U SLICI PRONAĐENO UTOČIŠTE

Delatna „kontra“ idejama o kraju naracije u umetničkim formama:

Slavoljub Slava Radivojević

Piše Dejan Đorić

Opus ovog umetnika može se razumeti i kao prilog demistifikaciji i razotuđenju novije srpske umetnosti

Slikar Slavoljub Slava Radivojević (rođen 7. decembra 1957. godine u Šapcu) svojim stvaralaštvom, usredsređenošću na određenu tematiku, učešćem na samostalnim i grupnim izložbama i dobijenim nagradama, privukao je pažnju likovnih kritičara, galerista i publike krajem dvadesetog i u prvim decenijama dvadeset prvog veka. Pripada manjoj grupi naših figurativnih umetnika koji stalno izlažu u inostranstvu. Priredio je tri samostalne izložbe u Švedskoj i u poslednje tri godine tri izložbe slika i crteža u jednoj od bečkih galerija u centru grada. Dobio je poziv da iduće godine ponovo organizuje izložbe u Beču i u Kulturnom centru u Oslu.

 

TOTALITARNO RAZUMEVANJE AVANGARDE

Njegovo delo ne može se u potpunosti razumeti bez poznavanja odnosa suprotstavljenih snaga u novijoj srpskoj umetnosti, podeljenoj na tradicionalni blok koji predvode slikari i novomedijski, avangardni ili eksperimentalni. Možda je slikarstvo prevaziđeno sa novom umetničkom praksom ali, kako je primetio Miro Glavurtić, postoji rat koji se vodi između dva vida umetnosti, i izraz je provincijalnog, totalitarnog razumevanja avangarde koju pojedini kritičari i istoričari umetnosti u Srbiji žele da nametnu kao isključivi vid umetnosti. Takvo poimanje ne karakteriše zapadnu ni istočnu umetničku scenu i tipično je samo za srpsku u doba tranzicije. Radivojević je jedan od boraca protiv takvog shvatanja a njegov opus može se razumeti i kao prilog demistifikaciji i razotuđenju novije srpske umetnosti. Kao slikar nastupa samopouzdano, zadržavši ponešto od svog mladalačkog sportskog i avanturističkog duha koji, setimo se primera iz istorije umetnosti, nikada nije bez značaja za slikarstvo. Ono traži hrabrost i zato je u mnogim epohama bilo prvo među umetnostima. Slikar je stalno iskušavan. Ratnik, ljubavnik, duelista, karatista, pojac u crkvenom horu, ikonopisac, freskopisac i, nadasve, brižni otac, iskustva iz svog burnog života nije preneo u umetnost već ih je nadišao. Ut pictura poesis sa pravom kažu Horacije i Leonardo da Vinči. Likovno zainteresovan za Beograd, Zemun, Mačvu, Italiju, Mediteran i Beč, posvećen klasičnom, štafelajnom slikarstvu, duševni mir i stabilnost pronašao je u  osami ateljea uz svoju krasnu devojčicu, kćerku Petru, inspiraciju i model za mnoge slike.

[restrictedarea]

ZABORAVLJENA ESTETIKA

Najbolja Radivojevićeva dela nastaju u vermerovskoj atmosferi. Savremenici su tvrdili da je Đura Jakšić, poznati srpski romantičar, slikar i pesnik, slikao poluotvorenih usta, kao da je želeo da svoj dah prenese na platno. Dragocene trenutke sabiranja duha najbolje je opisao jedan srednjovekovni monah rekavši: „Nigde ne nađoh duši mir osim uz knjigu u usamljenom kutku“. Radivojević je kao Frans Hals od starih, ili Endrju Vajet od modernih majstora, mir i nadahnuće pronašao uz bližnje i u svom okruženju. Njegovo delo neposredno i jasno isijava toplinom i finoćom energije pronađene u krugu tradicionalnih vrednosti.

Kćerka je njegova muza, njoj u čast nastala su pojedina po formatu i kvalitetu najveća i najbolja Radivojevićeva ulja, poput nagrađenog „Petre u Jevremovoj“ iz 2006. godine. Očeva ljubav nestala je kao stvaralački podstrek iz današnje umetnosti, potisnuta posle renesanse u kojoj je Domeniko Girlandaj 1488. nenadmašno predstavio prizor ljubavi između dede i unuka. Nekada se umetnost nije mogla zamisliti bez dece, makar u vidu malih erota, puttoa i anđelčića. Zaboravljena estetika, prepoznavanje najlepšeg u bližnjima, potisnuto u dobu posle postmoderne, svetu katastrofa, spektakla, logora i društvene distopije, ključna je za ovog slikara. U vreme krize i opadanja svih a najpre estetskih vrednosti, kada likovnost ustupa mesto vizuelnosti a vrednosni kriterijumi ne postoje, u doba prevlasti tehnicizma i nihilizma koji ne samo da potiskuju likovnost već i osećajnost, Radivojević se vratio intimnom, ljubavi prema detetu, ženi, gradu i moru. Nasuprot euforičnih i bombastičnih predviđanja u poslednja tri veka, čovek se kreće ka podljudskom. Pol Virilio, vodeći teoretičar posttehnološke kulture tvrdi: „Spajanje čoveka i mašine će trajati dok se sve što je ljudsko ne iskoreni. Spoj lošeg motora i slaba uma – takvi ćemo zacelo biti u budućnosti“. Izuzetne su njegove procene bliske budućnosti i ratova u kojima će ključna biti vizuelnost (slika je oružje budućnosti). Moderan čovek je sličan divljaku u odnosu na ljude iz ne tako davne prošlosti, nesposoban da razume i prenese istančane vrednosti visoke kulture. Dovoljno je pročitati Sent-Bevove opise francuske žene osamnaestog veka ili slične Bogdana Popovića pa shvatiti koliko su u odnosu prema društvu starog režima (ancien regime) možda zauvek izgubljeni ljupkost, šarm, dobri maniri, veština društvenog ophođenja, očaravajuća konverzacija i pismenost. U doba feminizma i ženskih sloboda žena je najviše ponižena, izgubila je ženstvenost, poštovaoce i obožavaoce. Usred društvenog i estetskog haosa pojedini slikari kao Đorđo Morandi vratili su se malim stvarima, oprobanim uživanjima, dovodeći u prvi plan likovnosti predmetni svet i tišinu ateljea.

Jedan beogradski majstor izvan buke i besa pozne postmoderne uzdigao je mit o srećnom životu, rizikujući da bude shvaćen kao anahron, istakavši svoju različitost od dnevnog i masmedijskog. On nema nimalo razumevanja za sadašnje euforično objavljivanje smrti slike i kraja naracije u umetničkim formama, ne interesuju ga minimalizam i konceptualizam niti bilo kakvi vidovi osiromašenja likovnog dela. Ne deluje protiv ekstremnih oblika avangardizma već za slikarstvo, ne rukovodi se negativnim već pozitivnim stvaralačkim principom. Krajnje gledano, njega (post)moderna umetnost ne zanima, on sledi put koji je naznačio prvim slikama još tokom školovanja na novosadskoj Likovnoj akademiji. Pregao je da što čistijim likovnim jezikom ispovedi svoju priču.

KONTRAREVOLUCIONAR

Crnogorski slikar Vojo Stanić u jednom intervjuu rekao je da samo izražava apatiju današnjeg čoveka. Okružen je besmislom, nasiljem, destrukcijom, agresijom, bežanjem u iluzorno, u svetove određene eskapizmom, egzotizmom i utopizmom. Savremeni svet odvratio je Slavoljuba Radivojevića od avangarde i eksperimenta. Za sebe i za svoju publiku pronašao je utočište u slici, u duhu onih starih evropskih umetnika koji su u istoriji nazvani „mali majstori“. Za njih je akademik Dejan Medaković, najveći srpski poznavalac barokne i kulture devetnaestog veka, duhovito primetio da uopšte nisu „mali“, podrazumevajući da je istorija umetnosti podložna kritici i reviziji. Slikarev odnos prema delu čulan je i erotski, određen osećanjima. Modeli za aktove su njegove lepe, mlade intimne prijateljice. Kao hedonista, ne slika ženska stvorenja samo realistički, strasno ih skidajući pogledom iskusnog posmatrača, već ih likovnim sredstvima zavodi i poetizuje. U prvom planu nije telesna lepota već estetizacija, prevlast poetskog realizma nad hiperrealnom stvarnošću. Njegovo interesovanje za nagost toliko  je drugačije od avangardne telesne umetnosti i performansa na savremenoj sceni da bismo ga u De Mestrovom smislu mogli nazvati likovnim kontrarevolucionarom ili epikurejcem.

Odakle onda toliko sete na aktovima, mrtvim prirodama i figurama ispred kapija, od kojih mnogi pripadaju boljim ostvarenjima savremenog ne samo srpskog figurativnog slikarstva? Za ovog slikara žene su muze i sveštenice, posvećenice tajni života i sudbine; nikada ih ne prisvaja i ne razotkriva do kraja, čuvajući njihovu nedokučivost i lepotu od vremena koje sve naruži. Divljenje, nemoć muškarca da sasvim upozna i poseduje ženu vodi ga u prošlost, ka idealima starih majstora, u odnosu na koje današnji umetnici uopšte ne znaju šta su psihologija i poznavanje čoveka. Ključ ne samo starijeg slikarstva je u polnosti i osećajnosti, ponekad i u sentimentalnosti. Koliko se razlikuje pristup ženi, ženskoj lepoti i senzibilnosti u prošlosti i sadašnjosti najbolje otkrivaju teorijske likovne studije, premda malo koji autor analizira tipove i uzore lepote. Možda bismo ovog majstora pre mogli odrediti kao anahronistu, slikara memorije, nego kao modernog realistu, on je lutalica među velikim drevnim predstavama, melanholik koji se seća boljih vremena. Svestan sa koliko su žara umetnici iz doba simbolizma i belle epoquea predstavljali večnu ženstvenost, femme fatal vampove i vampirele, Faustine elokventne otmenosti te epohe, vratio se na izvor, Sofiji kao božanskom atributu premudrosti. Po naivnosti uverenja da umetnošću može promeniti čoveka u surovom svetu demonizovane ekonomije, podeljenom kako je Nikolaj Berđajev prorekao pre skoro sto godina na tehnomane i nove varvare, po čarobnosti bićâ i predmetâ, kapija i dece, koje istrajno, posvećeno i srdačno slika, Radivojević je osoben i privilegovan.

[/restrictedarea]