Гура ли неоосманизам Т урску у гроб

Пише Зоран Милошевић

До уласка Турске у сиријски рат, августа 2015. године, Тајип Ердоган је у турским, па и блискоисточним медијима слављен као турски Владимир Путин, но сада се ситуација променила и медији све више управо Ердогана означавају као најодговорнијег за хаос и поразе који су задесили Турску, те се питају да ли има снаге, као некада Борис Јељцин, да власт преда неком млађем и способнијем од себе

Аналитичари нису сагласни око почетка самоурушавања Турске. Док једни пишу да је то време уласка у коалицију против Исламске државе, други истичу догађаје од 17. децембра и 7. јуна прошле године, када су се догодиле масовне демонстрације против режима. У сваком случају, ова држава опет постаје „Болесник са Босфора“, а Јевгениј Ступин за портал newsland.com истиче да је она скренула пажњу јавности са Сирије, Ирана и Израела, и то у најгорем могућем облику, а то ће бити изгледа на дужи временски период, јер улази у стратешку нестабилност и кризу. Турска је реално угрожена, што ни тамошња влада ни САД не могу више нити игнорисати нити негирати.

Како је, дакле, дошло до тога да земља у успону и економски и политички доживи низ политичких пораза?

У турским и светским медијима аналитичари истичу три поља која су довела до пораза Турске: неоосманизам, курдско национално питање и стање у економији.

ОД КОНСТРУКТИВНОГ ПАРТНЕРА ДО ЕКСПАНЗИОНИСТЕ

Иако је турска политика за шири регион „вечна тема“, до појаве политике неоосманизма ова држава се није мешала у послове других. Насупрот томе, понашала се конструктивно. Преокрет је наступио када се распао Багдадски пакт. Тај догађај је искључио Турску из блискоисточних збивања, што је одговарало Израелу. Неоосманизам зато треба да постане темељ и идеолошка основа продора ове државе на Блиски исток, Балкан и Кавказ. Но, он је значио и губљење поверења Турске у западне савезнике, па су од тада морали да плаћају оно што су желели од ње. Први велики шок Вашингтона и Лондона догодио се крајем 2002. и почетком 2003. године, када Четврта дивизија армије САД није добила дозволу да прође из Мерсина у Мосул (Ирак). Америчка војска је, наравно, прошла, али је Вашингтон морао да плати Турској да би пропустила Четврту дивизију. Савезништво је замењено за новац, што је Америка прогутала, али је истовремено договор око неоосманизма лагано почео да се заборавља.

[restrictedarea]

Истовремено, све иницијативе за мирно решавање криза на Блиском истоку Турска је својом неконструктивношћу минирала или бар саплитала. Логика Турске је била: што већи хаос – то је већи њен утицај у региону. Арапске државе су одмах схватиле да она следи искључиво свој интерес, желећи доминацију у региону. Са тим сазнањем формирала се и арапска политика опструкције турских интереса, али и тежња ка сарадњи са Русијом. Тако је Турска лагано удаљавана од зацртаних политичких циљева, што је резултирало љутњом Анкаре „према превртљивим и безобразним Арапима“. У сваком случају, обновили су се традиционално неповерење и суревњивост између арапских и турских лидера, какви су били од настанка Османске империје, а која је суштински значила вређање емоција Арапа.

Додатно уље на ватру арапско-турским односима дало је турско објашњење мешања у рат у Сирији („да штити своју националну безбедност“). Ово егоистичко тумачење само је додатно разгневило Арапе и навело их на пут подршке свим оним групацијама које се боре против Турака, укључујући и најразорније њихове противнике – Курде, само да наштете турској држави. Турска влада је већ у јуну 2015. године констатовала да не може сама да се избори са безбедносним проблемима и обратила се НАТО са молбом да је заштити, јер турски политичари на челу са Ердоганом заиста су водили политику која је резултирала угрожавањем националне безбедности. Додатна отежавајућа околност за Турску је и политика САД, јер оне на Блиском истоку желе да сачувају доминацију (контролу простора и збивања) па су заинтересоване за исти циљ и у овој држави. Американцима је свеједно ко је на власти у Турској, битно је да тај ко је на власти слуша и спроводи наређења Вашингтона.

ПРОПАСТ ЕРДОГАНОВЕ ПОЛИТИКЕ

Тако су турски лидери доведени у ситуацију да је политика неоосманизма доживела пораз, пре свега због снажног отпора у исламско -арапском свету, чак је и већина идеолога неоосманизма престала да даје подршку овој губитничкој политици и идеји. Наравно, сем Тајипа Ердогана и неколико људи око њега. Неоосманизам је замишљен као освајачка, нападачка идеологија и политика која је требало да обезбеди доминацију Турске на Блиском истоку, Балкану и Кавказу, а сада је сведена на одбрану позиција, и то не негде у Босни и Херцеговини или Грузији већ у самој Турској, уступајући своје место и позицију на Блиском истоку па и на Балкану Ирану, а он се налази у невероватној експанзији, крећући се на крилима властите политичке мудрости и подршке Русије, Индије и Кине, наводи јерменски портал ragir.am.

Турски аналитичар Ариф Асалиоглу за портал mk-turkey.ru такође се бави истим питањем: „Зашто је Турска доживела пораз?“

Асалиоглу констатује, не без туге, да турско друштво губи наду у будућност и позитиван развој догађаја. У држави се не поштује правни систем (одсуствује правна држава) сваким даном се откривају све болнији и све већи корупционашки скандали у које су умешани политичари, војници, полицајци, судије, новинари, лекари… Лицемерје и обмана постали су део свакодневице, при чему здрава логика као да је нестала у лавиринтима набројаних девијација. Ако се на моменте и појави, брзо бива исмејана и потиснута у илегалу. Становништво је због тога све више против председничког система власти, јер кривца види у председнику и систему. Турски аналитичари су брзо запазили да Ердоган лично и његова партија немају више подршку какву су имали. Наиме, први весник пада популарности владајуће Партије правде и развоја Тајипа Ердогана били су предизборни митинзи, недовољно посећени, те да би се прикрио пад популарности, владајућа партија је на митинге изводила указима и наређењима ученике средњих школа, као и студенте универзитета, државне службенике, а често је аутобусима превозила чланове партије из једног места у друго како би у јавност отишла слика велике подршке. Но, истраживања јавног мњења и даље су говорила супротно од телевизијских слика.

Најважнији разлог пада популарности владајуће партије Тајипа Ердогана је, према мишљењу Асалиоглуа, економска ситуација. Наиме, последње две године у Турској је повећана незапосленост, инфлација је узимала данак, а извоз је априла 2015. године опао за 9,8 одсто у односу на исти месец 2014. године (или за 11,8 милијарди долара). Но, економска ситуација се и даље погоршава, што свакако утиче на опредељења бирача. На другој страни, власт је од опозиционих партија створила „државне непријатеље“. На државним телевизијама сваки дан се чује да је „опозиција издајник отаџбине“, „преваранти“, „обмањивачи“, „западне слуге“, „учесници велике игре“ итд.

Често избијају и скандали у вези са прислушкивањем, јер у Турској се овом нелегалном делатношћу не баве само тајне службе већ и компаније и скоро сви богатији људи. Другим речима, стиче се утисак да свако свакога прати и прислушкује туђе телефонске разговоре, прати електронску пошту итд, што ствара шизофрену политичку ситуацију.

МОЖЕ ЛИ ЕРДОГАН БИТИ ТУРСКИ ЈЕЉЦИН

Хаос у Турској изазвало је курдско питање, које се почело решавати силом, а не на миран начин, пише Хакан Аксај за портал Т24. Турска полиција, до зуба наоружана, будно прати сва збивања у местима где живе Курди, али они опет користе сваку прилику да изразе незадовољство, чак и сахране Курда убијених од стране турске војске и полиције, демонстрирајући пркос, јер их убијају „само зато што су Курди“! Поменути портал изводи закључак: „Тачно је да је Ердоган у Турској дошао на власт путем избора, али све говори да неће отићи на исти начин“, а при томе може оставити политичку сцену у условима какви су били у време Бориса Јељцина. Аксај бившег руског председника описује у најгорем контексту, ипак се дивио његовој одлуци да оде и иза себе остави новог лидера – Путина. Да ли Ердоган има снаге да понови Јељцинову одлуку и тако смири не само Курде већ и остали незадовољни народ Турске?

У таквим условима, „победник“ последњих избора (одржаних 7. јуна 2015. године) Партија правде и развоја Тајипа Ердогана није могла да формира владу, јер ниједна партија није хтела са њима у коалицију. То је довело до ситуације да први пут у историји савремене Републике Турске буду расписани превремени избори за 1. новембар 2015. године. До избора формираће се привремена влада, уз учешће парламентарних партија: Партија правде и развоја (11 министарских места) и прокурдска лева Демократска партија народа (три министарска места) док су Партија националистичког покрета и Народно-републиканска партија одбиле да учествују у власти. Места министара преузеће, углавном, посланици иза актуелног скупштинског састава. Но, нови избори тешко да ће дати резултат који очекује председник државе Тајип Ердоган – једнопартијску владу, што значи продубљивање политичке кризе.

Но, порази Турске на свим поменутим пољима објективно стварају нову зону нестабилности на Блиском истоку, јер западни савезници не знају где пролази „црвена линија“ коју је опасно прећи. Такође, улазак Турске у „коалицију бораца против Исламске државе“ значи и својеврстан залазак у слепу улицу, јер Запад подржава Курде који желе да створе независну државу, а тиме и поделу ове земље. Коалиција против Исламске државе организована је од САД и НАТО у септембру 2014. године. У коалицију су ушле следеће држaве: Француска, Данска, Велика Британија, Аустралија, Белгија, Холандија и Канада, без сагласности Сирије да ратују на њеној територији. Крајем септембра коалицији су се придружили и Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати, Јордан, Катар и Бахреин. Ипак, коалиција није обезбедила ниједну значајну војну победу. Међутим, својим деловањем успела је да стекне бројне противнике на међународној политичкој сцени. Од августа 2015. године у коалицију против Исламске државе је ушла Турска, измучена сопственом противуречном политиком. Но, улазак у коалицију додатно умножава противуречности, јер Турска је против Башара Асада и Курда, а они се опет боре против Исламске државе, коју је до сада она подржавала, наводи Олег Чувакин за војни портал topwar.ru.

ТУРСКА У СЛЕПОЈ УЛИЦИ

При томе је сама кривац. Наиме, медијима је постало познато да је Москва саветовала Турке (преко заменика председника Савета Федерације Русије, амбасадора Андреја Бакланова) да чувају територијалну целовитост државе, а не да теже да постану регионални хегемон. Анкара је ове савете игнорисала и нашла се у слепој улици. Такође, уласком у коалицију против Исламске државе, Турска је кренула путем великог ризика, јер курдско питање се не решава преговорима већ ратом, а такође се директно сукобљава са Ираном и Русијом у Сирији, али и на целом Блиском истоку.

Турска позиција у Сирији и на Блиском истоку уопште постаје све противуречнија. Наиме, Станислав Тарасов за агенцију „Регнум“ истиче да се, и поред војног ангажовања Турске у борби против бораца Исламске државе, фрагментација Блиског истока одвија пуном паром. У пракси, она се бори против Курда, а не против Исламске државе, што је прва противуречност у политици Анкаре. Друго, укључењем у рат против Исламске државе, у тзв. коалицију Запада, нико није дао ултиматум војницима ове организације, већ председнику Сирије Башару Асаду. Агенција „Ројтерс“ преноси изјаву „министра“ спољних послова Турске да „бомбардовање сиријске територије треба да буде сигнал за председника Башара Асада и његову владу да седну за преговарачки сто како би се нашло политичко решење за конфликт у Сирији“. Подсећамо да су западна коалиција и Турска договориле удар по Исламској држави, а не по Сирији.

На крају, постоји и предлог Русије (усаглашен са Саудијском Арабијом, Ираном, Египтом и државама Персијског залива) о стварању међународне коалиције против Исламске државе у коју треба да уђе и Сирија („јер је Асад део политичког договора“, пише француски Voltaire.net). Овом новом коалицијом Русија фактички улази у рат у Сирији. Тијери Мејсан пише да је дубока и значајна промена управо остварена на простору Леванта – руска армија почела је да се ангажује против тамошњих терориста. Иако је Русија била одсутна са међународне сцене од распада Совјетског Савеза, због чега сада пажљивије вуче потезе, управо је креирана руско-сиријска комисија. Та комисија означила је почетак снабдевања оружјем, размену обавештајних података и слање војних саветника, и све то у (већој или мањој) координацији Кремља са Белом кућом. Турска је и овде деловала деструктивно, јер је „Анкара заправо одлучила да поквари везе са Русијом, замрзнувши, без доброг мотива, уговор о ‚Турском току‘, и створивши – у координацији са Украјином – међународну Исламску бригаду, усмерену на дестабилизацију Крима. Анкара је такође почела да помаже Исламској држави у њеној борби против Радничке партије Курдистана (ПКК) и курдских Јединица народне одбране (YPG)“.

У року од само неколико недеља, многи руски војни саветници пристигли су у Дамаск. Сирији је достављено и шест „Мигова 31“. Ови авиони су најбољи пресретачи на свету. У исто време, руска војска је први пут послала сателитске фотографије Сирији. Ова одлука, на коју се чекало пет година, преокреће војну ситуацију. Заправо, до сада су џихадисти често успевали да избегну сиријске тенкове, захваљујући сателитским фотографијама у реалном времену, које им је достављао НАТО. У протеклих шест месеци изгледало је како је НАТО престао да дели обавештајне податке са Исламском државом, али помоћ и даље добија Фронт „Ал Нусра“ (огранак Ал Каиде).

На крају, руски војни саветници поседују много информација које им могу помоћи да проуче могућност распореда међународних снага УН у Сирији. Њихов задатак је и да пошаљу извештаје у Кремљ како би даље била проучена могућност руске или и заједничке операције држава чланица ОДКБ.

Чланице ОДКБ ће се састати у Таџикистану, у Душанбеу, 15. септембра. Распоређивање снага ОДКБ је и раније помињано као могућност – у јуну 2012, током припрема за Женевску конференцију. Ова војна алијанса укључује три чланице са муслиманском популацијом – Казахстан, Киргистан и Таџикистан – које су спремније од Русије да се боре против исламистичких терориста. Било како било, у том тренутку ОДКБ није имао уговор са УН који би им омогућио извођење мировних операција, што је решено 28. септембра 2012, са могућношћу да буде примењен не само на Сирију него и на Авганистан.

Самим тим је јасно да Русија више нема поверења у Турску, те да преузима главну реч уз помоћ Организације договора колективне безбедности. Француски Voltaire.net чак констатује да у Сирији Русија прелази у „напад“, помажући Башару Асаду да се врати у међународну политику, чак и предлажући да буде део коалиције у борби против Исламске државе, која подразумева и војну и преговарачку фазу. Руски интерес је да се спречи долазак око 2.000 до 5.000 бораца Исламске државе на простор бившег Совјетског Савеза, тачније на Северни Кавказ, где би организовали исламистички покрет, али и да се одбрани Сирија.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *