Велики мајстор малих тема

Поводом изложбе Јована Сивачког у Галерији  РТС

Пише Дејан Ђорић

Неспреман на издају слике, на постмодерни номадизам сваштарења и духовног тезгарења, незаинтересован за интелектуалистичка иживљавања, овај велики уметник остао је оно што је био на самим почецима – један од стубова српске обнове фигуралног израза, метафизичар који је тајну сликарства открио тамо где други нису умели да је виде

Једна од ретко добрих вести у нашој уметности је да Никола Мирков, одласком у пензију са функције директора РТС, остаје на челу Галерије РТС и издавачке делатности. Резултат те мудре одлуке о неукидању једне од најзначајнијих београдских галерија је одмах видљив. У два простора Галерије, до 21. августа, одржава се изложба сликара Јована Сивачког, овог лета најбоља у Србији. Када је реч о изванредним уметницима, ништа није случајно, уметност може настати као производ свог времена али и као реакција на њега.

Сивачки је рођен 1947. у Чалми у Војводини. Ликовну академију у Београду завршио је 1974. а постдипломске студије 1977. године. Та три штура податка су битна јер представљају оквир његовог деловања. Равничарска тематика обележава целокупно стваралаштво овог сликара, у знаку од (пост)аванагардних уметника одбачене фигуралне поетичности. Попут појединих мајстора ренесансе, налик Вилијаму Блејку или његовом ученику Семјуелу Палмеру, Сивачки се враћа ретким и предрагоценим сећањима из детињства и на детињство. Из магле деценија израња митски свет првих утисака, тај занос откривања непознатог, онога што је Филип Аријес назвао „векови детињства“. У то доба доживљај света је целовит па је зато сликарство Сивачког толико смирено, пуно сете или чежње као вида сећања и тихе наде раног откривања стварности. Нико налик њему у нашем сликарству није сликао голубове, мртве природе од неколико кромпира издигнутих до метафизичког нивоа, нико са толико љубави, пажње и мистерије није приказао паорски свет, његову срећу, стабилност и меланхолију. А почео је са сликарством блиским фантастици које први пут представља на овој изложби, да би ко зна каквим духовним обртом открио много дубљи и древнији свет – реалност митски схваћену. За Сивачког, ма шта стварао, слика је чудесна, било да су то ирационални светови настањени лебдећим анђелима, пречанске ведуте засићене атмосфером или у познијем добу исти ти призори сагледани на сликама као цветницама, баштама пуним топлих боја, радости и светлости. Када већина прибегава редукцији, Сивачки се разиграо и духовно подмладио, оригинално настављајући тамо где су стали импресионисти и пленеристи.

[restrictedarea]

Реч је о истрајном сликару, његове стилске промене су незнатне али логичне у односу на целокупно стваралаштво, међутим, то ликовно деловање не можемо разумети без друга два биографска податка. Стасао је као сликар у време потврде значаја „Медиале“ која је десетине младих уметника привукла фигурацији, ирационализму и умереном, префињеном антимодернизму. Доба његовог студирања, између 1974. и 1977. године, било је време невиђеног цветања свих видова фигуративне уметности, посебно су из класе Младена Србиновића, у којој је био, излазили невиђени таленти. Ако је „Медиала“ била нека врста српске ренесансе, онда се њен пуни утицај видео тек касније, када су млађи убирали плодове те ликовне контрареволуције. Сивачки је један од богова „Обнове слике“, како гласи најважнија изложба-теза Драгоша Калајића посвећена скоро свему битном у кругу нове српске уметности седамдесетих. Сивачки је учествовао и на другим важним изложбама као што су „Перспективе“, „Ars et animalia“, „Умјетност у Југославији 1970–1978“, а посебна је „Неоромантизам као уметност неспокојства“, која га одређује као неоромантичара, претечу сликарства анахронизма из деведесетих година поставангарде. Овај недавно пензионисани професор београдског Факултета ликовних уметности ретко самостално представља своја дела а у односу на њихову вредност још је мање награђиван. Као изразито интровертан, налик монаху, ипак није потонуо у усамљеност своје келије-атељеа, нашао је снаге да организује ретроспективу у Галерији РТС не само као своју највећу изложбу већ и ону која га потврђује у контексту кључних историјских вредности представљених у Галерији.

Јован Сивачки је на велика врата ушао у српску уметност и сада се види да је пажња коју му придају критика и публика оправдана. Неспреман на издају слике, на постмодерни номадизам сваштарења и духовног тезгарења, незаинтересован за интелектуалистичка иживљавања, остао је оно што је био на самим почецима – један од стубова српске обнове фигуралног израза, велики мајстор малих тема, метафизичар који је тајну сликарства открио тамо где други нису умели да је виде. У тиховању се зачео као сликар, духовном смирењу се вратио, поставши узор правог уметника.

[/restrictedarea]