Нова бриселска рашомонијада

Пише проф. др Ратко Марковић

Два су избора за косметске Србе – албанизација на Косову или евакуација са Косова. ЗСО је, и с овако поткресаним и убогим циљевима (надлежностима) у већ увелико самосталној „Републици Косово“, каква-таква сметња тим изборима

Чудна је судбина свих бриселских споразума о правној потврди осамостаљивања Космета од Србије, све до овог последњег.

О томе шта они садрже и шта значе више се, у двостраним преговорима уз посредовање ЕУ, верује представницима оне друге стране, пошто се свака од њих хвали лажним успесима које је постигла на рачун оне друге. Кад српски политичар каже да је конкретним споразумом добила српска страна, а није јасно шта то може добити кад посредник у преговорима сматра да Космет више није у Србији, у то ће поверовати мали број Срба, пре свега оних косметских. Али ће се с тим да је косметским Србима дато право да несметано одржавају своје посебности у односу на већински албански народ, сложити већина косметских Албанаца. Кад албански политичар изјави да је споразумом употпуњен, чак заокружен суверенитет и територијални интегритет „Републике Косово“, већина Срба сматраће да је то истина, док ће већина косметских Албанаца сматрати да се суверенитет и територијални интегритет њихове државе круни и крњи. Али, кад у вези с најновијим бриселским Споразумом (од 25. августа ове године) о Заједници српских општина на Косову (ЗСО), један албански политичар каже да је Косово њиме разводњило свој државни суверенитет, а да су косметски Срби постали „правни ентитет“ који је добио територијалну аутономију, с тим ће се сложити највећи број косметских Албанаца, али ће му први пут поверовати и један број косметских Срба, посебно кад каже да у Споразуму пише да ће косметски Срби преко ЗСО „успоставити… канал комуникације и са Владом Србије“! Тиме се потврђује давнашње уверење да је кључ успешности сваког споразумевања у томе да не може само једна страна излазити као добитник, а друга као губитник, него да се добици и губици морају што је могуће равномерније расподелити на споразумевајуће стране. Штета је што се бриселски споразуми никада нису држали тога наука.

[restrictedarea]

ПОГРЕШНИ УТИСЦИ ВЕТОНА СУРОИЈА

Изгледа да је ове опречне утиске у једној и другој јавности произвео чланак Ветона Суроија, чији је превод објављен у „Политици“ од 29. августа ове године. Нажалост, реч је само о утисцима, јер се већина тврдњи у том чланку заснива на погрешним тумачењима текста Споразума и отуда погрешним закључцима. Али се, макар од стране аутора и ненамеран, пропагандни ефекат тог чланка не може занемарити, зато што ће се њиме један број косметских Срба придобити за решења из Споразума о ЗСО и, уопште, омекшаће за сасвим извесне предстојеће уступке државности Косова, све до оног коначног, правно обавезујућег споразума о добросуседским односима, који ће значити неформално признање државности Косова од стране Србије.

Основна грешка В. Суроија је што он изједначује ЗСО, као облик организовања јединица локалне самоуправе на Космету на основу етничког мерила, са територијалном аутономијом, која је, појмовно и суштински, различита форма вертикалне организације државе од локалне самоуправе. Крајње поједностављено казано, локална самоуправа је право становника локалних јединица да сами или међусобно удружени самостално одлучују (у законским границама) о питањима од локалног значаја, док је територијална аутономија право становника аутономних јединица (чија је територија, по правилу, већа од територије локалних јединица) да у области својих надлежности буду сами себи законодавац (поред законодавца државе). Суроија заводи на погрешан закључак израз „правни ентитет“ („legal entity“) из Споразума, који не значи ништа више од тога до да ЗСО има ограничену правну способност, правни субјективитет, тј. да је носилац права и обавеза које јој додељују прописи. Ипак, ЗСО има нека права која немају општине узете појединачно, али су сва она из делокруга локалне самоуправе, за који иначе важи начело самоорганизовања локалних јединица за њихово обављање. Ако, по угледу на уставно уређење БиХ, Сурои сматра да су појмови „правни ентитет“ из Споразума и „ентитети“ из Устава БиХ исти, он је онда погрешно разумео њихово значење. Ентитети у БиХ су две чланице једне реалне уније, што је БиХ у основи, снабдевене комплетним државним функцијама, повезане само кругом заједничких послова (отуда „реална“ унија) и заједничким органима који о добром броју тих послова одлучују на основу истоветног гласања представника два „ентитета“. Али, кад смо већ код семантике, реч „ентитет“ је у државноправној терминологији изум превртљиве америчке дипломатије. Она може значити све и уједно не значити ништа посебно, с тим што је добра за прикривање правог значења и за замућивање смисла у науци одавно устаљених и јасних појмова, о којима нема спорова између људи који знају струку и имају поштене намере.

 

ВЛАСТ ИЛИ НАДГЛЕДАЊЕ

Сурои, све време у заблуди о значењу небулозе „правни ентитет“, претерује у оцени домашаја „циљева“ („objectives“) ЗСО, на основу којих ће се њеним статутом утврдити њене конкретне надлежности. Реч је о још једној америчкој небулози, која би требало да држи у недоумици споразумевајуће стране о томе који све послови и надлежности потпадају под одређене циљеве. Сви се они своде на то да их ЗСО у „вршењу јавних служби и пружању услуга“ (што би била њихова заједничка друштвена суштина), а у циљу „јачања локалне демократије“, врши методом увида, надгледања над њиховим обављањем, а не и надзора и контроле над њиховим обављањем, поготово не применом мериторних контролних овлашћења, зашта је надлежна једино држава („Република Косово“). За Суроија је именица „надгледање“, „посматрање“ („overview“) већ власт, а кад јој претходи још и придев „потпун“ („full“), за њега је то исто што и државна власт. Сурои превиђа да се основни друштвени односи у свим општинама у „Републици Косово“ уређују законима и другим државним прописима, а да ЗСО нема никакву нормативну власт. Чак и њено право да предлаже измену постојећих закона (не и доношење нових) много је мање од законодавне иницијативе која припада сваком појединачном посланику, јер оно није генерално, него се тиче само „закона и прописа од интереса за постизање њених циљева“. По истом основу ограничено је и њено право да покреће судске поступке и да буде у њима учесник, било да је реч о редовним судовима, било о Уставном суду. Такво право има свака општина појединачно у свим државама са развијеном локалном самоуправом и са уставним судством. Сама ЗСО нема никаква контролна овлашћења, у смислу изрицања казни (преко својих органа) онима који повређују њену надлежност. Њено овлашћење „надгледања“ подразумева више право упозоравања, указивања на неправилности и јавног жигосања оних који ометају рад њених органа, а тек у крајњем случају право покретања поступка пред судовима за санкционисање незаконитости. Сва та овлашћења су по свом карактеру ближа омбудсмановим овлашћењима, него носиоцима ефективне власти. У Споразму не постоји ни одредба на коју би се Сурои могао позвати која би значила да је ЗСО „канал комуникације с Владом Србије“, јер се ова у Споразуму нигде и не спомиње (Република Србија спомиње се само једном и то после домаћих и међународних организација којима се допушта да пружају финансијску помоћ ЗСО).

Није јасно где је то Сурои у Споразуму прочитао да административно особље ЗСО „потпада под закон о државној управи”, кад у Споразуму пише да оно има „статус запослених (‚employment status‘) у складу са законима Косова, укључивши Закон о раду и Закон о државној служби“. Ова одредба само значи то да се два именована закона примењују супсидијарно, значи само у случајевима кад постоје празнине у прописима о ЗСО којима се, између осталог, уређује и положај запослених у њој. Иначе, Суроију је теза о примењивању Закона о државној служби (државним службеницима) потребна да би поткрепио своју тврдњу о томе како „правни ентитет“ подразумева „територијалну аутономију“.

Међутим, Сурои чини највећи превид кад тврди да ће „власти“ ЗСО „одређивати економски развој, просторно планирање, образовање, здравство…“, да оне могу „блокирати извршење одлука на својој територији“ или да „потпуно оспоре“, или да „траже измену“ „одлука донетих на централном нивоу“, „или да ураде све три ствари одједном“. Да се не зна чије су то тврдње, помислило би се да је реч о неком српском политичару, учеснику разговора на високом нивоу у Бриселу, који се пред српском јавношћу кочопери и шепури успесима које је српска страна постигла у преговорима, а који најчешће имају слаба или немају никаква упоришта у истини. Сурои, у ствари, све време погрешно разуме значење сибилске речи „overview“ из америчког енглеског језика (а из те политичке и дипломатске кухиње изишли су сви текстови о „решавању“ статусних питања распада Југославије, који је Америка претходно изазвала, почев од Дејтонског и Кумановског споразума, преко неусвојеног Мировног споразума из Рамбујеа, касније фрагментарно оснаживаног, па све до овог последњег бриселског Споразума о ЗСО). Њено значење је у основи евазивно, а понајвише се односи на надгледање, посматрање, а потом упозоравање надлежних органа на незаконитости и пропусте, а нипошто не „преузимање одговорности за одређене области на одређеној територији“. Али, у случају да косметски Албанци буду на преговорима у Бриселу непослушни и некооперативни, тај би се израз могао тако протумачити и у складу с тим значењем операционализовати приликом утврђивања предлога Статута ЗСО. Ако би, пак, на истом месту и истим поводом Срби затезали ствари, тај израз би се протумачио тако да има ефекте „богојављенске водице“. Према Споразуму, ЗСО није никакав ниво власти у обухваћеним косметским општинама. Она је ту само институционални облик координације у обављању послова локалне самоуправе својих чланица и средство помоћи и „подршке интереса косметских Срба у њиховим односима са централним органима“ („promote the interests of the Kosovo Serb community in its relations with the central authorites“). Њено значење је, за сада, више психолошко, него ефективно правно, без обзира на то што се одређује као „правни ентитет“.

И на другим местима у енглеском тексту Сурои би да ЗСО прида много већи значај него што из тог текста произлази. Тако у Споразуму пише да се ЗСО успоставља, на основу Првог бриселског споразума, уредбом („decree“) Владе Косова, која се непосредно примењује после претходне оцене уставности и законитости Уставног суда. Она се правно уобличује статутом, у који се уграђују сви елементи садржани у Споразуму о ЗСО. Нацрт статута израђује посебна радна група, он се подноси на разматрање учесницима дијалога у Бриселу, а предлог који они утврде одобрава Влада Косова својом уредбом. Статут усваја, попут „тела немих“ из доба Наполеоновог самодржавља, оснивачка (конституишућа) скупштина, сачињена од изабраних представника општина које обједињује ЗСО. Из истог горе препричаног текста Сурои чита да ће се ЗСО „основати након указа ‚конститутивне скупштине‘ (‚constitutional Assembly‘)“, дакле поступак правног спровођења Првог бриселског споразума о ЗСО пење се на знатно виши правни ниво, па се чак потеже и конститутивна скупштина у њему, иако у тексту Споразума не стоји „Constitutional Assembly“, него „Constituent Assembly“. А да није реч ни о каквој конститутивној скупштини (државни орган који врши уставотворну власт), него о обичној, ad hoc, оснивачкој скупштини, на каквој се, на пример, оснива и Друштво риболоваца, види се по њеном саставу – њу чине изабрани представници општина које улазе у ЗСО. Таква скупштина не може вршити никакву власт, поготово не ону највишу, уставотворну, коју према Уставу Косова (члан 65) може вршити само законодавна скупштина двема квалификованим већинама.

 

ИДЕЈНИ КОРЕНИ ЗСО

Од ових или свесно учињених погрешака ради постизања назначеног циља, или услед непознавања материје која је предмет регулисања, много је озбиљније Суроијево објашњење идејних корена ЗСО. Они, сматра Сурои, леже у националним својствима Срба, који нипошто не подносе да буду мањина коју би могла надгласати већина друге нације. Као „најекстремнију форму“ тог националног обележја Срба, развијеног нарочито под Милошевићем, Сурои наводи Републику Српску у БиХ, која је „осим оног геноцидног“, изграђена и на начелу да Срби „у свом правном ентитету“ (израз који толико много мучи Суроија) не могу бити надгласани или, како он каже, у којем нема могућности да превлада „већинство“. Сурои зна и то да је током распада Југославије важила идеја „да постоји географска, територијална и политичка веза између Србије и српских територија које неће подлећи ‚већинству‘.“

Сурои, као да у тој држави није живео, заборавља да је „заштита од већине“ била детонатор који је изазвао експлозију вишенационалне друге Југославије. То је био захтев који је кобно утицао на уставно обликовање те државе, а код Срба се појавио тек кад су се Србија и Срби прописно опекли с другом Југославијом. Чак и пре њеног уставног конституисања, територијално парцелисање земље по националном „кључу“ отпочело је септембра 1945, када је законом Србије створена Аутономна косовско-метохијска област, управо ради „заштите од већине“ у Србији косметских Албанаца. Стварањем аутономне области на простору Србије на којем су били већина („правног ентитета“), Албанци су се заштитили од „већинства“ Срба на укупној територији Србије. Био је то, да се користимо речником Суроија, класичан „територијализам права Албанаца“. На формули „заштите од већине“ успостављена је федерална структура друге Југославије у њеном првом уставу, а продубљивање такве заштите доврхунио је Устав од 1974, који је уместо зближавања нација, што је смисао постојања вишенационалне федерације, довео до потпуне отуђености југословенских народа и националних мањина једних од других. Та отуђеност била је разлог њиховог сукоба, после којег је уследио разлаз. У Југославији су се под Уставом од 1974. (у којем су притајене тежње за отцепљење биле видно изражене) најважније гране државне власти вршиле на начелу једногласности (консензуса) како веће југословенске нације не би надгласавале оне мање, укључивши и националне мањине. У то време, нација којој припада Сурои била је један од највећих поборника проширивања тог начела и на одлучивање у федералним органима и органима ондашње СР Србије и о оним питањима за која су устави (федерални и Србије) предвиђали већинско одлучивање. Уосталом, зар самопроглашена „Република Косово“ није направљена на делу територије државе у којој су, на читавом њеном простору, Албанци били национална мањина, само због тога што су на том делу били већина? Тиме су они искључили могућност да у Републици Србији буду надгласани. Али ни тиме захтев Албанаца да избегну „већинство“, како би рекао Сурои, није испуњен. И без бриселских преговора и договора са Србијом, баш као што су самопрогласили своју државу на Космету, Албанци сада проглашавају у Пчињској области (Врањској котлини) територије Србије (коју они називају својим именом „Прешевска долина“) заједницу албанских општина од општина у којима живе Албанци (чак и од оних у којима нису већина), која би била реципрочна ЗСО на Косову. А пошто се ЗСО ствара због тога што се Космет отцепио од Србије, тобожња ЗАО би имала смисла једино у случају да се Србија отцепила од Албаније. Све ово Суроију не смета да у свом чланку тврди да је „идеја водиља“ да „Срби не могу бити мањина“ била основ српске политике током распада Југославије. „Тумачећи“ тим поривом Срба и ЗСО, Сурои је обелоданио мотиве својих критика на њен рачун. Уместо „правног ентитета“, што она никако није требало да буде, њу је требало учинити невладином организацијом. А то би значило да би Србе на Косову требало или оставити стихији „интеграције“ у непостојећи појам „косовско друштво“ (јер, немогуће је направити друштво од две толико сукобљене нације, од којих је једна од њих огромна већина, док је друга бројчано инфериорна мањина, при чему је број других нација занемарљив) или их приморати на исељавање са Косова. Два су избора за косметске Србе – албанизација на Косову или евакуација са Косова. ЗСО је, и с овако поткресаним и убогим циљевима (надлежностима) у већ увелико самосталној „Републици Косово“, каква-таква сметња тим изборима.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *