Од америчке терористичке академије до калифата

ИЗА КУЛИСА БОРБЕ СА ИСЛАМСКОМ ДРЖАВОМ

Пише Зоран Милошевић

Исламска држава је захваљујући суровим убиствима, отмицама, пљачкама, уништавањима споменика културе итд, што је снимано и објављивано преко друштвених мрежа, изазвала и изазива језу, гнев, али и страх код мирољубивих људи широм света. Но, где се обучавају њени борци и како је она настала?

Амерички заробљенички логор Кемп Бука у Ираку заправо је права „терористичка академија“, указује амерички истраживач Мајк Витни. Наиме, сви лидери Исламске државе (раније Исламске државе Ирака и Леванта – ИДИЛ) били су затворени у овом логору, којим и данас управљају америчке окупационе снаге југоисточног Ирака, навео је он за портал pglobal.ru.  Међу првима који су ту завршили „терористичку академију“ је лидер Исламске државе Абу Бакр ал Багдади, који се ту „школовао“ у периоду од 2004 ‒2006. године, али и већина осталих најважнијих личности његовог Калифата. По правилу, као и сам Ал Багдади и остали су ослобођени, да би потом формирали војне јединице или заузели важна места у државној управи Исламске дражве. Сам Абу Бакр ал Багдади формирао је Армију сунита која се ујединила са Муџахединима савета шуре. Логор и данас постоји. Да подаци Мајка Витнија нису без основа сведоче и најновије информације из самих САД, где се тамошњи политичари међусобно оптужују за старање Исламске државе, која се наводно отела контроли. На пример, кандидат за председника САД Џеб Буш, оптужио је Хилари Клинтон за стварање Исламске државе.

О „терористичкој академији“ потврду је дало и само Министарство одбране САД, које је саопштило да су лидери Исламске државе веома интересантне и оригиналне личности које су биле у логору Бука у Ираку. Према информацијама поменутог министарства, Абу Бакр ал Багдади био је ухапшен и држан у логору Бука, а према изјави команданта логора, пуковника САД Кенета Кинга, Багдади је у логору био све до 2009. године (а не до 2006. како се мислило). Пуковник га је запамтио, јер му је рекао: „Видимо се у Њујорку!“ пошто је знао одакле је.

[restrictedarea]

ШТА СУ РАДИЛИ ЗАТВОРЕНИЦИ У ТОМ ЛОГОРУ?

Према изјави Багадијевог друга ирачком листу Al-Fourat, добро су храњени („као амерички официри“), читали су актуелну штампу, гледали телевизију и разговарали са америчким саветницима који су их хтели обратити на своју страну. Често су долазили и професори универзитета да им држе предавања о међународној политици, историји и географији. Учили су енглески језик. Другим речима, затвореници логора Бука одабрани су ради сарадње са Американцима, а подвргнути су обради од јутра до вечери и од стране саветника припремани  „за будућа заједничка дела“. Ипак, када се нашао на слободи и када је иза себе имао моћну организацију, Бакир ал Багдади почео је и да сам креира сопствена правила, додаје помнути Мајк Витни.

Академик Виктор Михин за портал ru.journal-neo.org наводи да је „Исламска држава“ – ново средство Вашингтона, те да у политичким круговима нема дилеме да је ова сурова „држава“ створена новцем САД и савезника из Персијског залива, на челу са Саудијском Арабијом. Наиме, суштина је у следећем: Ал Каида је компромитована као „амерички најамник“, па се кренуло са стварањем терористичке организације „Исламска држава Леванта“. Иначе, чланови ове организације прошли су обуку у Турској и Јордану.

Циљ ЦИА и САД за стварање Исламске државе, наводи Михин, био је онемогућавање Ирана да успостави потпуну контролу над Ираком. САД и њеним савезницима успело је да створе Исламску државу тек када су новоствореним терористичким структурама пришли Садамови официри и утицајни чланови његове партије БААС, иначе вешти преговарачи. То је било довољно да се ускоро прогласи „Исламска држава Ирака и Леванта“.

Важно је напоменути да се интереси лидера Исламске државе и Вашингтона у Ираку и Сирији поклапају. Проглашени калифат налази се у границама „Сунитске државе“, а она се много раније појавила на мапама америчког пуковника Ралфа Петерса, под називом Велики Блиски исток (о чему је „Печат“ раније писао). Борци Исламске државе нису одмах кренули на Багдад, који би требало да постане главни град, већ су узели Мосул, који је армија Ирака мирно напустила, оставивши гомилу оружја, а у Централној банци града 50 милиона долара. Поред овог новца, у Мосулу је нађено још 150 милиона долара. Случајно?

Истовремено, када су борци Исламске државе напали Курде, пружили су невероватну подршку Вашингтону да их приморају на преговоре са САД. Недуго после напада, у Ербилу се обрео министар одбране Ештон Картер. Успео је да договори смештање америчке војске, па и елитне специјалне јединице САД на територији Курдске аутономије „за борбу против Сирије“, а Руси сумњају да је то било због наговештене изградње гасовода „Турски ток“, тачније онемогућавања његове изградње. Да подсетимо, на мапи Петрса Ирак као држава не постоји. Када се, дакле, саберу све акције Исламске државе види се да у потпуности одговарају интересима САД. Због тога Михин закључује да ће тако бити и убудуће. Исламска држава ће ударити тамо, где одговара Американцима, макар то била и Европа.

Исламска држава је непризната, а постоји на деловима територије Сирије (североисточни део) и Ирака („сунитски троугао“), фактички од 2013. године. Самопрогласила се за светски калифат 29. јуна 2014. године, тј. као држава са теократским уређењем. Седиште Исламске државе је сиријски град Рака. Поред Сирије и Ирака, Исламска држава има војне групације и присталице које учествују у борбама и у Авганистану, Пакистану, Либији, Египту, Јемену, Нигерији и на Филипинима. Терористичким дејствима баве се у још неким државама, укључујући и Европску унију, где према различитим подацима постоје организоване групе тзв. спавача.

НЕЗАМИСЛИВИ САВЕЗИ

Арег Галстјан за портал mir-politika.ru опширно анализира „социјално-психолошке карактеристике Исламске државе“ и долази до следећих закључака: ради се о глобалној творевини, а социјални узроци појаве ове државе леже у конкретним догађајима у Ираку и Сирији. Другим речима, Исламска држава не може да се разуме без контекста Ирака. Уништење ирачке државе од стране Запада довело је до незамисливих савеза, великих озлојеђености, а самим тим и до суровости и сарадње неких лидера из овог региона са САД. У време уништавања ирачке државе, Ал Каида је сарађивала са саудијским салафистима и радикалним египатским исламистима. На другој страни појавили су се поражени припадници Ал Каиде и ирачке државе (Садама Хусеина). Исламска држава је резултат уједињења поражених и понижених у Ираку (иако су данас делови Ал Каиде главни унутрашњи непријатељи Исламске државе), те каналисања њихове воље у интересу Запада. Ирачки сунити узалуд су се жалили и протестовали после окупације Ирака од стране САД и Велике Британије због маргинализације, експлоатације, дискриминације. Нико их није чуо. Када су се поражени и понижени ујединили и обзнанили постојање Исламске државе, то је било на запрепашћење света, због суровости припадника нове „државе“. У сличном положају нашли су се и сунити у Сирији. Хиљаде љутитих сунита ратује за Исламску државу, иако не подржавају радикалне исламистичке идеологије.

Исламска држава, што је посебно интересантно, представља и прву радикалну исламистичку организацију која није заснована на моралним и аскетским принципима. Наиме, ако се упореде Бин Ладен и Ал Багдади, јасно је да је први позивао следбенике на скромности и самоконтролу, а други живи у палати окружен богатством, женама и робовима, што привлачи радикалну исламску омладину из целог света. Ал Каида је проповедала да млади џихадисти могу да имају полне односе тек кад закључе брак, док у исламској држави то није тако. Чак се наглашава да секс-џихадом (пружање сексуалних услуга борцима) жене помажу свету борбу за успостављање калифата.

Упоредо са ратом на Блиском истоку одвијају се и други, ништа мање важни догађаји, који и нису контролисани. На пример, почео је нови талас социјалних протеста у Ираку, све сиромашнијег и исцрпљенијег народа, најављујући нову стварност, можда мање контролисану.

ЧИЈИ ЈЕ МАЛИКИ?

Протести су избацили у први план питање ко је био бивши шеф Ирака – Нури ал Малики, јер је за време његове власти у Ираку (2004 ‒2014) „потрошено“ невероватних билијарду долара буџетског новца (800 милијарди долара од продаје нафте и 200 милијарди од хуманитарне помоћи). Поменутог новца (у буџету) нема, а где је, за сада се не зна. Углавном овај огромни новац не постоји у државној каси. Можда са нестанком билијарду долара има везе афера обелодањена децембра 2014. године у Ираку, са којом је на светло дана изнета једна од већих афера у историји државе. Наиме, утврђено је да су у ирачкој армији плате примали више десетина хиљада „мртвих душа“. Протесте су подстакли и несташице електричне енергије („У Маликија није било стратегије развоја енергетике“), али и одсуство инвестиција.

Маикија оптужују и за разградњу државе јер је његов премијер Хајдер ал Абади предложио „Закон број 21“, којим је извршена децентрализација државе, што је ишло наруку Курдима и шиитима, блиских Ирану. Тим законом су покрајинама предата бројна овлашћења… Покрајина Басра, где живе шиити, постала је најбољи савезник Ирана, иако је спољнополитички циљ Техерана „ослобађање региона од утицаја САД и Велике Британије“. Због тога су ојачане политичке и војне снаге које су за тај циљ, ојачана је сарадња са устаницима из редова сунита који се боре за исти циљ, преко децентрализације Ирака остварило се уклањање проамеричких кадрова (тако је смењен начелник Штаба ирачке армије Б. Зибари, још је од 2003. године имао важну улогу у помагању агресорским војскама), али и нанет значајан ударац режиму Маликија, који је дошао на власт „на америчко-британским тенковима“.

Малики је потекао из реда шиита и сматран је „иранским човеком“, али познаваоци истичу да то нема везе са реалношћу јер су га на власт довели Џорџ Буш Млађи и амерички неоконзервативци, који не могу да смисле Иранце. Малики је био енигма и за Иранце јер је његова припадност шиитима имала више формално-фолкорни него суштински значај. Сам Малики је себе сматрао Арапином и арапским националистом. Но, када је Малики почео да отказује послушност Американцима, одстрањен је са власти, при чему су Вашингтону помогли и Иранци.

Стратегија САД у Ираку и региону заснована је на подршци онима који желе децентрализовани Ирак – Курдима и сунитима у том смислу и лидерима Исламске државе. У оквиру тога амерички Конгрес је донео закон, којим пружа финансијску и другу помоћ Курдима и сунитима, без одобрења Багдада. Наравно, да ово америчко чињење разједињује осим Ирака и Либију и Сирију, где се слично поступа, производећи поделе и рапад држава, истиче Руслан Раминов за портал muslimpolitic.ru.

Весник Исламске државе била је групација „Исламска држава Ирак“, образована 2006. године, настала уједињењем исламистичких група са локалним јединицама Ал Каиде, а данас Исламска држава (процена из 2014. године) контролише око 40 до 90 хиљада квадратних километара, тј. површину Велике Британије, при чему на тој територији живи око осам милиона људи, углавном муслимана сунитског тока.

Циљ исламске државе је ликвидација државних граница успостављених поделом Османске империје и калифата и стварање Сунитске исламске државе на територији Ирака и Шама (Леванта), Сирије, Либана, Палестине, Јордана, Турске, Кипра, Египта (минимално са Синајским полуострвом), а као максимални циљ – цео исламски свет.

Исламска држава је привукла велики број образованих људи. Да напоменемо да је министар финансија ове квазидржаве, врло образовани грађанин Аустралије. Према америчким подацима Исламској држави се месечно придружи око 1.000 страних добровољаца, тако да у војсци има око 16.000 странаца из 80 држава света, наводи портал Atlantico. Притом, нема тачних података о бројности војске. Процене се крећу од 30.000 до 50.000 војника.

Према проценама буџет Исламске државе тренутно износи седам милијарди долара, а поред пљачке, продаје нафте (у чему им помажу Турска и САД), имају и помоћ „симпатизера“ из Саудијске Арабије и Кувајта у годишњем износу од четири милијарде долара. На заседању Контратерористичког комитета Уједињених нација 24. новембра 2014. године саопштен је податак да је Исламска држава зарадила 45 милиона долара само од откупа заробљеника.

Планови Исламске државе су: уништење проиранског Хамаса, дестабилизација Централне Азије и, декларативно, уништење државе Израел.

САУДИЈСКА АРАБИЈА И САД – КРАЈ ИЛИ ОБНОВА „ЉУБАВИ”?

Почетком септембра канцеларија краља Саудијске Арабије саопштила је да ће краљ ускоро посетити САД, што је изазвало плиму коментара у светским медијима о чему ће се разговарати. Најважније питање је да ли ће Вашингтон, као и раније, беспоговорно подржавати Ријад, а Саудијци подржавати Американце у својој међународној политици? Медије, такође, интересује и одговор на питање да ли је тачно да Американци више нису заинтересовани за саудијску нафту, што значи и заокрет ка Ирану, а на штету Арабије.

Није тајна да су Саудијци разочарани понашањем Вашингтона јер је одустао од већ 70-годишње политике која је везивала две државе, утемељене 14. фебруара 1945. године, на крају Другог светског рата, на палуби америчког војног брода у Суецком каналу. Тада је председник САД Френклин Рузвелт потписао уговор са краљем Саудијске Арабије Абдулом ал Саудом (Ибн Сауд) о заједничкој политици и сарадњи. Уговором су САД гарантовале подршку краљевској породици, а заузврат су добили безусловну доставу „црног злата“. Но, Вашингтон у последње време лагано одустаје од безусловне подршке Ријаду због неколико разлога. Прво, Американцима нафта више није неопходна, а захваљујући новим технологијама САД имају шансу да постану енергетски независни. Увоз нафте од стране САД се у последњих десетак година више него преполовио, а тај тренд се наставља. Ово је посебно уочљиво када је Саудијска Арабија у питању. Ова земља била је 2001. највећи извор увозне нафте за САД, а до 2011. је пала на треће место, иза Канаде и Мексика са падом увоза од 32 одсто.

Такође, све мање држава тражи од Арабије нафту, при чему се посебно у одсуству поруџбина истичу САД и Аустралија. Притом, требало би знати да државни буџет ове земље у 92 одсто зависи од прихода од продаје нафте. Другим речима, Саудијска Арабија није искористила златно време нафте да развије привреду ван нафтне индустрије, као и друге изворе енергије. Тренутно, влада Арабије покушава да ради на пројектима „обновљиве и нуклеарне енергије“. Ове, 2015. године Арабија је забележила, према подацима ММФ-а, пад БДП-а за 2,8 одсто, при чему се очекује даљи пад (у 2016. години за 2,4 одсто). Звучи невероватно, али дефицит државног буџета Саудијске Арабије у 2015. години забележио је велики раст, а тренутно износи 19,5 одсто БДП-а, док је само две године раније износио пет одсто.Американци имају план преуређења Блиског истока, а он води ка потпуној дестабилизацији региона.

У таквим околностима краљ Арабије Салман креће у САД, не би ли одредио приоритете у спољној политици државе. Покушаји да се краљ Салман појави на космичком сајму „МАКС – 2015“ у САД, пропали су из „необјашњивих“ разлога, те му је резервисан крај године.

Није тајна да је краљ Саудијске Арабије обезбедио џокера са којим може уценити Вашингтон. Наиме, већ су вођени прелиминарни разговори са Москвом о изградњи нуклеарних централа и куповини оружја, а руски услови су „скромни“. Осим новца и промена политике Ријада према Сирији, чиме се удара на САД. Но, избора и времена за Саудијску Арабију је све мање. Другим речима, за Саудијску Арабију долази тешко време, али и време (новог) стратешког сврставања, пише портал geo-politica.info.

[/restrictedarea]