Аксиос! Άξіоς!

Поводом објављивања изабраних дела Рајка Петрова Нога

Beckovic besedaПише Матија Бећковић

Можда је велика поезија, једна од главних ставки у пословима нашег спасења. Зато, порицање поезије и вере значи гашење светла у души једне нације. Лишавање неба и горњих светова без којих нема високих песмотвора. Зато је на ту свећу толико насртано током последње деценије

Речено је да би свако ко говори о поезији требало најпре да се извини. То би по себи морао да учини онај ко говори о сабраним делима једног песника. А онај који изговара ове речи имао би зато и разлог више, понављајући оно што је већ говорио удругој прилици, не чекајући да песник напуни седамдесет година и објави сабрана дела.

Кад сам пре педесет година упознао Рајка Петрова Нога, он већ беше изабрао свој живот, а не беше вредне песме, ни његове ни туђе, коју није знао напамет. Тада је само Бог знао да ћу најпре на удостојењу овог песника Херцеговца за новог жичког венцоносца (а потом на представљању његових сабраних дела у Београду) доживети радост да га, заједно с вама, поздравим са Άξіоς!

И на ово славље поезије бацају сенку прилике у којима живимо. Изгледа, да никад није био актуелнији почетак песме Маргита ђевојка и Рајко војвода: „Још зорица не забијелила / а од дана ни помена нема.“ Ђаво, очигледно, joш није изиграо своје коло над Србијом. Зато би и данас, и Рајка Нога, и нас, нека данашња Маргита ђевојка, која иде боса по Косову, или можда, по Херцеговини, могла прекорети: „Српска раја свуд светско подножје / Намастири светске поспрдице.“ И подсетити – а кад беше Дука од Требиња, кнез песника српскога језика, ми ти за то ни чујали нисмо, а камоли очима гледали.

[restrictedarea]

Као од Сријема Рајко, и овај Рајко од Херцеговине, могао би јој одговорити не само шта ће коме учинити Рајко, шта ли себи, шта ли белом свету, него шта данас уопште може чинити поезија у непесничкијем од свих времена, кад је песничка реч омаловажена и ућуткана, а људска права поезије угрожена више него ичија.

Уз још једно извињење, допустите, да онај који је започео ову замишљену расправу с Маргитом ђевојком, ту расправу, у име ни кривог ни дужног Рајка Петрова Нога, и настави.

Ако су у песми Маргита ђевојка и Рајко војвода сабрани јунаци из свих векова, с не мање права, можемо и ми за ову прилику сабрати песничку сабраћу знајући да су, у вечности поезије, сви песници вршњаци и савременици.

Зато, почуј, Маргита ђевојко! Када беше Дука од Требиња кнез, кнез песника српскога језика, тада беше на гласу песника по нашијем редом градовима, а све бољи један од другога. неке ћу ти по имену казат…

Nogo besedaНа ономе славном Хиландару, онде беше Немањићу Саво, са духовним својим синовима, Теодосијем и Доментијаном. Беше њима хиљаду година! А у оној Жичи седмовратој, крунисани Стефан Првозвани, Првозвани и Првовенчани. И са њиме редом псалмопојци са светијем Жичким златоустом. На Крушевцу славословијаше Слово љубве Стефан Лазаревић, а у оној белој Љубостињи, везијаше сестра Јефимија. А у славној Рачи покрај Дрине светлоносац Венцловић Гаврило, а крај Дрине, близу Бијељине, видиоче Филипе Вишњићу. А онамо намо на Цетињу грмијаше Пустињак Цетињски с учитељем Чубром Чојковићем и са стрицем Петром Пресветијем. А на оној гори Стражиловој лакокрили Радичевић Бранко, а у славном граду Новом Саду снохваташе од Змаја Јоване. На чувеном брегу Вршачкоме ревноваше Јоване Стерија. У Сомбору на бијелој кули чудочинац Костићу Лазаре. У ономе граду Темишвару кликтијаше Црњански Милоше. На тврдоме мостарском камену стиховаше Алекса Шантићу, а на оном Горњем Милановцу чароваше са браћом Момчило. А на старој тврђави медунској перовођа Марко Миљанове. А на морској пени у Приморју град грађаше Степане Љубиша. А на Шапцу, граду чувеноме језикаше Станислав Винавер. А на Чачку Дисе Владиславе, на Ваљеву граду ваљаноме, небосанка именом Десанка. Из Кистања крај книнске тврђаве гласкаше се Мирко Королија, а на оном Равноме Котару, деснописац Владане Десница, мио унук Јанковић Стојана. Са Змијања поља широкога запеваше Кочић Петрашине. У Топлици, у граду Прокупљу, беше гласни Драинац Радојко. А на оној ћуприји на Дрини, столоваше маг Иво Андрићу. На стојноме граду Београду, беху многи славни песмопојци. Онде беше Војислав Илићу, онде беше Милане Ракићу, онде беше Растко Петровићу, онде беше Пандуровић Сима, онде беше Бојић Милутине…

Онај, ко би ову ређалицу продужио онима који су проминули светом и у вечност поезије се уписали у наше дане, могао би наставити и овако…

А у Нишу, у нишкој тврђави, ватроноша Бранко Миљковићу. Са онога поља кнешпољскога огласи се Скендер Куленовић. У Бјелуши, поред града Чачка, онде беше млад вулкан Бранчило, а на оном равном Драгачеву, беше нови Бранко Мач прозвани. У престоном граду Београду играше се Радовић Душане и чараше Попа Василије и појаше Иване Лалићу са смиреним Христићем Јованом и онијем Високим Стеваном и Павловић умним Миодрагом.

Сви су били па су преминули, сам остаде на Вождовцу Рајко. Али њихове духовне победе, извојеване су једном заувек. И ту се разликују судбине два Рајка, онога од Сријема и овога од Борија. Лакше је бити јунак на бојном пољу него на белом папиру. И нема веће храбрости од оне која се може показати у поезији.

Можда је велика поезија, једна од главних ставки у пословима нашег спасења. Зато, порицање поезије и вере значи гашење светла у души једне нације. Лишавање неба и горњих светова без којих нема високих песмотвора. Зато је на ту свећу толико насртано током последње деценије.

Вера у поезију јесте најлепша песма српскога народа. Зато је одбрана поезије, и одбрана вере, наша последња дужност.

„Мало сам се занео, ма у своје!!“, написао је Сима Милутиновић Сарајлија. И Рајко Петров Ного је Сарајлија бар колико и Сима, и занео се у своје, али не колико Сима, држећи свој занос под недреманим оком. У време које није много марило за форму, нашао се један – за кога се чинило да према форми има најмање обавеза – да форми укаже највеће поверење. И на то поверење, форма је узвратила поверењем. Тако је Рајко Ного нашао за себе капу. И мада форма нема народности, није без неке говорено о народности форме. После Јована Дучића и Алексе Шантића, Рајко Петров Hoгo је најизведенији и најподвизанији песник који нам је стигао из Херцеговине, најненатруњенијег извора српског језика. И ја га овде, уз вашу љубав, поздрављам са Άξіоς!

 Izabrana delaУочи и у сусрет овогодишњем Сајму књига у Београду – као један од догађаја који ће, када је реч о стваралаштву српских писаца, посебно обележити ову манифестацију – објављена су Изабрана дела Рајка Петрова Нога. На њиховом првом свечаном представљању (претходило потоњем одржаном на Сајму) у петак, 23. октобра, у Свечаној сали Скупштине града, о Ноговом стваралаштву говорили су Матија Бећковић, Јован Делић, Радомир Уљаревић, Желидраг Никчевић, Драган Хамовић и аутор.
Изабрана дела у седам књига као заједничко издање недавно су објавили „Штампар Макарије“ (Београд), „Ободско слово“(Подгорица) и „Херцеговина издаваштво” (Требиње).

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *