Трансродна циркус -револуција

Промоција „трансродних“ узора

Пише Владислав Панов
Улога медија и забавне индустрије у наметању нових културних и моралних вредности је замашна. Највећа је када је реч о промовисању геј-популације чије је позитивно инсталирање управо у завршној етапи истицањем борбе за права такозваних трансродних припадника и њихових револуционарних удружења

Америчка телевизијска и уопште забавна индустрија није исцрпела умеће у генерисању изопачености, накарадних узора и нових друштвених „вредности“. Њихови надахнути аутори су увек на бранику још изопаченијих квалитета које је неопходно инсталирати не само на домаћем већ једнако прегалачки и на иностраном тлу. Најдекадентнија и најогавнија позорница горепоменутих вредности је ужасни и исто тако страшно светски популарни ријалити-шоу „Пратите Кардашијанове“. А њихов најновији подухват је промоција успешног полног преобраћења једног од, да тако кажемо, кућних пулена, извесног Вилијема Бруса Џенера, који је у шездесет петој години постао Кетлин Џенер пошто је претходно из незадовољавајућег мушког, уз помоћ медицине, освануо у деценијама сањаном женском телу, поставши нови симбол, светли узор и бастион за све сличне збуњене „трансродне“ душе. Овај херој савремене напредне и на сваку тему за разумевање и подршку спремне западне цивилизације је актуелни медијски феномен и хит с обе стране океана. Разуме се, добио је и свој лични, осмоделни чак, ријалити-шоу где је на документаристички начин овековечена његова животна борба за место под сунцем помодно изопачених и за право да буде дика и понос свих оних који у дојучерашњем назадном и примитивном свету нису могли да отворе душу и буду прихваћени са свим својим проблемима и манама. Сада, додуше, то више нису ни проблеми ни мане већ, напротив, кључне карактеристике напредног савременог човека који има могућност да се поноси оним што можда и није баш тако дично, али то сада више нико не сме да каже јер се, је л‘ да, ради о великом успеху у напредном преображају наше цивилизације.

[restrictedarea]

Канцерогени медијски учинак

Процес преображења лошег у пожељно, прихватљиво и поносито, међутим, није почео јуче и није последица еволутивног квалитативног помака савременог друштва, већ вишедеценијског социјалног и политичког медијског насиља над читавим човечанством. За све оне који се усуде да критикују процес исправљања неправде историјског друштвеног неприхватања сексуално девијантних и изопачених, на којем се страствено и ратоборно ради деценијама, следи непријатно стигматизирање и облепљивање непријатним етикетама. Једна од њих се врло радо употребљава када се неко усуди да критикује овај изузетно добро организовани процес наметања „вредности“ новог либерализма. Такви обично буду суочени с лавином медијских напада и брендирани као манијаци теорија завере, врло зрели за исте оне институције из којих су не тако давно спасени ови сада позитивни узори свега негативног и изопаченог. Криви су, дакле, постали прави и обрнуто. А свему томе пресудну снагу, значај и трансформацију пружили су медији и забавна индустрија. И једни и други су одавно доминантни промотори нових вредности. И док се случај трансродних душа увелико пуши на позорници нових вредности (да смо и на овом плану позитивно актуелни, доказује „брадата жена“ из Босне која би да нам одигра „Коштану“ усред Београда) ваља се подсетити на овај дуготрајни канцерогени медијски учинак у процесу деградације здравог социјалног ткива, очигледно превазиђеног конзервативног друштва.

И када је шаљиво један од јунака чувене филмске игре на тему трансвестије, класика „Неки то воле вруће“, оправдао своју опчињеност мушкарцем одевеним у женску одећу лаконском опаском да „нико није савршен“, створио је тако, вероватно сасвим нехатно, темеље неповратном процесу квалификовања те несавршености у и те како прихватљиву савршеност. Све оно што је дошло потом истом трасом било је све само не нехатно жонглирање медицинским дијагнозама и психоаналитичким терминима. Још је тада, пре неколико деценија, одлучено да се поведе битка за право да се буде „другачији“. А та борба за афирмацију „другачијих“ поведена је управо у окриљу забавне индустрије чија се свака далеко, најдаље чује и најлакше прихвата као своја, повољна и напредно позитивна. Што се и десило. Да би ипак стигли до брадате жене из евроциркуса која је поносној Аустрији донела тријумф на „Песми гејовизије“ (Евровизије) требало је да прође много времена и да се начини поприлично улагање од стране моћно организованих „другачијих“. Њихово је место под сунцем најпре обезбедила индустрија забаве чија је такозвана поп-култура оштрила либералне канџе свеслободе у својој непрестано растућој либерализацији понуде забаве за породицу а њени су се темељи из другог плана смишљено и систематски разарали. Телевизија је у домове својих конзервативних и самим тим заосталих потрошача најпре унела неодољиве ликове који су се дичили бекством од патријархалних стега, свега моралног, од религије. Жене су постале сексуалне револуционарке, избориле су право на абортус и промискуитетни начин живота, а током година упорног ослобађања од ранијих друштвених назора највише је улагања остварено на плану расног прекомбиновања друштвених назора, али не у идеалистичком изједначавању свих раса већ у установљавању и потенцирању кривице беле расе.

Револуционарна геј-едукација

Онда су на ред дошле праве ствари. Најгледанији и потенцијално дуговечној популарности најсклонији жанр такозваног ситкома поставио је камен темељац у борби за прихватање геј-популације. Перјанице у том смислу су без сумње серије „Вил и Грејс“ и још увек актуелна „Модерна породица“ у којима су геј-парови „нешто сасвим нормално“, па су и у законитом браку и то са децом. Водећи фактори у производним погонима оваквих серија су своје револуционарне производе чак видели као едукативно штиво за најшире масе. Америчка јавност је, по њима, с поменуте две серије добила образовни квалитет као никада пре и на тај су свој подвиг изузетно поносни. Током осмогодишњег образовног просветљавања публике на прелому претходног и текућег миленијума серија „Вил и Грејс“ је освојила на десетине награда укључујући и неколико десетина номинација за „Златни глобус“ и „Еми“. Њен наследник, поменута „Модерна породица“, која је пред публиком још од краја прошле деценије, има скоро исти учинак када је реч о наградама или номинацијама за њих, било да су у питању најзначајније домаће (америчке) награде, као „Еми“ и „Златни глобус“, било оне интернационалне. „Модерна породица“ је са својим ликовима, које на посебан начин употпуњава брачни пар хомосексуалаца са усвојеним дететом, освојила стотинак награда и преко триста номинација за њих.

Трансродне су душе, међутим, добиле задовољење тек у најновијим продукцијама. Јесте да је још пре скоро четврт века у то време мужевно популарни Дејвид Духовни играо ФБИ агента који је постао „агентица“ у култној серији Дејвида Линча „Твин Пикс“, што је прошло као симпатични комични додатак свеопштој уврнутости ове серије (оставши, међутим, у сфери припадајуће јој уврнутости) али је прави помак у актуелној „немам разлога за стид и сакривање“ ситуацији „трансродних“ велику помоћ пружио интернационални успех штива (на нашу радост и дику и овде доступног у српском преводу) и по њему снимљеног серијала који је у трећој сезони, „Наранџасто је у моди“. У овој серији из женског затвора препуног геј-ликова као својеврсни херој сјајем поноса и тријумфа сија лик Лаверн Кокс који(а) је толико важан јер га је одиграла истинска трансродна душа. Кокс је од 2013. године, од када постоји ова серија, кључни гласноговорник у револуцији трансродних, наметнут од стране медија као позитивни узор и дични споменик трансформације друштва у трансродну идилу. И он и низ других њему(њој) сличних ће сигурно у наредном периоду све више употпуњавати медијски простор борећи се за нове хоризонте правде, права и још више равноправности за себе у декларативно идеалном друштву једнакости глобалистичког Запада. Циркус је, дакле, стално настањен у нашем граду.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *