Стварање Новог Блиског истока и демонтажа Србије

Велика сеоба народа, демографски инжењеринг и „хаос“ под строгом контролом

Пише Биљана Ђоровић

Да ли се савремени демографски инжењеринг – иначе без преседана у историји – одвија у складу са централним геостратешким плановима Новог светског поретка? У контексту велике сеобе народа са Блиског истока и Северне Африке у Европу и Србију, неопходно је сагледати стратешке документе и мапе (тог дела света) по којима се овај процес одиграва

Велика сеоба народа са Блиског истока и Северне Африке која је интензивирана после овогодишњег скупа групе „Билдерберг“, одржаног у Телф-Бахену, Аустрија, одвија се по плановима „Новог светског поретка“ који је у том циљу обезбедио законску, инфраструктурну и материјалну базу. Стратешки циљеви што се овим подухватом реализују уклопљени су у средишње постулате НСП, који има амбицију да поништи оне националне државе и народе (стратешким плановима) одређене за демонтажу и нестанак у циљу реализације нове геополитичке карте света. У том процесу, демографски инжењеринг је веома прецизно усмераван и обезбеђен сетовима закона, медијском и институционалном логистиком, као и стварањем, финансирањем и обуком „агената хаоса“.

Демонтажа народа

У циљу успостављања „Новог светског система“, широко се примењују стратегије демонтаже народа и држава које је пре 31 годину описао Јури Безменов, КГБ агент у интервјуу Едварду Грифину, припаднику друштва John Birch. По Безменову, процес демонтаже се одвија у четири фазе:

Прва фаза подразумева деморализацију, односно промене у националном идентитету, структуралну деконструкцију фундаменталних принципа на којима је народ утемељен, и елиминацију религије.

Друга фаза – фаза кризе подразумева организовање и утицај на стварање економске, финансијске и кризе националне безбедности; она укључује и слом моралних норми и вредности у датом друштву и држави.

Трећа фаза је – нормализација, а то значи да се у овој фази одвија апсорбовање и прихватање губитка слободе. Људи су толико презасићени променама и брзином њиховог наметања да почињу да прихватају промене као „нову нормалност“.

Последња, четврта фаза је дестабилизација, када се испоставља да људи који су помогли оркестрирање промена више нису потребни. Централизоване глобалистичке структуре преузимају директну контролу над земљом.

Наведене четири фазе које доводе до демонтаже народа и земаља готово прецизно се могу пратити у Србији која је увелико закорачила у последњу, четврту фазу у којој глобалистичке структуре све отвореније делују на политичкој сцени.

[restrictedarea]

Геополитика демографског инжењеринга

Демографски инжењеринг без преседана у историји, одвија се у складу са централним геостратешким плановима Новог светског поретка. У контексту велике сеобе народа са Блиског истока и Северне Африке у Србију, неопходно је сагледати стратешка документа и мапе Новог Блиског истока по којима се овај процес одиграва. Како је то у својим анализама показао социолог и геополитички аналитичар Махди Даријус Наземораја, реч је о настанку Новог Блиског истока. Термин Нови Блиски исток уведен је у јавни дискурс у Тел Авиву, јуна 2006, када је тадашњи амерички државни секретар Кондолиза Рајс употребила овај термин како би указала на неповратну стратешку декомпозицију овог дела света. Кондолиза Рајс је на конференцији за новинаре, организованој у Тел Авиву, у јеку израелских напада на Либан (2006.) истакла да се ради о „порођајним трудовима рађања Новог Блиског истока, те да ће САД гурати овај процес напред и да повратка на старо неће бити. Том приликом је државна секретарка САД, показала исто саосећање према патњама једног целог народа, неселективно бомбардованог од стране израелске авијације, колико и њена претходница Мадлен Олбрајт која је у интервју америчкој Националној телевизији Си-Би-Ес (1996.) изјавила да је пола милиона мртве ирачке деце, вредно постигнутог циља.

Махди Даријус Наземораја у анализи објављеној у Глобалним истраживањима под насловом: Plans for Redrawing the Middle East: The Project for a „New Middle East“ каже да су израелски напади на Либан – у потпуности одобрени од Вашингтона и Лондона додатно потврдили постојање геостратешких циљева Сједињених Америчких Држава, Велике Британије и Израела. Према речима професора Марка Левина „неолиберални глобализатори и неоконзервативци, и на крају Бушова администрација, увели су појам креативне деструкције као начина описивања процеса којим теже да остваре ново уређење света“…

Англоамеричка окупација Ирака, посебно ирачког Курдистана, послужила је као припремни основ за балканизацију (поделу) Блиског истока.

„Прекрајање Блиског истока од обала Источног Медитерана (Либана и Сирије) до Анадолије (Мала Азија), Арабије, Персијског залива и Иранског платоа, одговара ширим економским, стратешким и војним циљевима који су део дугорочне англоамеричке агенде за овај регион.“

РЕЦЕПТ ЗА „РАТ СВИХ ПРОТИВ СВИХ“

Један од централних стратешких докумената по којима се одвија процес дестабилизације и прекомпоновања Блиског истока је Јинон план (Yinon Plan),  из 1982. године. Сагледано из перспективе савремене ситуације на Блиском истоку, ратови у Ираку, Либану (2006.)Либији (2011.) текући рат у Сирији, Јемену као и ситуација у Египту, морају се посматрати у контексту ционистичког Јинон плана за Блиски исток. Ционистички пројекат подржава покрет јеврејских насеља. „У ширем смислу то укључује политику Палестине без Палестинаца што би довело до припајања Западне обале и Газе израелској држави. Велики Израел би креирао велики број ‚прокси‘ (суседних и малих) држава. Укључио би делове Либана, Јордана, Сирије, Синајског полуострва као и делове Ирака и Саудијске Арабије.“ (Мајкл Чосудовски: „Велики Израел: Ционистички план за Блиски исток“)

Јинон план представља израелски стратешки план који треба да обезбеди израелску регионалну супериорност. План инсистира на реконфигурацији израелског геополитичког окружења путем балканизације суседних земаља у мање и слабе државе.

Анализа Махдија Наземораје показује да је „Јинон план модификовано проширење британских колонијалних идеја и стратегија усвојених од Израела, са стратешким циљем поделе Блиског истока и Северне Африке. Јинон план предвиђа распиривање непријатељстава међу етничким групама које компонују земље Блиског истока и арапског света са циљем да на Блиском истоку и Северној Африци искористи верске и етничке разлике по принципима какви су примењени на бившу Југославију. Да би се ти циљеви постигли неопходно је створити непријатељство међу муслиманима што би довело до стварања одвојених сунитских и шиитских држава. Јинон план је, штавише, предвидео поделу хришћанских области у Либану, Сирији и Египту. Он такође жели да прекроји мапу Блиског истока у складу са потребама Израела и да реконфигурише државе тако да оне постану етнички и религијски хомогене.

То значи да државе попут Либана, Сирије и Ирака више не смеју да буду места коегзистенције Асираца, Јермена, Курда, Арапа, и других етничких група или насељена Шиитима, Суни муслиманима, правосланим хришћанима, католицима, друзима, Језидима и Јеврејима. Јинон план је рецепт за „рат свих против свих“ и хаос. Такозвано „Арапско пролеће“ заправо има убедљиву сличност са циљевима Јинон плана“.

Реализација Јинон плана је укомпонована у спољну политику САД.

„Рат свих против свих“ садржан је у концепту Пентагоновог „Лука нестабилности“ а протеже се од Балкана, Северне Африке и Украјине до јужне Русије, Централне Азије, Блиског истока и кинеске аутономне регије Ксинјанг Ујгур.

Стратегије балканизације и конструктивног хаоса на Блиском истоку и у Северној Африци, представљају методологију коју су неоконзервативци одлучили да примене за стварање Новог Блиског истока са циљем да Сједињене Државе, Британија и Израел прекроје мапу Блиског истока у складу са својим геостратешким потребама и циљевима.

Њујорк тајмс (2013.), Атлантик (2008.) и лист америчке војске Armed Forces Journal, 2006. објавили су мапе за Нови Блиски исток засноване на стратешким поделама предвиђеним Јинон планом и нагласиле поделу Ирака и Сирије.

Поред поделе Ирака, за шта се залаже и план Џоа Бајдена, Јинон план се залаже за поделу Либана, Египта и Сирије. Подела Ирана, Турске, Сомалије и Пакистана као и низа земаља Северне Африке (Египат, Судан, Либија и остатак региона) такође улазе у темељне одреднице овог плана.

Јинон план оперише са две есенцијалне премисе. Како би опстао, Израел мора да постане империјална регионална сила, и – такође – мора да утиче на поделу читавог региона и распад свих постојећих арапских земаља. Поделе се одвијају по етничким и верским линијама раздвајања у свакој појединачној држави. Идеја је да ће оваква подела (балканизација) водити ове државе на пут њиховог успостављања као сателитских државица које гравитирају око Израела. „Ово није нова идеја – сматра познати светски економиста Мајкл Чосудовски – и не сусрећемо је први пут у корпусу ционистичког стратешког мишљења  где подела арапских држава представља лајт-мотив. Ратови у Сирији и Ираку, еклатантан су пример процеса израелског експанзионизма: „Израелски обавештајци раде руку подруку са САД, Турском и НАТО и јасно је да је њихов наводни крсташки поход на ИСИС усмерен на уништење Сирије и Ирака као националних држава.“

Гледано у овом контексту, велика сеоба народа из земаља погођених ратним збивањима и декомпозицијом на Блиском истоку и у Северној Африци, има за задатак да са једне стране бројчано ослаби земље у региону које треба уклопити у супремацију Израела, а са друге да створи основ за слабљење демографске, економске и политичке снаге Србије и појединих земаља унутар ЕУ. Трећи аспект демографског инжењеринга је ширење зоне утицаја и својеврсна награда Саудијској Арабији, Арапским Емиратима за њихову улогу у декомпозицији Блиског истока и стварању услова за бескрајну „борбу против тероризма“ и „сукоб цивилизација“.

Демографски инжењеринг у Србији

Демонтажа српског народа, континуирано се спроводи после 2006. године. Законска и инфраструктурна основа за овај подухват успостављена је од 1990, када је Даблинском конвенцијом усвојен невероватан концепт „сигурне треће земље“ – правни модел који је као надлежну за давање азила прогласио земљу преко које су тражиоци азила ушли у јединствени простор ЕУ.

То је разлог због кога сви путеви миграната ка ЕУ (и ауторизација њиховог статуса) воде кроз Србију и њену територију и јасан показатељ да се демографски инжењеринг у Србији плански и систематски спроводи.

Ступањем на снагу Даблинске конвенције, постављене су 1997. основе за пребацивање питања азила и миграција из тзв. „трећег стуба“ (third pillar) правних норми које уређује национално законодавство у „први стуб“ (frst community pillar) који предвиђа уређивање права на нивоу Европске уније, односно централизовану мигрантску политику.

На основу Амстердамског уговора из 1997. када је даблинска конвенција ступила на снагу, Европска комисија је 2002. године почела са хармонизацијом и успостављањем јединственог система азила у ЕУ. Донет је читав низ докумената који се тичу критеријума за одређивање државе надлежне за испитивање захтева за азил. У том смислу од посебне су важности следеће директиве и одлуке: Council Directive 2001/40/EC; Council Directive 2003/110/EC; Council Decision 2004/191/EC; Council Decision 2004/573/EC. Ступањем на снагу Уговора из Амстердама почело је потписивање Споразума о реадмисији (који представља значајан инструмент политике повратка миграната и тражилаца азила из европских земаља), са земљама Западног Балкана, који су потписале Албанија (2005), Македонија, Црна Гора и Србија (до 2007), а БиХ 2012, иако нису чланице ЕУ. Србија је 2007. донела и Закон о азилу (на снагу ступио 1. априла 2008.) и потписала значајан број билатералних уговора о реадмисији, којим се обавезала да „на захтев државе чланице ЕУ прихвати сопствене држављане и држављане трећих земаља без посебних формалности, осим оних које предвиђа овај Споразум“… Посебно поглавље Споразума посвећено је транзиту како би се ограничио „транзит држављана трећих земаља или лица без држављанства на случајеве којима се те особе не могу директно вратити у државу која је коначно одредиште“ (чл.13). „Заштита података“ такође је део Споразума о реадмисији као и Закона о азилу, као и питања њиховог спровођења и примене путем заједничке комисије. Одредбе Споразума имају примат у односу на све друге билатералне споразуме. „Заштита података“ се може односити на било који податак у оквиру реадмисије: може се држати у тајности прави број реадминистрираних лица (депортованих из ЕУ), информације о њима (чији су били држављани, да ли су учествовали у рату у својим земљама, да ли имају криминални или терористички досије и слично). „Заштита података“ омогућила је дакле, ЕУ да, управљајући Комесаријатом за избеглице и миграције Србије, чији је законски оквир деловања регулисан 2012. под клаузулом тајности испоручи у Србију кога хоће, у ком год броју жели, што значи да може да уведе у популацију људе који су опасни по грађане Србије и уставни поредак, терористе и криминалце. Тако је законски оквир осмишљен по моделима европске колонијалне праксе, постао правни механизам по којем се одвија велика сеоба народа и демографски инжењеринг без преседана у историји.

Млади и образовани Срби се плански и систематски стимулишу за одлазак из Србије. Државе „цивилизоване Европе“ стипендирају одлазак а власти у Србији спроводе све мере како би младе Србе стимулисали да – напусте Србију. Истраживања УСАИД-а за 2012. показала су да годишње око 12.000 младих, образованих људи напусти Србију. По одливу мозгова од Србије у целом свету пре три године у лошијој је ситуацији била само Гвинеја Бисао. Сваки десети ученик Математичке гимназије наставља своје школовање у иностранству. Процењује се да је у последњих 25 година Србију напустило око 800.000 образованих грађана а држава је одласком оних најбољих у стручном и образовном смислу изгубила преко 22 милијарде евра.

Сва релевантна истраживања показују да током претходне две деценије највећи и најизраженији проблем одлива мозгова бележи Србија.

У Србији се спроводи процес аналоган оном који је омогућио преотимање Косова и Метохије од стране глобалних планера српске пропасти и нестанка. Мере афирмативне акције – тада су примењиване на албанску популацију. Албанци су слободно досељавани из Албаније од Другог светског рата до данас, лагало се, манипулисало подацима о демографском стању на Косову после Другог светског рата када је забрањен повратак исељеног српског становништва на Косово, отварани су универзитети на албанском језику и усвајале су се мере и закони који су довели до константног исељавања Срба.

УЛОГА КОРПОРАЦИЈЕ РАНД

Процес исељавања Срба из Србије одвија се у складу са методологијом развијеном у корпорацији РАНД (америчка агенција за стратешка истраживања): Србија се у медијима који делују у њој представља као земља коју свако ко жели да нешто уради у животу – треба да напусти. Медији су препуни наслова у стилу: „Ви само идите, остало је брига Запада“. У том смислу Влада Србије усвојила је и невероватну, рестриктивну, дестимулишућу и наказну меру забране запошљавања нових радника у јавном сектору која ће важити до краја 2015. године, а након огромног успеха које су млади Србије постигли на свим такмичењима у свету, званичници Србије им упућују јавне поруке да су им врата ЕУ сада широм отворена.

Чињеница да је ЕУ је прогласила Србију „сигурном трећом земљом“, као и да је став званичника српске владе да је „појава азиланата у Србији ,добра ствар‘“ јер „нам пружа прилику да Евроунији докажемо своју лојалност“, савршено кореспондира са четвртом, завршном фазом демонтаже Србије и српског народа. Тависток институт, ЦИА, Ленгли и корпорација RAND, у средиште специјалног рата против опустошене Србије, пласирали су причу о инвестицијама које се добијају од ЕУ, без обзира на чињеницу да се српском народу одузимају политичка и економска права у сопственој земљи. У том смислу министарка Јоксимовић је недавно изјавила да је режим из еврофондова за исламизацију Србије добио 2,3 милиона евра за 2014. годину. Да је у питању веома прецизно планирана операција сведоче и подаци које је недавно представио Миодраг Новаковић, глави уредник ФБ „Репортера“ чија је анализа указала на истраживања и статистичке податке швајцарске агенције СДЦ која је „у сарадњи са режимски спонзорисаним „Центром за заштиту азиланата“ јасно указала на то да Брисел „депоновањем“ исламских азиланата из „трећих земаља“ на територији свог „вечитог ЕУ кандидата“ – Србије, планира трајне и по српску нацију погубне демографске промене (националне, верске, културолошке и др.) Швајцарска СДЦ агенција у својој анализи обрађује обе категорије азиланата (Тражиоце азила у ЕУ, и Тражиоце азила у Србији. Овде треба нагласити да су скоро сви тражиоци азила у Србији претходно протерани (или им није дозвољен улазак) из ЕУ, као лажни азиланти.

Поред тога што се у овој студији од српске државе захтева („препоручује“) стварање услова за образовање и запошљавање (уз права на социјалну и здравствену заштиту) обе категорије лажних азиланата – алармантно је да се и за другу категорију „тражилаца азила у Србији (дакле странаца) захтева да буду „интегрисани у српско друштво“.

У том контексту извештај швајцарске СДЦ агенције закључује да ће све ово бити „ударац на демографију Србије у блиској будућности“ (an impact on demography of Serbia in near future) и у том смислу препоручује влади Србије „дизајнирање и планирање демографских пројекција Србије“ (designing and planning demographic projections of Serbia). У оквиру овог поглавља СДЦ препоручује Србији да планира и „дугорочно решење за обе категорије азиланата“ (…long term resolution of the problem of these categories of people).

Ове властите налазе и препоруке, швајцарски „СДЦ“ је поткрепио додатном анкетом коју је спровео међу испитаницима из обе категорије ‒ према тој статистици 55 одсто лажних (из ЕУ протераних) азиланата жели „да се (ре)интегрише у српско друштво и надају се да ће у томе успети“ (55 одсто of respondents have a desire to (re)integrate into society of Serbia and hope they will succeed in it).“

Претварање ЕУ у електронски Гулаг

Оно што се у „лоботомичарским“ страним и домаћим медијима не спомиње је дугорочан процес где ЕУ уводи електронску контролу својих граница у чију „плавокрвну“ зону (ЕУ 8) нико неће моћи да уђе без такозване „плаве визе“ („софистицираног електронског документа који поред свих могућих званичних детаља садржи и многе приватне, као и биометријске параметре, отиске прстију, ДНК, електронски чип, и глобални позициони чип – технологију која је у примени под називом „BIODEV II“). Процес контроле граница моделован је по угледу на амерички Homeland Security: затварање граница попут тврђаве.

Како је то запазио Махди Наземораја: „Процес укључује дубоко партнерство са приватним корпорацијама и предвиђа затварање ЕУ од спољашњег света, па чак и спречавање егзодуса људи у ЕУ у временима болести, глади и несреће. По истом принципу ЕУ може да постане нож са две оштрице који ће такође спречити људе да напусте ЕУ.

Европски систем за гранични надзор и контролу (EUROSUR), подешен је да прати све граничне прелазе ЕУ користећи сателите високе резолуције и беспилотне летелице за спречавање уласка и кретања миграната. Фронтекс (Frontex), обавештајна гранична агенција са седиштем у Пољској, створена је од стране ЕУ за све типове надзора. Ова агенција са седиштем у Варшави, оперативна је од 3. октобра 2005. Додатни нагласак је стављен на границе ЕУ са Русијом и јужне границе тврђаве Европе – Сеуту (Ceuta) и Мелилу (Melilla) у Северној Африци. Систем надзора и контроле укључује радарску детекцију, сензорне системе и целу мрежу камера а оне имају задатак да прати покрете миграната ка Европској унији.“

Ради се о моћној инфраструктури електронске контроле кретања људи у Европи и ободним подручјима, при чему је посебна пажња посвећена такозваној Медитеранској унији, ради спречавања муслиманске популације из Африке и са Блиског истока да продру у „цивилизовану ЕУ“.

[/restrictedarea]