Od američke terorističke akademije do kalifata

IZA KULISA BORBE SA ISLAMSKOM DRŽAVOM

Piše Zoran Milošević

Islamska država je zahvaljujući surovim ubistvima, otmicama, pljačkama, uništavanjima spomenika kulture itd, što je snimano i objavljivano preko društvenih mreža, izazvala i izaziva jezu, gnev, ali i strah kod miroljubivih ljudi širom sveta. No, gde se obučavaju njeni borci i kako je ona nastala?

Američki zarobljenički logor Kemp Buka u Iraku zapravo je prava „teroristička akademija“, ukazuje američki istraživač Majk Vitni. Naime, svi lideri Islamske države (ranije Islamske države Iraka i Levanta – IDIL) bili su zatvoreni u ovom logoru, kojim i danas upravljaju američke okupacione snage jugoistočnog Iraka, naveo je on za portal pglobal.ru.  Među prvima koji su tu završili „terorističku akademiju“ je lider Islamske države Abu Bakr al Bagdadi, koji se tu „školovao“ u periodu od 2004 ‒2006. godine, ali i većina ostalih najvažnijih ličnosti njegovog Kalifata. Po pravilu, kao i sam Al Bagdadi i ostali su oslobođeni, da bi potom formirali vojne jedinice ili zauzeli važna mesta u državnoj upravi Islamske dražve. Sam Abu Bakr al Bagdadi formirao je Armiju sunita koja se ujedinila sa Mudžahedinima saveta šure. Logor i danas postoji. Da podaci Majka Vitnija nisu bez osnova svedoče i najnovije informacije iz samih SAD, gde se tamošnji političari međusobno optužuju za staranje Islamske države, koja se navodno otela kontroli. Na primer, kandidat za predsednika SAD Džeb Buš, optužio je Hilari Klinton za stvaranje Islamske države.

O „terorističkoj akademiji“ potvrdu je dalo i samo Ministarstvo odbrane SAD, koje je saopštilo da su lideri Islamske države veoma interesantne i originalne ličnosti koje su bile u logoru Buka u Iraku. Prema informacijama pomenutog ministarstva, Abu Bakr al Bagdadi bio je uhapšen i držan u logoru Buka, a prema izjavi komandanta logora, pukovnika SAD Keneta Kinga, Bagdadi je u logoru bio sve do 2009. godine (a ne do 2006. kako se mislilo). Pukovnik ga je zapamtio, jer mu je rekao: „Vidimo se u Njujorku!“ pošto je znao odakle je.

[restrictedarea]

ŠTA SU RADILI ZATVORENICI U TOM LOGORU?

Prema izjavi Bagadijevog druga iračkom listu Al-Fourat, dobro su hranjeni („kao američki oficiri“), čitali su aktuelnu štampu, gledali televiziju i razgovarali sa američkim savetnicima koji su ih hteli obratiti na svoju stranu. Često su dolazili i profesori univerziteta da im drže predavanja o međunarodnoj politici, istoriji i geografiji. Učili su engleski jezik. Drugim rečima, zatvorenici logora Buka odabrani su radi saradnje sa Amerikancima, a podvrgnuti su obradi od jutra do večeri i od strane savetnika pripremani  „za buduća zajednička dela“. Ipak, kada se našao na slobodi i kada je iza sebe imao moćnu organizaciju, Bakir al Bagdadi počeo je i da sam kreira sopstvena pravila, dodaje pomnuti Majk Vitni.

Akademik Viktor Mihin za portal ru.journal-neo.org navodi da je „Islamska država“ – novo sredstvo Vašingtona, te da u političkim krugovima nema dileme da je ova surova „država“ stvorena novcem SAD i saveznika iz Persijskog zaliva, na čelu sa Saudijskom Arabijom. Naime, suština je u sledećem: Al Kaida je kompromitovana kao „američki najamnik“, pa se krenulo sa stvaranjem terorističke organizacije „Islamska država Levanta“. Inače, članovi ove organizacije prošli su obuku u Turskoj i Jordanu.

Cilj CIA i SAD za stvaranje Islamske države, navodi Mihin, bio je onemogućavanje Irana da uspostavi potpunu kontrolu nad Irakom. SAD i njenim saveznicima uspelo je da stvore Islamsku državu tek kada su novostvorenim terorističkim strukturama prišli Sadamovi oficiri i uticajni članovi njegove partije BAAS, inače vešti pregovarači. To je bilo dovoljno da se uskoro proglasi „Islamska država Iraka i Levanta“.

Važno je napomenuti da se interesi lidera Islamske države i Vašingtona u Iraku i Siriji poklapaju. Proglašeni kalifat nalazi se u granicama „Sunitske države“, a ona se mnogo ranije pojavila na mapama američkog pukovnika Ralfa Petersa, pod nazivom Veliki Bliski istok (o čemu je „Pečat“ ranije pisao). Borci Islamske države nisu odmah krenuli na Bagdad, koji bi trebalo da postane glavni grad, već su uzeli Mosul, koji je armija Iraka mirno napustila, ostavivši gomilu oružja, a u Centralnoj banci grada 50 miliona dolara. Pored ovog novca, u Mosulu je nađeno još 150 miliona dolara. Slučajno?

Istovremeno, kada su borci Islamske države napali Kurde, pružili su neverovatnu podršku Vašingtonu da ih primoraju na pregovore sa SAD. Nedugo posle napada, u Erbilu se obreo ministar odbrane Ešton Karter. Uspeo je da dogovori smeštanje američke vojske, pa i elitne specijalne jedinice SAD na teritoriji Kurdske autonomije „za borbu protiv Sirije“, a Rusi sumnjaju da je to bilo zbog nagoveštene izgradnje gasovoda „Turski tok“, tačnije onemogućavanja njegove izgradnje. Da podsetimo, na mapi Petrsa Irak kao država ne postoji. Kada se, dakle, saberu sve akcije Islamske države vidi se da u potpunosti odgovaraju interesima SAD. Zbog toga Mihin zaključuje da će tako biti i ubuduće. Islamska država će udariti tamo, gde odgovara Amerikancima, makar to bila i Evropa.

Islamska država je nepriznata, a postoji na delovima teritorije Sirije (severoistočni deo) i Iraka („sunitski trougao“), faktički od 2013. godine. Samoproglasila se za svetski kalifat 29. juna 2014. godine, tj. kao država sa teokratskim uređenjem. Sedište Islamske države je sirijski grad Raka. Pored Sirije i Iraka, Islamska država ima vojne grupacije i pristalice koje učestvuju u borbama i u Avganistanu, Pakistanu, Libiji, Egiptu, Jemenu, Nigeriji i na Filipinima. Terorističkim dejstvima bave se u još nekim državama, uključujući i Evropsku uniju, gde prema različitim podacima postoje organizovane grupe tzv. spavača.

NEZAMISLIVI SAVEZI

Areg Galstjan za portal mir-politika.ru opširno analizira „socijalno-psihološke karakteristike Islamske države“ i dolazi do sledećih zaključaka: radi se o globalnoj tvorevini, a socijalni uzroci pojave ove države leže u konkretnim događajima u Iraku i Siriji. Drugim rečima, Islamska država ne može da se razume bez konteksta Iraka. Uništenje iračke države od strane Zapada dovelo je do nezamislivih saveza, velikih ozlojeđenosti, a samim tim i do surovosti i saradnje nekih lidera iz ovog regiona sa SAD. U vreme uništavanja iračke države, Al Kaida je sarađivala sa saudijskim salafistima i radikalnim egipatskim islamistima. Na drugoj strani pojavili su se poraženi pripadnici Al Kaide i iračke države (Sadama Huseina). Islamska država je rezultat ujedinjenja poraženih i poniženih u Iraku (iako su danas delovi Al Kaide glavni unutrašnji neprijatelji Islamske države), te kanalisanja njihove volje u interesu Zapada. Irački suniti uzalud su se žalili i protestovali posle okupacije Iraka od strane SAD i Velike Britanije zbog marginalizacije, eksploatacije, diskriminacije. Niko ih nije čuo. Kada su se poraženi i poniženi ujedinili i obznanili postojanje Islamske države, to je bilo na zaprepašćenje sveta, zbog surovosti pripadnika nove „države“. U sličnom položaju našli su se i suniti u Siriji. Hiljade ljutitih sunita ratuje za Islamsku državu, iako ne podržavaju radikalne islamističke ideologije.

Islamska država, što je posebno interesantno, predstavlja i prvu radikalnu islamističku organizaciju koja nije zasnovana na moralnim i asketskim principima. Naime, ako se uporede Bin Laden i Al Bagdadi, jasno je da je prvi pozivao sledbenike na skromnosti i samokontrolu, a drugi živi u palati okružen bogatstvom, ženama i robovima, što privlači radikalnu islamsku omladinu iz celog sveta. Al Kaida je propovedala da mladi džihadisti mogu da imaju polne odnose tek kad zaključe brak, dok u islamskoj državi to nije tako. Čak se naglašava da seks-džihadom (pružanje seksualnih usluga borcima) žene pomažu svetu borbu za uspostavljanje kalifata.

Uporedo sa ratom na Bliskom istoku odvijaju se i drugi, ništa manje važni događaji, koji i nisu kontrolisani. Na primer, počeo je novi talas socijalnih protesta u Iraku, sve siromašnijeg i iscrpljenijeg naroda, najavljujući novu stvarnost, možda manje kontrolisanu.

ČIJI JE MALIKI?

Protesti su izbacili u prvi plan pitanje ko je bio bivši šef Iraka – Nuri al Maliki, jer je za vreme njegove vlasti u Iraku (2004 ‒2014) „potrošeno“ neverovatnih bilijardu dolara budžetskog novca (800 milijardi dolara od prodaje nafte i 200 milijardi od humanitarne pomoći). Pomenutog novca (u budžetu) nema, a gde je, za sada se ne zna. Uglavnom ovaj ogromni novac ne postoji u državnoj kasi. Možda sa nestankom bilijardu dolara ima veze afera obelodanjena decembra 2014. godine u Iraku, sa kojom je na svetlo dana izneta jedna od većih afera u istoriji države. Naime, utvrđeno je da su u iračkoj armiji plate primali više desetina hiljada „mrtvih duša“. Proteste su podstakli i nestašice električne energije („U Malikija nije bilo strategije razvoja energetike“), ali i odsustvo investicija.

Maikija optužuju i za razgradnju države jer je njegov premijer Hajder al Abadi predložio „Zakon broj 21“, kojim je izvršena decentralizacija države, što je išlo naruku Kurdima i šiitima, bliskih Iranu. Tim zakonom su pokrajinama predata brojna ovlašćenja… Pokrajina Basra, gde žive šiiti, postala je najbolji saveznik Irana, iako je spoljnopolitički cilj Teherana „oslobađanje regiona od uticaja SAD i Velike Britanije“. Zbog toga su ojačane političke i vojne snage koje su za taj cilj, ojačana je saradnja sa ustanicima iz redova sunita koji se bore za isti cilj, preko decentralizacije Iraka ostvarilo se uklanjanje proameričkih kadrova (tako je smenjen načelnik Štaba iračke armije B. Zibari, još je od 2003. godine imao važnu ulogu u pomaganju agresorskim vojskama), ali i nanet značajan udarac režimu Malikija, koji je došao na vlast „na američko-britanskim tenkovima“.

Maliki je potekao iz reda šiita i smatran je „iranskim čovekom“, ali poznavaoci ističu da to nema veze sa realnošću jer su ga na vlast doveli Džordž Buš Mlađi i američki neokonzervativci, koji ne mogu da smisle Irance. Maliki je bio enigma i za Irance jer je njegova pripadnost šiitima imala više formalno-folkorni nego suštinski značaj. Sam Maliki je sebe smatrao Arapinom i arapskim nacionalistom. No, kada je Maliki počeo da otkazuje poslušnost Amerikancima, odstranjen je sa vlasti, pri čemu su Vašingtonu pomogli i Iranci.

Strategija SAD u Iraku i regionu zasnovana je na podršci onima koji žele decentralizovani Irak – Kurdima i sunitima u tom smislu i liderima Islamske države. U okviru toga američki Kongres je doneo zakon, kojim pruža finansijsku i drugu pomoć Kurdima i sunitima, bez odobrenja Bagdada. Naravno, da ovo američko činjenje razjedinjuje osim Iraka i Libiju i Siriju, gde se slično postupa, proizvodeći podele i rapad država, ističe Ruslan Raminov za portal muslimpolitic.ru.

Vesnik Islamske države bila je grupacija „Islamska država Irak“, obrazovana 2006. godine, nastala ujedinjenjem islamističkih grupa sa lokalnim jedinicama Al Kaide, a danas Islamska država (procena iz 2014. godine) kontroliše oko 40 do 90 hiljada kvadratnih kilometara, tj. površinu Velike Britanije, pri čemu na toj teritoriji živi oko osam miliona ljudi, uglavnom muslimana sunitskog toka.

Cilj islamske države je likvidacija državnih granica uspostavljenih podelom Osmanske imperije i kalifata i stvaranje Sunitske islamske države na teritoriji Iraka i Šama (Levanta), Sirije, Libana, Palestine, Jordana, Turske, Kipra, Egipta (minimalno sa Sinajskim poluostrvom), a kao maksimalni cilj – ceo islamski svet.

Islamska država je privukla veliki broj obrazovanih ljudi. Da napomenemo da je ministar finansija ove kvazidržave, vrlo obrazovani građanin Australije. Prema američkim podacima Islamskoj državi se mesečno pridruži oko 1.000 stranih dobrovoljaca, tako da u vojsci ima oko 16.000 stranaca iz 80 država sveta, navodi portal Atlantico. Pritom, nema tačnih podataka o brojnosti vojske. Procene se kreću od 30.000 do 50.000 vojnika.

Prema procenama budžet Islamske države trenutno iznosi sedam milijardi dolara, a pored pljačke, prodaje nafte (u čemu im pomažu Turska i SAD), imaju i pomoć „simpatizera“ iz Saudijske Arabije i Kuvajta u godišnjem iznosu od četiri milijarde dolara. Na zasedanju Kontraterorističkog komiteta Ujedinjenih nacija 24. novembra 2014. godine saopšten je podatak da je Islamska država zaradila 45 miliona dolara samo od otkupa zarobljenika.

Planovi Islamske države su: uništenje proiranskog Hamasa, destabilizacija Centralne Azije i, deklarativno, uništenje države Izrael.

SAUDIJSKA ARABIJA I SAD – KRAJ ILI OBNOVA „LJUBAVI”?

Početkom septembra kancelarija kralja Saudijske Arabije saopštila je da će kralj uskoro posetiti SAD, što je izazvalo plimu komentara u svetskim medijima o čemu će se razgovarati. Najvažnije pitanje je da li će Vašington, kao i ranije, bespogovorno podržavati Rijad, a Saudijci podržavati Amerikance u svojoj međunarodnoj politici? Medije, takođe, interesuje i odgovor na pitanje da li je tačno da Amerikanci više nisu zainteresovani za saudijsku naftu, što znači i zaokret ka Iranu, a na štetu Arabije.

Nije tajna da su Saudijci razočarani ponašanjem Vašingtona jer je odustao od već 70-godišnje politike koja je vezivala dve države, utemeljene 14. februara 1945. godine, na kraju Drugog svetskog rata, na palubi američkog vojnog broda u Sueckom kanalu. Tada je predsednik SAD Frenklin Ruzvelt potpisao ugovor sa kraljem Saudijske Arabije Abdulom al Saudom (Ibn Saud) o zajedničkoj politici i saradnji. Ugovorom su SAD garantovale podršku kraljevskoj porodici, a zauzvrat su dobili bezuslovnu dostavu „crnog zlata“. No, Vašington u poslednje vreme lagano odustaje od bezuslovne podrške Rijadu zbog nekoliko razloga. Prvo, Amerikancima nafta više nije neophodna, a zahvaljujući novim tehnologijama SAD imaju šansu da postanu energetski nezavisni. Uvoz nafte od strane SAD se u poslednjih desetak godina više nego prepolovio, a taj trend se nastavlja. Ovo je posebno uočljivo kada je Saudijska Arabija u pitanju. Ova zemlja bila je 2001. najveći izvor uvozne nafte za SAD, a do 2011. je pala na treće mesto, iza Kanade i Meksika sa padom uvoza od 32 odsto.

Takođe, sve manje država traži od Arabije naftu, pri čemu se posebno u odsustvu porudžbina ističu SAD i Australija. Pritom, trebalo bi znati da državni budžet ove zemlje u 92 odsto zavisi od prihoda od prodaje nafte. Drugim rečima, Saudijska Arabija nije iskoristila zlatno vreme nafte da razvije privredu van naftne industrije, kao i druge izvore energije. Trenutno, vlada Arabije pokušava da radi na projektima „obnovljive i nuklearne energije“. Ove, 2015. godine Arabija je zabeležila, prema podacima MMF-a, pad BDP-a za 2,8 odsto, pri čemu se očekuje dalji pad (u 2016. godini za 2,4 odsto). Zvuči neverovatno, ali deficit državnog budžeta Saudijske Arabije u 2015. godini zabeležio je veliki rast, a trenutno iznosi 19,5 odsto BDP-a, dok je samo dve godine ranije iznosio pet odsto.Amerikanci imaju plan preuređenja Bliskog istoka, a on vodi ka potpunoj destabilizaciji regiona.

U takvim okolnostima kralj Arabije Salman kreće u SAD, ne bi li odredio prioritete u spoljnoj politici države. Pokušaji da se kralj Salman pojavi na kosmičkom sajmu „MAKS – 2015“ u SAD, propali su iz „neobjašnjivih“ razloga, te mu je rezervisan kraj godine.

Nije tajna da je kralj Saudijske Arabije obezbedio džokera sa kojim može uceniti Vašington. Naime, već su vođeni preliminarni razgovori sa Moskvom o izgradnji nuklearnih centrala i kupovini oružja, a ruski uslovi su „skromni“. Osim novca i promena politike Rijada prema Siriji, čime se udara na SAD. No, izbora i vremena za Saudijsku Arabiju je sve manje. Drugim rečima, za Saudijsku Arabiju dolazi teško vreme, ali i vreme (novog) strateškog svrstavanja, piše portal geo-politica.info.

[/restrictedarea]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *