Др Марвин Херндон – Модерна инквизиција у борби против науке

Разговарала МАРА КНЕЖЕВИЋ КЕРН

Све учесталији напади на „политички некоректне“ научнике, спремне да, зарад истине, ризикују научну каријеру угрожавајући и сопствени живот, навели су нас да се обратимо др Марвину Херндону, америчком интердисциплинарном научнику, жртви политичких и корпоративних интереса везаних за науку, чији је „грех“ истраживање феномена вештачких облака, такозваних „кемтрејлса“

Др Херндон дипломирао је на одсеку за физику и нуклеарну хемију, а тренутно ради на Универзитету Калифорнија (Сан Дијего) као асистент на постдокторским студијама из области геохемије и космохемије. Херндонов најзначајнији рад везан је за откриће састава Земљиног језгра.

Кад је почео да истражује састав вештачких облака, формираних избацивањем непознатих супстанци из авиона, нашао се на мети научне инквизиције. Сви његови објављени радови у вези са овом материјом орвелијански су избрисани с његовог профила у „Википедији“. Замолили смо др Херндона да за „Печат“ изнесе своја искуства с невидљивом цензуром, с обзиром на то да је почео да поставља неугодна питања у вези са геоинжењеринг експериментима.

 Лав Николајевић Толстој изнео је занимљиво запажање везано за улогу научника у чувању  недодирљивих догми оценивши да тадашња наука има улогу коју су раније имали пагански жреци. Др Херндон, реците нам, да ли се било шта од тада променило?

Нажалост, у међувремену се ништа није променило. Људска природа се не мања на временској скали мереној стотинама година. Постали смо жртве научне инквизиције. Велики инквизитор „Википедија“ показује своје лице. Очекујем да поводом мог случаја научна јавност подигне глас и стане у одбрану права на слободно изношење „политички некоректних“ хипотеза, и научних радова који угрожавају интересе моћника. Одмах након објављивања мојих радова у ИЈЕРПХ (Међународни журнал за еколошка истраживања и јавно здравље), неко их  је поставио на мој профил у „Википедији“. Након неколико сати избрисано је 33% информација везаних за мој рад, чиме се створио утисак да сам највредније радове објављивао до 2003, и после тога ништа. Главни недостатак „Википедије“ – као и већине интернет сајтова – јесте у томе што пропушта „лажне величине“ уместо оних с доказаним идентитетом. Проблем је и у анонимности коментатора (провокатора), чиме се маскира извор и онемогућава равноправна комуникација. „Википедији“ се не може веровати и не видим како би се то могло исправити.

[restrictedarea]

 Каква је улога „политички коректне“ научне елите у гушењу истине о климатском инжењерингу?

Америка је 1951. била неприкосновени лидер у науци, представљајући пример за углед остатку човечанства; те године основана је Америчка национална научна фондација. Они су написали правила о методама подржавања цивилних истраживања, али се показало да су та правила мањкава. Ти закони су одвели у истрајну корупцију, поготово принцип анонимности оних који стављају примедбе на доделу финансијских средстава. Читава процедура почиње да личи на понашање тоталитарне владе и њене тајне полиције. Уколико научник жели подршку, мора бити веома опрезан како се не би замерио неком рецензенту из круга оних који одлучују… Наука се одувек бавила провером постојећих идеја, износећи њихово побољшано разумевање. Али у том процесу многи страдају – постоји велика вероватноћа да ће нечији интерес бити угрожен и да ће пронаћи начин за освету. Освета стиже уз помоћ анонимне „стручне критичке анализе“, а у извесним случајевима аутор плаћа главом. Научници стога прихватају „политички коректне“ идеје, чекајући да нови појам „заживи“. Више од пола века таквог понашања озбиљно је ослабило научну заједницу, што је омогућило да читава та агенда о „глобалном отопљењу“ и „климатским променама“ остане ван поља озбиљног преиспитивања, док академски научници – захваљујући истренираној послушности – пасивно посматрају потчињавање науке нечијем интересу: пре свега војном и корпоративном. Научници на универзитетима и појединим престижним институтима често се понашају као пиони и промотери комерцијалних пројеката, иако се ради о чистој обмани. Забрињава начин на који ти научници говоре о геоинжењерингу, приказујући га као „неко могуће, будуће решење“, док се ове активности већ годинама одвијају у пуном обиму, а експерименти су започели пре више од 15 година.

 Мислите ли да у данашњој научној јавности постоји платформа на којој се може водити озбиљан дијалог неистомишљеника?

Неспорно је да у науци мора постојати озбиљан дијалог. Нажалост, људи се плаше да проговоре зато што би могли изгубити финансијску подршку. Одмазду сам искусио већ на почетку каријере – 1979 – кад сам као млад научник дошао до сазнања да унутрашње језгро Земље нема онакав састав какав је наука претходних 40 година веровала да има. Свој научни рад сам представио у зборнику Краљевског удружења Лондона, на препоруку нобеловца Харолда Ц. Уреја. Добио сам честитке и од Инге Леман, научнице која је открила унутрашње језгро. Веровао сам да ће уследити дебате и дијалог, као и да ће људи у афирмисаним, добро опремљеним лабораторијама преузети идеју и унапредити знања. Уместо тога – тишина. Као да студија никада није ни објављена, а ускоро су опструирани и сви моји захтеви за финансијску подршку. Био сам екскомунициран. А атмосфера у научном окружењу се од тада знатно погоршала. Кампања против научника спремних да проговоре креће се од ниподаштавања њиховог рада до физичког уништења.

 Упркос неповољним околностима ви сте проговорили о „најпрљавијој тајни војне индустрије“: кампањи запрашивања Планете. Захваљујући истраживањима метеоролога Мајкла Марфија и Дина Вигинтона, јавност је сазнала да се Планета засипа тешким металима и наночестицама алуминијума. Пронашли сте и додатну изузетно токсичну компоненту. О чему се заправо ради?

Почетком 2014. приметио сам да се повремено запрашивање претвара у свакодневно. Нико није био спреман да каже нити да истражи шта то људи удишу након избацивања из мистериозних аеросола из авиона, иза којих остају бели дуготрајни трагови. Предузео сам мере да испитам узорке ваздуха, воде и тла, да бих открио један нови састојак у вештачким облацима – летећи пепео настао сагоревањем угља. Ради се о токсичној „ноћној мори“, супстанци што у контакту с водом ослобађа бројне токсичне елементе, укључујући алуминијум у изузетно мобилној форми. Кад индустријска постројења спаљују угаљ, тешки пепео се смирује, док се веома ситне честице, „летећи угљени пепео“, пењу уз димњак. То је толико токсично да је у Западним земљама уведена обавеза електростатичког задржавања честица како не би отишле у природно окружење. Верујем да је коришћење летећег пепела у кампањи засипања тропосфере – ради геоинжењерног експеримената – једна од најстрожије чуваних војних тајни. Можда се питате какве су будале политички лидери који допуштају ово запрашивање? Можда им није ни речено да су запрашивани? Можда нису ни питали шта то војска ради? Можда су обманути? Али они дозвољавају да људи који су их изабрали, као и чланови њихових породица, буду изложени овим отровним супстанцама.

Кад се угаљ формирао пре неколико милиона година, заробио је у себи бројне токсичне елементе. Једна од њих је алуминијум. Земљина кора садржи око 8% алуминијума, али алуминијум је чврсто везан као оксид и силикат. Потребни су екстремни хемијски процеси да би се алуминијум довео у стање растворљивости у води. Сетите се дебате из 1970. о киселим кишама. Једна од главних бојазни била је да би оне могле ослободити  алуминијум у хемијски мобилну форму, што би – између осталог – довело до изумирања дрвећа. Сићушне честице летећег угљеног пепела избациване у ваздух могу доспети у организам кроз уста, кожу, па чак и очи. Оне у плућима изазивају запаљења, а знојењем се избацују токсини укључујући алуминијум у хемијски мобилној форми. Алуминијум је повезан с аутизмом, алцхајмером и бројним неуролошким болестима. За војне стратеге летећи угљени пепео је идеална супстанца, јефтин нуспродукт, а производња и инфраструктура транспорта је на располагању такорећи на лицу места. Честице су толико сићушне да дуго остају да лебде у ваздуху, успоравајући Земљино губљење топлоте уз изостанак кише. Поред тога, елементи који се ослобађају у виду сићушних капљица воде појачавају електропроводљивост воде, што игра значајну улогу у контроли кретања облака. Овим супстанцама је могуће изазвати град (видели сте онај величине тениске лопте), али је на делу и експеримент контроле популације. Практично не постоји граница што се тиче природе ових војних експеримената, нема моралних ограничења, нема хуманости…

 Сем „Википедије“, ваше научне студије су биле на удару угледног часописа Карент сајенс. Шта се ту заправо десило?

Након објављивања чланка у том листу с доказима да се у спреју којим се засипају насељене области налази „пепео сагорелог угља“, главни уредник је добио низ коментара од стране анонимних читалаца, са захтевима да се чланак повуче. С обзиром на то да су примедбе биле испод нивоа озбиљне научне расправе, нестручне и увредљиве, уз неумесно постављање питања о мојој стручности, одговорио сам писмом којим их обавештавам да је ова намештена кампања анонимуса организована зарад прикривања истине. Овакве неаргументоване нападе није могуће ставити у контекст академске расправе, већ их треба тумачити у светлу ЦИА документа из 1967. означеног за „психолошке операције“ или дезинформације и ЦС за ЦИА „тајне службе“. Документ садржи нови термин „теоретичар завере“, установљен зарад пропагандног рата против слободномислећих научника. Следи упутство на који начин сузбити и дискредитовати  тврдње научника проглашених за теоретичаре завере, како би се ометао промет њихових научних радова: „Овим термином се омогућава напад на научника уз сужавање простора за одбрану од критике… Нашу тактику треба усмерити ка оптуживању научника да су: прихватили теорију пре него што је доказана, да имају политички и финансијски интерес, да су њихови радови исхитрени и нетачни или да су опседнути својим теоријама.“ Предложена је још једна згодна вербална дисквалификација, која је и у мом случају коришћена: „Одбацити његове радове уз образложење: генерални тон чланка је чудан и неадекватан за објављивање у научном часопису.“ Управо такав тон коришћен је у притисцима за уклањање мојих радова, па сам био приморан да поднесем формалну тужбу преко међународне научне заједнице. Ради се о озбиљним, етички недопустивим, пропустима.

 Па ипак, вештачки бели тракасти облаци узнемиравају све више људи. Временом се и њихова боја променила. Како тумачите промене о којима метеоролози „политички коректно“ ћуте?

У почетку, а и даље понекад, видим беле траке које се шире у облаке сличне цирусима, да би се временом разлили у белу измаглицу. Понекад је запрашивање толико интензивно да маса разливених вештачких облака добија браон боју. Мислим да тамна боја настаје услед присуства летећег угљеног пепела. Студије показују да честице мање од 21/2 мм скраћују људски живот. Ове честице додатно уносе у организам бројне токсине, укључујући канцерогени радиоактивни уранијум и торијум. Ту је и арсеник, способан да пробије зид плаценте код трудница. Сигуран сам да је ово само врх прљавог леденог брега.

 Верујете ли у причу о антропогеном загревању Планете и улози CO2?

Поједностављена прича о антропогеним узроцима глобалног загревања заснована је на погрешном разумевању динамике наше планете. Они своја предвиђања базирају на претпоставци да је топлота Сунца константна као и топлота унутрашњости Земље. Топлота која долази испод океана – за шта постоје докази – загрева океан ослобађајући CO₂, што није узето у обзир приликом прављења модела за предвиђање загревајућих/климатских промена. Неизбежно је поставити питање: да ли је загревање којем присуствујемо природни феномен или су га изазвали запрашивањем у циљу топљења арктичког леда и отварања северозападног пролаза нафтним изворима.

 Председник САД Барак Обама је недавно оптужио краве за климатско загревање, објавивши рат крављој балеги „која испушта метан, опаснији од CO2“. Предложио је да се кравама у храну додају адитиви за смањење излученог мeтана. Индустрија сточне хране је тријумфално објавила да већ поседује формулу за овај додатак. Може ли се очекивати благослов ЕПА без икаквих испитивања последица оваквог ремећења природних закона?

ЕПА, НАСА, НИХ и скоро све државне агенције у истом су „резервоару“. Они су умешани у све што нам се догађа и нису независни. Њима није могуће веровати. Мислите ли да је ЕПА случајно 2014. прогласила летећи угљени пепео за „чврст отпад“, уместо да је класификован као токсична супстанца? На тај начин избегавају регулативе примењене за отрове. А што се тиче алуминијума: ЕПА је подигла дозвољену „нешкодљиву“ границу присуства алуминијума и баријума у пијаћој води, помноживши постојећу бројку са четири.

 Српски  научник Милутин Миланковић, аутор „Небеске механике“, објавио је математички прецизну методу за предвиђање климатске будућности наше планете. Тврдио је да се Земља хлади и да ће у далекој будућности бити обавијена леденим покривачем. Да ли „моделари“ узимају у обзир космичке промене и њихов утицај на климу?

Упознат сам с Миланковићевом теоријом, али они узимају у обзир само оне податке који им одговарају за добијање унапред задатих резултата. Њихове налогодавце не занима што ће климатски инжењеринг – ако наставе онако како га сада изводе – уништити сав живи свет. Многи рационални научници изражавају бојазан да ће на конференцији у Паризу ове нелегалне активности бити легализоване. У октобру ћу своја научна сазнања представити у Атини, на конференцији организованој од стране покрета за истину о хемијском запрашивању.

[/restrictedarea]