Ликовни биограф Светога Саве

Пише Јован Пејчић

Шта казују сликарска тиховања Болета Милорадовића

У српској историји, за српски свет, има ли изабраније и изузетније личности од Светога Саве! Аскет и мудрац, проповедник народне вере и првопрестолник црквени, молитвеник и пророк, државник и ктитор, миритељ завађених и заштитник убогих, законодавац и просветитељ све српске земље – чега год се Свети Сава у своме животу на земљи дотакао или о чему је мислио, што је чинио или о чему је сањао, постајало је темељ, искра неугасна, благодатни корен.

Ни са молитвом није другачије. Јер, свој почетак српска молитва има у Светом Сави и сву висину, сву лепоту достигла је она већ са Светим Савом.

Што је онда и што је са таквом снагом кренуто, до данашњег се доба није прекинуло. Као у житијима и летописима, похвалама и записима, хроникама и родословима, службама и канонима, тако се и у молитвама, Савиним па наовамо, сачувала духовна, свештена, владарска, морална историја српског народа, и у њој, кроз њу, њоме – живот, дело и дух Светога Саве, „првог архиепископа и наставника и учитеља и с Богом просветитеља својег отачаства“, највећег српског проповедника мира и љубави међу људима и народима. Исписана узвишеним, празничним језиком, ова молитвословна историја плете се, кроз векове, све од самих вапаја и завета српских – Господу и угодницима његовим, светима света и српским светима, истини и правдољубљу Божјем и човечјему.

[restrictedarea]

КАО НИЈЕДАН ЦРКВЕНИ УПРАВЉАЧ…

Прву реч свете историје српскога народа саставила је и украсила рука Светога Саве и, отад, не престаје ова историја том руком, њеним немиром и лепотом крстоносно да се исписује. Тачан је Милан Кашанин: „Као ниједан црквени управљач или владар, Сава је, и мртав, био свуд присутан. Није један манастир био његов, него сви – у свакој цркви налазили су се његов портрет и његове мисли. Турци, желећи да учине да га нема, смислили су да му спале тело. Али, као што бива с незаменљивим личностима и у мрачним епохама, оно се тад није расуло у прах него у светлост.“

Та светосавска светлост што се не гаси, старија од спаљења моштију Светитеља 1594. године, са жигом оснажена и освештана, изливена на толика неимарска и задужбинарска, литургијска и сликарска, песничка и драмска остварења уметника претходних доба и наших савременика, гори у свем огромноме делу Божидара Болета Милорадовића – слово-иконосликара, слово-иконописца, свештенога српскоправославног палеокалиграфа.

У српској ликовној уметности и култури, Боле Милорадовић (Голочело, код Крагујевца – 1934) познат је и признат, хваљен и награђиван већ више од пет деценија. Имао је досад преко сто самосталних изложби. Један је од наших најзначајнијих мајстора савременог плаката. У више стотина издања наићи ћемо на потпис: „Лепотом књиге бавио се Боле Милорадовић“. С правом тако стоји, јер за Болета је – по провереној речи Лазара Трифуновића, „књига естетски предмет који он тотално обликује“. Светислав Мандић је у овом смислу непосреднији: „Боле прави књигу која се колико чита толико и гледа и загледа, воли и чува, скоро као уникатно а не као серијско остварење.“

МАЛА БИБЛИОТЕКА

Од краја осамдесетих година прошлог века Боле Милорадовић посвећује се слово-иконосликарству, слово-иконописању – грани стварања у којој му, на овим просторима, нема „ликовне паралеле“ (Слободан Милеуснић).

Отад до данас добили смо праву малу библиотеку јединствено обликованих дела, плод маште и руке, непоновљивог дара православном духовношћу крштенога уметника Милорадовића. На почетку је библиофилско издање Слова љубве, штампано 1997. у 99 примерака. Годину дана касније следи, исто у 99 библиофилских примерака, Светилник Светлане Велмар-Јанковић. Две хиљадите појављује се, у непромењеном библиофилском броју, поема Миодрага Павловића С Христом нетремице. Лета 2003. излази Символ вере наше Верују, са катехизисом светог Николаја Велимировића (библиофилски број сада је 111). Па 2011. Химна љубави апостола Павла, у 499 примерака. Годину 2013. обележава ново издање Слова љубве деспота Стефана Високог Лазаревића, по текстовноме корпусу и графичко-ликовној креацији право лексико-књижевно издање. Све су ове књиге исписане, украшене и до најситнијег видљивог детаља обликоване срећном руком уметника чудотворца.

Постоји и трећи вид Болетовога ауторског рада на књизи. Овде се он појављује као стваралац који поља туђега текста оплемењује и богати самониклим уметничким визијама и красотама: психо-сликарским студијама најзнаменитијих личности српске историје и културе, маестралним иницијалима-алегоријама, раскошно стилизованим заставицама, читавим цветним симфонијама од ликова и символа живога света у његовоме трајању и значењу.

Навешћу пет таквих наслова, а много их је више. То су: уметнички репрезентативан, свеобухватни лексикон (дело групе аутора), чије битно назначење је: „Сатворио Боле Милорадовић“ – Бели град: културна историја Београда (1997); ту је двотомна велика илустрована енциклопедија Слободана Милеуснића Манастири Србије (2002); ту је волуминозна повест Ђорђа Бубала и Петра Крестића Владари Србије (2013); ту је Владете Р. Кошутића несвакодневна Антологија светске духовне лирике (2015), у којој Болетови иницијали-симболи и украсни пресеци суштински васпостављају и именују дух и родно писмо песника и њихових националних култура.

И ту је тематска антологија српских молитава Приону душа моја, с поднасловом „Молитве Светога Саве / Молитве Светоме Сави: 1207–1969“ (издање из 2014).

Приону душа моја захтева посебну реч. За ову је књигу Боле Милорадовић изабрао 23 од својих досад неизбројених варијација милешевске фреске Светога Саве – у чијем иначе лику он види архетип српског човека: десет портрета, остало су вињете, медаљони из реда и у стилу елементарно сведених карактеризација духовне и светитељске појаве кроз један и непрекинути, конгенијалан покрет и пут сликаревог пера.

АСКЕТ, МОНАХ, КТИТОР, МИРИТЕЉ

Болетови портрети Светога Саве у свим историјским испољавањима његове унутрашње и јавне личности естетска су реткост како у стваралачком, тако у духовном и душевно-друштвеном смислу. До те мере су портрети уметнички индивидуализовани да образовани посматрач без напора уочава где је Свети Сава монах, где проповедник народне вере, где аскет у гори, где првопрестолник црквени, где писац, ктитор, где миритељ завађених и заштитник убогих, где државник, законодавац, просветитељ све српске земље, где болни мудрац, где невремени светитељ… У симболици облика и линија и боја, у изражају крста, распећа, ореола, светлих орлова и хералдичких оцила, у ликовним метафорама скривених драма и страдања, жртвеног приклањања светом као овосветском или тријумфа за будући век (век векова)… умозритељно пресађених у чело и свеизраз очију, са нијансама светосавско плавог тамо где су на делу боје и небесне наде – Боле Милорадовић на задивљујући начин созерцава надвремене сржи, душу и вољу оца српског православља: аскете Растка па Саве, са светим Симеоном Мироточивим, оснивача белог Хиландара, архиепископа, ходочасника, политичара, пророка, славитеља Христа Бога…

Тихује и даром сновидовног ликовног уобличитеља моли се Боле у 20. и 21. столећу заједно с исконским српским тиховатељем и молитвеником.

Притом, чини то на начин наоко несвојствен модерним струјањима у сликарству; наоко – јер је по сигналима свезаконитих вредности уметничког твораштва упоредив и са свим старим и са новим токовима. Зналац Стеван Станић то је најбоље исказао. Године 1990, у каталогу за Болетову крагујевачку, што значи прву његову изложбу портрета Светога Саве, Станић запажа оно што и данас стоји: да је Боле Милорадовић за сваки нови портрет Светога Саве нашао друкчији „импулс и нову адекватну различиту обраду“. Једном је то, вели, „лик у импресионистичком треперењу, други пут стилизација у сецесионистичким увијољкама, трећи пут клеовска посткубистичка играрија, четврти пут посни деликатни линеаризам, пети пут оштра сведена лирика геометрије… Читава мала историја праваца или путовање кроз самог себе преко лица светог Саве“. Речи Станићеве једнако важе и данас.

Дмитриј Оболенски својевремено је o Светом Сави написао: „Светац заштитник Срба без премца.“

У уметничком, у душевно-духовном, у свенародном српском смислу, вечити Свети Сава Болета Милорадовића јесте то, и истовремено – он, Свети Сава, јесте најсветлија и најдубља пројава дара самога свештенога слово-иконосликара Божидара Болета Милорадовића.

Беседа изговорена 3. септембра 2015. у Крагујевцу, на отварању изложбе Болета Милорадовића „Портрети Светога Саве“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *