Ošamućena i paralisana Evropa

Za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Pred izbegličkom lavinom politički lideri deluju prilično obezglavljeno: strah da je ovo tek početak velike krize, s nepredvidivim posledicama (i uzrocima o kojima se u trenutnoj groznici uopšte i ne razgovara) parališe Evropu i dovodi u pitanje njene toliko hvaljene osnovne vrednosti – humanizam, solidarnost, slobodu kretanja i demokratiju

Ako je grčka dužnička kriza držala koliko -toliko evropsku familiju pod strogom dirigentskom palicom nemačke kancelarke na okupu, nova, očigledno mnogo teža i nepredvidljivija migrantska kriza otkriva njenu, u ovom času totalnu i dramatičnu ošamućenost, haos i paralizu.

Pred nezaustavljivom lavinom očajnika ruše se, jedna za drugom, vrednosti kojima se (pre)dugo licitiralo kao s najjačim evropskim vezivnim tkivom, a to su nesputana sloboda kretanja, solidarnost i uvažavanje ljudskog dostojanstva.

 

OPTUŽBE I KAVGE

Četvrt veka posle rušenja gvozdene zavese, euforično slavljenog kao čin trijumfalne pobede slobode, humanizma i demokratije, najednom se podižu novi zidovi, bodljikave žice, uspostavljaju „sanitarni kordoni“ i rigorozne granične kontrole tamo gde ih do juče nije bilo.

Umesto toliko hvaljenog zajedništva unutar Evropske unije, na sceni su žestoke međusobne optužbe i razarajuća dvoličnost. Svak je protiv svakog. I svak čini ono što drugome zamera. Mađari rastežu, ubrzano, i gotovo histerično, bodljikavu žicu prema Srbiji, najavljujući da će monstruozni posao (tako se bar doskora gledalo na to iz „evropske vizure“) obaviti udarnički i pre roka. Austrijanci brišu Šengen, zavode rigoroznu graničnu kontrolu prema Mađarskoj. Bavarci čine to isto, prema južnom susedu (Austriji).

I sve uzalud. Mađarska policija u ponedeljak je kapitulirala pred masom nesrećnika koji su nagrnuli na železničke stanice i vozove. Danima je, uz demonstraciju sile i u nemogućim uslovima, zadržavala masu na peronima i trotoarima. A onda su policajci, iznenada, po nalogu centralne vlasti, digli ruke. I makar na trenutak odahnuli: krcati vozovi krenuli su na zapad, prema Austriji. Neka se i drugi muče.

Austrijanci su pokušali s kontrolom, pa i oni popustili. Propustili su ih i ispratili ka Nemačkoj. Vruć krompir ide iz ruke u ruku. Planula su međusobna optuživanja. Evropska komisija opomenula je Mađarsku: mora se pridržavati evropskog prava. Mađarska je uzvratila kritikujući Nemačku. Na udaru su se našle, posebno, „tvrde“ istočne zemlje, Slovačka, Češka, Poljska i Mađarska. Kako bi usaglasile zajedničku poziciju i odbranu pred vanredni sastanak ministara unutrašnjih poslova i pravde, zakazan za 14. septembar, predstavnici četiri zemlje će se sastati u petak 4. septembra u Pragu.

Pred izbegličkom lavinom Evropa deluje ošamućeno i obezglavljeno. Kao u groznici. Propali su svi dosadašnji pokušaji da se „povežu konci“ unutar nesložne familije. O Dablinu, i sporazumu da svako, solidarno, snosi teret i preuzme određenu „imigrantsku kvotu“ više se ni ne govori, kao o lanjskom snegu. Jedni o tome neće da čuju. Drugi bi preuzeli samo simboličan broj izbeglica. Treći bi samo hrišćane, nikako muslimane.

[restrictedarea]

MERKEL I GABRIJEL

Ošamućenost i raspolućenost ne ide samo „šavovima“ državnih granica. Opasno varniči unutar nacionalnih država. Javnost se dramatično polarizuje. U „strahu od najezde“, razložnom ali i smišljeno podsticanom kampanjom širi se ksenofobična histerija s rasističkom isključivošću, koja preti da izmakne kontroli. Čak i u tako dobro organizovanoj i stabilnoj zemlji kakva je, nesporno, Nemačka: uboga varoš Hajdenau, svega šesnaest hiljada duša, za koju ni u samoj zemlji mnogi nisu čuli, postala je, zbog paljevina azilantskih skrovišta i erupcije razarajuće mržnje zlokobni simbol one „mračne Nemačke“. I zabrinjavajući alarm koji je, napokon, digao na noge političku elitu. Najodgovorniji političari bili su prisiljeni da konačno progovore ̶ odrešito, nedvosmisleno i energično.

To se, u prvom redu, odnosi na kancelarku Angelu Merkel i njeno dugo, politički problematično ćutanje, označeno kao loš „politički menadžment“. Jedan minhenski večernji list je cinično, pod krupnim naslovom „To je rekla Angela Merkel“ odštampao praznu, belu stranu.

Tek posle žustrih i žučnih kritika zbog takvog ponašanja, kancelarka se odlučila da poseti jedan od migrantskih domova i kroči u politički užarenu lavu Hajdenaua. S upadljivim zakašnjenjem.

Učinila je to ne bez političkih kalkulacija. Pre nje se tamo našao vicekancelar Zigmar Gabrijel, njen potencijalni rival, kao šef koalicione ali politički protivničke Socijaldemokratske partije na sledećim parlamentarnim izborima.

Gabrijel je oštrinom i odvažnošću s kojima je nastupio – nazvao je one koji su izašli na barikade protiv azilanata „čoporom“, tvrdeći da oni „nisu Nemačka“ ̶ stekao najednom upadljivo uvažavanje i pohvale dela javnosti. Merkelova je naslutila opasnost: njeni rivali mogli bi da joj „otmu“ tako užarenu temu, po sopstvenom priznanju, mnogo težu od grčkog (dužničkog) problema. Kancelarka je tu zapaljivu temu (pre)dugo bagatelisala i prepuštala ministru unutrašnjih poslova i – birokratiji.

Izbeglice su, međutim, Merkelovoj donele novo, opasnije iskušenje od grčke more. Ne samo zbog podatka da bi u Nemačku ove godine moglo da stigne (najmanje) rekordnih osam stotina hiljada ljudi. Pokazalo se da je mnogo toga, najednom, na kocki. Ne samo za Nemačku nego i za Evropu. I da bi nepredvidive posledice i razmere ovog problema mogle da obeleže, trajno, u lošem ili pozitivnom smislu, njenu kancelarsku vladavinu.

Nemačka jeste bogata, ali gotovo milion izbeglica, i to samo u jednoj godini, i za tako bogatu zemlju je previše, upozorava njen ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezijer.  Šta će zaista biti s Nemačkom pod tom lavinom i pred njom? Gde su granice tolerancije? Može li se stvar oteti kontroli? Gotovo svaki dan plane neki dom predviđen za izbeglice, svaki čas bi mogla da se dogodi katastrofa, a njih je, ionako, već mnogo. Samo u Sredozemnom moru udavilo se ove godine više stotina. Nemce je, međutim, više prenula i užasnula dušegupka: hladnjača u kojoj je stradalo sedamdeset nesrećnika iz Sirije i Avganistana, tu, u njihovom dvorištu, na autoputu pod Bečom.

 

NESPUTANI IZLIVI MRŽNJE I BESA

Kad je krenula u Hajdenau kod Drezdena, Merkelova, primećuju nemački mediji, nije mogla pomisliti da će, kao istočna Nemica, u jednoj istočnonemačkoj varoši biti suočena s tolikim izlivima mržnje i besa. Dočekali su je, rešeni na sve, kao „izdajnika“ i uterali strah da bi, u jednom času, tako opasno mogla da se polarizuje i podeli cela zemlja.

Hajdenau je, očigledno, učinio svoje. Bezglasna Merkelova je najednom progovorila. I, po proceni komentatora, konačno pronašla prave reči. Na tradicionalnoj „letnjoj“ konferenciji za novinare, koja je ovoga puta iščekivana s naglašenim interesovanjem i nestrpljenjem, kancelarka se u ponedeljak predstavila konačno, po oceni nemačkih medija, kao „odvažan državnik“. Mi poštujemo, naglasila je, dostojanstvo svakog ponaosob. Niko to ne sme dovoditi u pitanje, za ekstremiste i rasiste neće biti trunke tolerancije. Ni razumevanja za one koji pozivaju na demonstracije, a u čijim srcima su hladnoća, bezosećajnost i mržnja.

Ocenila je da se zemlja nalazi, na duži rok, pred velikim „nacionalnim zadatkom“. I, mobilizatorski naglasila da će ga Nemačka, kao „moćna zemlja“, uspešno obaviti. „Ostvarili smo, u prošlosti, toliko mnogo, možemo i ovo i ništa nas u tome neće sprečiti. Nemačka temeljitost je super, sada je, međutim, potrebno da pokažemo fleksibilnost i            ̶  hrabrost.“

Da bi, ipak, umirila gnevnu i sve glasniju desnicu, kancelarka je poručila da će se pojednostaviti i ubrzati postupak za vraćanje izbeglica koje nisu u tolikoj nevolji kao ljudi što beže iz ratnog pakla, poput sirijskih. Spomenula je, u tom kontekstu, balkanske izbeglice. Prvi korak u tom pravcu je širenje kruga „sigurnih zemalja“. Taj status, koji omogućava brzo proterivanje nepoželjnih došljaka, biće dodeljen Kosovu, Makedoniji i Albaniji, „nesigurnim zemljama“ iz kojih stiže veliki broj izbeglica. Vrh liste, u prvih šest meseci, drži, inače, Sirija (32.472) sledi Kosovo      (28.678) pa Albanija (21.806).

Nemačka je primila gotovo polovinu izbeglica koje su krenule ka „bogatoj Evropi“, ali je i sama, očigledno, bila zatečena i nepripremljena za toliku navalu. Dugo se računalo na rutinu i „redovan postupak“ dok vrag nije odneo šalu i problem migranata hrupio svom silinom. Ali sada u svim dimenzijama: administrativno, moralno, bezbednosno, politički krajnje delikatan i potencijalno zapaljiv.

U trenutnoj groznici i ošamućenosti malo je, očigledno, vremena za ozbiljne razgovore i analize o pravim i dubljim uzrocima velike seobe naroda s kojima se Evropa suočava. Seobe koje potresaju njene temelje. I temeljne vrednosti kojima se grlato hvali. Umesto velikodušnosti i solidarnosti, u prvi plan izbile su sitničave, nedostojne igre, natezanja i svađe oko „raspodele kvota“.

Izbeglička drama otkrila je očigledno dugo potiskivano mračno lice Evrope: rasizam i golu mržnju u razmerama koje počinju da deluju zastrašujuće.

 

GOSPODARI RATA

Stižu, međutim, upozorenja da je ovo „tek početak krize“. U to je uveren bivši šef nemačke diplomatije Joška Fišer. Uslovi zbog kojih se domovi napuštaju tako masovno, po njegovoj proceni, drastično se pogoršavaju, a Evropa, s najboljim sistemom socijalne zaštite na svetu, ne može da podnese toliku navalu. Ni politički, ni moralno, ni administrativno. Migracije s kojima se Evropa suočava imaju uzroke u dubokim krizama što potresaju njeno susedstvo, a ona ne može mnogo da pomogne u njihovom rešavanju. U ređanju tih uzroka, koji opasno pojačavaju „trend evropske dezintegracije“, Fišer, međutim, tek na trećem mestu spominje (poslovično „nežan“ prema „američkim prijateljima“) građanske i druge „dirigovane“ ratove, podsticane vašingtonskim „daljinskim upravljačem“.

Otvoreniji i direktniji od Fišera u tome je Britanac Džon Grej. U knjizi „Crna liturgija“ ugledni mislilac konstatuje da SAD ostavljaju iza sebe razoren svet kojim će upravljati njihovi gospodari rata (Warlords).

Sasvim usput se, kao nagoveštaj i potvrda da je zaista reč tek o „početku krize“, spominje učinak globalizacije. Uz dosta toga pozitivnog, ona je, naime, učinila svoje čedo, neoliberalizam, monstruoznim.

Nije, naime, na dužu stazu, bez većih potresa i lomova, održivo stanje u kojem jedan procenat (super)bogatih raspolaže imetkom (i imovinom) kao devedeset i devet ostalih!

Čak i oni koji zaista beže iz ratova i od pogroma ne traže samo spas. Da je tako, krenuli bi i prema drugim, sigurnim i bezbednim „destinacijama“, a ne bi hrlili, kao što to masovno čine, baš ka Nemačkoj, zemlji blagostanja i, nadaju se, obezbeđene (materijalne) egzistencije.

[/restrictedarea]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *