преусмере што већи део последица својих грешака, то се дешава асиметрично. На све то нас подсећа и актуелна тзв. мигрантска криза са којом се суочавамо.
УМЕЋЕ ДЕСТРУКЦИЈЕ
Она је, то сви добро знамо, произашла из продужене америчке акције рушења режима на Блиском истоку и Магребу који Вашингтону нису по вољи. Производ тога – чак и тамо где су САД то желеле – није било успостављање проамеричких режима који су у стању да ефикасно контролишу земље којима су наметнути, већ рађање општег хаоса. Где је Американцима пошло за руком да сруше пређашње властодршце добили су слабашне марионетске владе које не држе све конце ни у престоницама својих земаља, док њиховим државама углавном харају ривалске политичко-племенске групе или чак и обичне банде. Тамо где Вашингтон због активног противљења других великих сила, тј. Русије и Кине, односно жилавог отпора легалних владајућих структура, није реализовао своје науме, одвија се дуготрајан грађански рат са бројним фронтовима и неизвесним исходом. Мислим на Сирију.
Све у свему, САД су и даље довољно снажне да могу да праве велике проблеме, али ни приближно нису толико јаке да могу једнострано да имплементирају решења која замисле. Отуда много руше, а мало граде. Мада, с обзиром на то да и тако изразито слабе своје јавне или тајне конкуренте – били они формално ЕУ савезници Вашингтона или пак супарничке велесиле (Русија, Кина), односно регионални фактори (Иран) – и такав приступ Беле куће из угла њених интереса има смисла. Но, из перспективе ЕУ безбедности и стабилности сигурно нема. Европа се на своју штету копрца у блату евроатлантске инерције, незрелости своје елите и опијености идеолошким дрогама.
[restrictedarea]Уместо да отворено штити своје интересе, заробљена у замку тзв. политичке коректности, евроатлантизма и накарадне идеологије људских права, те оптерећена својом анационалном елитом која ни сама више не зна на којем континенту живи – ЕУ самоубилачки срља у велике проблеме. Себи на штету – и то не сагледавајући коначни биланс, већ у старту без изгледа да ишта добије а са неминовним великим економским и (гео)политичким губицима – допустила је да је Вашингтон гурне у сукоб са Русијом у вези са Украјином. Прихватила је да како-тако следи америчку окупациону политику широм арапског света. А унутар својих граница тзв. старе ЕУ чланице се понашају као да је потпуно небитно очување њихове националне и верске традиције, односно изворног расног карактера.
Ствари тако иду у деструктивном смеру. Додуше мења се интензитет тих процеса. ЕУ водећи кругови незаинтересовани су за оно шта би елита у нормалним земљама морала да ради у њиховом интересу. Но, када схвате да би услед сувише брзих тектонских поремећаја њихове државе могле да буду готово потпуно паралисане; или пак да би грађани могли да буду сувише револтирани и покренути на акцију, те да настаје ризик да озбиљније ојачају политичке снаге (пре свега тзв. радикална десница) ван европског самодеструктивног мејнстрима – елите великих ЕУ држава почињу да делимично гасе пожар чије распиривање су претходно намерно или из небриге допустиле. Нажалост, то раде тако што га још више распаљују на ободима ЕУ.
НЕКОНТРОЛИСАНЕ МИГРАЦИЈЕ
У вези са тзв. мигрантском кризом, због које све наведено и говорим, ЕУ и њене кључне силе дуго ништа нису предузимале. Највероватнија је теорија да се у почетку радило о договору Брисела и Вашингтона да допуштењем да дођу у Европу, буду награђени они који се на неки начин супротстављају Асадовом режиму и да тако многи у Сирији буду подстакнути да иду истим путем или на њему истрају. Зелено светло за мигрирање у ЕУ добиле су породице оних који се у редовима прозападних формација боре против снага официјелног Дамаска, борци који су „одслужили“ свој рок, као и дезертери из редова регуларних сиријских оружаних снага. Намера је била да се тако да снажан стимуланс посусталим побуњеничким војним и политичким структурама под покровитељством Вашингтона, односно да се додатно ослаби одбрамбени потенцијал омражене сиријске владе. Међутим, евротлантски стратези су се оклизнули на леду ризичне комбинаторике.
Уместо да ка ЕУ крене неколико стотина хиљада предвиђених људи, потекла је милионска река у којој има свега и свачега, укључујући и инфилтриране терористе тзв. Исламске државе, али ипак доминирају незвани економски (или тачније социјални) имигранти из Азије и Африке. А Берлин који је (заједно са Вашингтоном) нама, као и Грцима и Македонцима, прво дао миг да не штитимо границе већ помажемо транзит очекиваних Сиријаца – муњевито је почео да мења тактику. И даље је цинично остао на пољу високопарне, хуманистичке реторике и приповедања бајки о тзв. „европским вредностима“, али је тајно, спасавајући себе из вира у који нас је све гурнуо, почео да делује у прилог отежавања мигрантима да стигну у богате делове ЕУ. Несумњиво је да Мађарска и Хрватска, које су само транзитне земље, не би ушле у ризичну, непопуларну, па и скупу акцију заштите својих граница, да нису за то добиле сигнал. Не заборавимо, те земље, а поготово Мађарска, у почетку су се понашале као Србија, тј. беневолентно су омогућавале транзитни ток миграната преко своје територије. Одједном су то прекинуле да раде иако су и даље скоро сви који су у њих ушли са југа излазили на северу.
„ХУМАНИСТИЧКО“ ЛИЦЕМЕРЈЕ
Укратко, у духу геополитике хаоса, Немачка је лакомислено увалила себе и велики део Европе у озбиљне проблеме. Онда је лицемерно почела да штити себе на рачун ЕУ периферије, док је формално остала на пређашњим позицијама. Сада ЕУ иде и много даље. Најављено је отпочињање реализације опсежне акције заштите спољних граница ЕУ, и то у форми два прстена. Значајне полицијске, па и војне снаге са разноврсним техничким средствима, биће распоређене у Грчкој, односно биће појачана сарадња са Турском, како би био прекинут велики доток миграната у Европу преко Балкана. Упоредно, биће ојачана мађарско-хрватска међа према нама, како би они који се евентуално провуку кроз претходни бедем, били спречени да наставе ка Аустрији, Немачкој и Скандинавији.
И шта ћемо ми да радимо? Да мирно посматрамо такав развој догађаја и постанемо нека врста прибежишта за оне које ЕУ не жели а они, иако им није баш драго да остану у Србији, то сматрају прихватљивијим него да се врате у своје земље. За многе мигранте ми бисмо били чекаоница задње наде, из које би покушавали да се у погодном моменту пребаце даље. Нама то није утеха јер би преплављени разочараним и кивним људима, од којих многи имају борбено искуство и терористичке намере, постали право буре барута. Да о негативним економским консеквенцама и не говорим. Ваљда смо већ схватили да би на европска обећања требало гледати као на основ за, како наш народ каже, радовање лудака. ЕУ финансијска помоћ Србији у сврху сервисирања потреба миграната и ако стигне само је питање када ће нестати, а онда ће нама остати да се са њима како знамо и умемо носимо. И то није све, читава прича о мигрантима, колико год да је опасна, пре је болни пример него суштина ствари.
ЕУ ПОНОР
Геополитика хаоса, која се пројектује озбиљно и на нас, јуче је стварала једне проблеме, данас генерише друге, а сутра ће треће. Али стално нам је ниво затроване воде до носа и она прети да нас потпуно прогута. Наш регион је, говоримо само о овој 2015. години, недавно потресала тзв. македонска криза, па се Република Српска суочила са опасношћу кулминације исламистичког тероризма, да би сада били преплављени људском бујицом са Блиског истока. Ко зна шта ће бити сутра?
САД можда не знају сасвим прецизно шта хоће, али знају шта неће, и због тога су спремне да торпедују остатак света. Неће Асада у Сирији. Не желе нове руске магистралне гасоводе на југоистоку Европе, био у питању Јужни или Турски ток. Није им по вољи ни кинески нови тзв. „пут свиле“, тј. свеобухватни путни, трговински и генерално економски коридор од Шангаја до Берлина, који би једним краком ишао и преко Балкана. Што се тиче Немачке она нема храбрости да се отворено супротстави америчкој политици од које и сама има штете, али се упиње да што више њених негативних ефеката пребаци на друге, а што више доброг и у неповољним околностима извуче за себе. Тако док Берлин невољно прихвата да буде увучен у украјинску авантуру Вашингтона, те док асистира његовом подривању руских енергетских пројеката на југу Европе, са Москвом гради нове капацитете Северног тока. Да се сада не враћам на улогу Немачке у актуелној мигрантској кризи.
Паметном доста. Но, да ли смо ми паметни? Да ли увиђамо куда нас води слепа јурњава да се укрцамо на ЕУ брод који је озбиљно оштећен опасним таласима насталим из геополитике хаоса и национално-традиционалног нихилизма? При томе на том броду нас нико неће третирати као пуноправне чланове посаде, већ као пуки терет који ће у погодном моменту – када опијени главни акционари ЕУ брода почну да умањују штету коју су сами из плиткоумности или себичности претходно призвали – бацити у океан препун ајкула. Ово је питање за политички мислећи део српске јавности – која је дужна да се пробуди из летаргије и почне да буди остатак нације – а не за значајан део политичке елите која код нас, као и широм ЕУ, неретко мешетари у личном интересу жртвујући виталне националне интересе.
[/restrictedarea]