Делатна „контра“ идејама о крају нарације у уметничким формама:
Славољуб Слава Радивојевић
Пише Дејан Ђорић
Опус овог уметника може се разумети и као прилог демистификацији и разотуђењу новије српске уметности
Сликар Славољуб Слава Радивојевић (рођен 7. децембра 1957. године у Шапцу) својим стваралаштвом, усредсређеношћу на одређену тематику, учешћем на самосталним и групним изложбама и добијеним наградама, привукао је пажњу ликовних критичара, галериста и публике крајем двадесетог и у првим деценијама двадесет првог века. Припада мањој групи наших фигуративних уметника који стално излажу у иностранству. Приредио је три самосталне изложбе у Шведској и у последње три године три изложбе слика и цртежа у једној од бечких галерија у центру града. Добио је позив да идуће године поново организује изложбе у Бечу и у Културном центру у Ослу.
ТОТАЛИТАРНО РАЗУМЕВАЊЕ АВАНГАРДЕ
Његово дело не може се у потпуности разумети без познавања односа супротстављених снага у новијој српској уметности, подељеној на традиционални блок који предводе сликари и новомедијски, авангардни или експериментални. Можда је сликарство превазиђено са новом уметничком праксом али, како је приметио Миро Главуртић, постоји рат који се води између два вида уметности, и израз је провинцијалног, тоталитарног разумевања авангарде коју поједини критичари и историчари уметности у Србији желе да наметну као искључиви вид уметности. Такво поимање не карактерише западну ни источну уметничку сцену и типично је само за српску у доба транзиције. Радивојевић је један од бораца против таквог схватања а његов опус може се разумети и као прилог демистификацији и разотуђењу новије српске уметности. Као сликар наступа самопоуздано, задржавши понешто од свог младалачког спортског и авантуристичког духа који, сетимо се примера из историје уметности, никада није без значаја за сликарство. Оно тражи храброст и зато је у многим епохама било прво међу уметностима. Сликар је стално искушаван. Ратник, љубавник, дуелиста, каратиста, појац у црквеном хору, иконописац, фрескописац и, надасве, брижни отац, искуства из свог бурног живота није пренео у уметност већ их је надишао. Ut pictura poesis са правом кажу Хорације и Леонардо да Винчи. Ликовно заинтересован за Београд, Земун, Мачву, Италију, Медитеран и Беч, посвећен класичном, штафелајном сликарству, душевни мир и стабилност пронашао је у осами атељеа уз своју красну девојчицу, кћерку Петру, инспирацију и модел за многе слике.
[restrictedarea]ЗАБОРАВЉЕНА ЕСТЕТИКА
Најбоља Радивојевићева дела настају у вермеровској атмосфери. Савременици су тврдили да је Ђура Јакшић, познати српски романтичар, сликар и песник, сликао полуотворених уста, као да је желео да свој дах пренесе на платно. Драгоцене тренутке сабирања духа најбоље је описао један средњовековни монах рекавши: „Нигде не нађох души мир осим уз књигу у усамљеном кутку“. Радивојевић је као Франс Халс од старих, или Ендрју Вајет од модерних мајстора, мир и надахнуће пронашао уз ближње и у свом окружењу. Његово дело непосредно и јасно исијава топлином и финоћом енергије пронађене у кругу традиционалних вредности.
Кћерка је његова муза, њој у част настала су поједина по формату и квалитету највећа и најбоља Радивојевићева уља, попут награђеног „Петре у Јевремовој“ из 2006. године. Очева љубав нестала је као стваралачки подстрек из данашње уметности, потиснута после ренесансе у којој је Доменико Гирландај 1488. ненадмашно представио призор љубави између деде и унука. Некада се уметност није могла замислити без деце, макар у виду малих ерота, puttoa и анђелчића. Заборављена естетика, препознавање најлепшег у ближњима, потиснуто у добу после постмодерне, свету катастрофа, спектакла, логора и друштвене дистопије, кључна је за овог сликара. У време кризе и опадања свих а најпре естетских вредности, када ликовност уступа место визуелности а вредносни критеријуми не постоје, у доба превласти техницизма и нихилизма који не само да потискују ликовност већ и осећајност, Радивојевић се вратио интимном, љубави према детету, жени, граду и мору. Насупрот еуфоричних и бомбастичних предвиђања у последња три века, човек се креће ка подљудском. Пол Вирилио, водећи теоретичар посттехнолошке културе тврди: „Спајање човека и машине ће трајати док се све што је људско не искорени. Спој лошег мотора и слаба ума – такви ћемо зацело бити у будућности“. Изузетне су његове процене блиске будућности и ратова у којима ће кључна бити визуелност (слика је оружје будућности). Модеран човек је сличан дивљаку у односу на људе из не тако давне прошлости, неспособан да разуме и пренесе истанчане вредности високе културе. Довољно је прочитати Сент-Бевове описе француске жене осамнаестог века или сличне Богдана Поповића па схватити колико су у односу према друштву старог режима (ancien regime) можда заувек изгубљени љупкост, шарм, добри манири, вештина друштвеног опхођења, очаравајућа конверзација и писменост. У доба феминизма и женских слобода жена је највише понижена, изгубила је женственост, поштоваоце и обожаваоце. Усред друштвеног и естетског хаоса поједини сликари као Ђорђо Моранди вратили су се малим стварима, опробаним уживањима, доводећи у први план ликовности предметни свет и тишину атељеа.
Један београдски мајстор изван буке и беса позне постмодерне уздигао је мит о срећном животу, ризикујући да буде схваћен као анахрон, истакавши своју различитост од дневног и масмедијског. Он нема нимало разумевања за садашње еуфорично објављивање смрти слике и краја нарације у уметничким формама, не интересују га минимализам и концептуализам нити било какви видови осиромашења ликовног дела. Не делује против екстремних облика авангардизма већ за сликарство, не руководи се негативним већ позитивним стваралачким принципом. Крајње гледано, њега (пост)модерна уметност не занима, он следи пут који је назначио првим сликама још током школовања на новосадској Ликовној академији. Прегао је да што чистијим ликовним језиком исповеди своју причу.
КОНТРАРЕВОЛУЦИОНАР
Црногорски сликар Војо Станић у једном интервјуу рекао је да само изражава апатију данашњег човека. Окружен је бесмислом, насиљем, деструкцијом, агресијом, бежањем у илузорно, у светове одређене ескапизмом, егзотизмом и утопизмом. Савремени свет одвратио је Славољуба Радивојевића од авангарде и експеримента. За себе и за своју публику пронашао је уточиште у слици, у духу оних старих европских уметника који су у историји названи „мали мајстори“. За њих је академик Дејан Медаковић, највећи српски познавалац барокне и културе деветнаестог века, духовито приметио да уопште нису „мали“, подразумевајући да је историја уметности подложна критици и ревизији. Сликарев однос према делу чулан је и еротски, одређен осећањима. Модели за актове су његове лепе, младе интимне пријатељице. Као хедониста, не слика женска створења само реалистички, страсно их скидајући погледом искусног посматрача, већ их ликовним средствима заводи и поетизује. У првом плану није телесна лепота већ естетизација, превласт поетског реализма над хиперреалном стварношћу. Његово интересовање за нагост толико је другачије од авангардне телесне уметности и перформанса на савременој сцени да бисмо га у Де Местровом смислу могли назвати ликовним контрареволуционаром или епикурејцем.
Одакле онда толико сете на актовима, мртвим природама и фигурама испред капија, од којих многи припадају бољим остварењима савременог не само српског фигуративног сликарства? За овог сликара жене су музе и свештенице, посвећенице тајни живота и судбине; никада их не присваја и не разоткрива до краја, чувајући њихову недокучивост и лепоту од времена које све наружи. Дивљење, немоћ мушкарца да сасвим упозна и поседује жену води га у прошлост, ка идеалима старих мајстора, у односу на које данашњи уметници уопште не знају шта су психологија и познавање човека. Кључ не само старијег сликарства је у полности и осећајности, понекад и у сентименталности. Колико се разликује приступ жени, женској лепоти и сензибилности у прошлости и садашњости најбоље откривају теоријске ликовне студије, премда мало који аутор анализира типове и узоре лепоте. Можда бисмо овог мајстора пре могли одредити као анахронисту, сликара меморије, него као модерног реалисту, он је луталица међу великим древним представама, меланхолик који се сећа бољих времена. Свестан са колико су жара уметници из доба симболизма и belle epoquea представљали вечну женственост, femme fatal вампове и вампиреле, Фаустине елоквентне отмености те епохе, вратио се на извор, Софији као божанском атрибуту премудрости. По наивности уверења да уметношћу може променити човека у суровом свету демонизоване економије, подељеном како је Николај Берђајев прорекао пре скоро сто година на техномане и нове варваре, по чаробности бићâ и предметâ, капија и деце, које истрајно, посвећено и срдачно слика, Радивојевић је особен и привилегован.
[/restrictedarea]