Readmisija kao kukavičje jaje

Piše Filip Rodić

Sadašnja kriza sa migrantima što su preplavili Srbiju otkrila je opasnost koja nije bila očigledna prilikom potpisivanja sporazuma sa Evropskom unijom zarad svrstavanja na „belu šengensku listu“. Jednosmerna upotreba ovih sporazuma dovodi danas Srbiju u opasnost da postane evropski izbeglički logor

Na prvi pogled, lepo je biti na „beloj šengenskoj listi“ i moći bez viza i danonoćnog čekanja ispred neke od ambasada putovati u zemlje Evropske unije. Lepo je i za one što imaju para da otputuju, ali i za one koji te pare nemaju, jer, makar, imaju privid neke slobode kretanja. U ono vreme, 18. septembra 2007, kada su potpisivani Sporazum o viznim olakšicama i prateći Sporazum o readmisiji između EU i Srbije, retko ko je mogao videti išta loše u tome. Čak i najzagriženiji evroskeptici. Tada se na račun potpisnika svih sporazuma koji su nam omogućili da od 1. januara 2010. godine u EU putujemo bez viza mogla, eventualno, izneti samo optužba da su, ne razmišljajući, brzali u ispunjavanju uslova zarad izbornih poena.

Danas, nešto više od pet godina kasnije, očigledno je da su se čak i u nečemu, naoko tako bezazlenom, skrivale zamke veoma opasne po Srbiju. Glavna je bila u tome da je, ispunjavajući uslove Brisela, Srbija praktično izgubila kontrolu nad tim ko sve može ući i ostati na njenoj teritoriji. Naznake ovog problema mogle su se uočiti i pre nekoliko godina, kada je u Srbiju započeto deportovanje velikog broja Roma iz EU, a danas je, sa izbegličkom krizom koja poprima razmere katastrofe, to očigledno. Pored „pobede proevropskih snaga“ na izborima, kako su Večernjim novostima 2008. rekli izvori iz Brisela, uslovi su, između ostalih, bili i primena sporazuma o readmisiji i usvajanje zakona po međunarodnim i evropskim standardima za azil i da obezbedi adekvatnu infrastrukturu i proceduru za prijem i obradu ovih zahteva. Uslov da policija od vojske preuzme kontrolu granice ispunjen je ranije, još početkom 2005. Nejasno je, međutim, zašto je Brisel smatrao da bi policija bila bolja od vojske u zaštiti državne granice od nelegalnih prelazaka, šverca i drugih vrsta kriminala. Posebno ako se uzme u obzir da sve zemlje, uključujući i članice EU, u kojima je policija nadležna za kontrolu granice, u kriznim situacijama u ove aktivnosti uključuju vojsku. Takav je slučaj sa, na primer, SAD čiju granicu sa Meksikom, pored mnogobrojnih drugih službi, obezbeđuje i vojska i sa Bugarskom, čijom granicom sa Turskom od sredine aprila patrolira upravo vojska. Zato treba očekivati da bi i granicu Srbije u trenutku kada se suočava sa nezabeleženim talasom ilegalnih imigranata mnogo bolje mogla čuvati vojska, ali to nam je zabranjeno…

[restrictedarea]

Šta se zahteva sporazumom

Mnogo opasnije od toga ko čuva granicu je, međutim, kukavičje jaje podmetnuto Srbiji sporazumom o readmisiji. Član 3 Sporazuma se odnosi na readmisiju državljana trećih zemalja i lica bez državljanstva u Srbiju i tamo se navodi da će „Srbija prihvatiti, na zahtev države članice i bez posebnih formalnosti osim onih koje predviđa ovaj sporazum, bilo kog državljanina treće zemlje ili lice bez državljanstva koje ne ispunjava ili više ne ispunjava važeće uslove za ulazak, boravak ili nastanjenje na teritoriji države članice molilje, ukoliko je dokazano ili ako je moguće na osnovu podnetih prima facie dokaza verodostojno pretpostaviti da lice u pitanju: poseduje, ili je u vreme ulaska posedovalo, važeću vizu ili dozvolu boravka izdatu od strane Srbije; da je na nezakonit način i direktno ušlo na teritoriju države članice, pošto je boravilo, ili bilo u tranzitu kroz teritoriju Srbije“. Na osnovu ovog dokumenta, dakle, svaka država Unije ima pravo da od Srbije traži da bilo kojeg ilegalnog imigranta/azilanta što je preko njene teritorije ušao u EU primi nazad i da, zatim, na osnovu zakonodavstva o azilu usvojenog na zahtev EU, ovoj osobi pruži sve beneficije koje iz njega proizlaze, a veće su od onih što ih uživaju i prosečni stanovnici Srbije (kao što je „Pečat“ već pisao). Prema srpskom Zakonu o azilu, donetom 2007, a na snazi od 1. aprila 2008, „prilikom granične kontrole na ulasku u Republiku Srbiju, ili unutar njene teritorije, stranac može izraziti nameru, usmeno ili pismenim putem, da traži azil pred ovlašćenim policijskim službenikom MUP, posle čega mu se izdaje potvrda koja služi kao dokaz da je stranac izrazio nameru da traži azil i da ima pravo boravka u trajanju od 72 sata“. Dakle, na osnovu zakona po evropskim standardima, azil može tražiti i osoba koja je nelegalno ušla u zemlju i uhvaćena u njenoj unutrašnjosti. Ovaj dokument, iako je u najvećem broju slučajeva izdat samo da bi migrant imao vremena da se presabere u Srbiji i nađe načina da nastavi putovanje prema nekoj državi EU, upravo je dokaz potreban članicama EU da bi ga vratile u Srbiju i obavezale je da se o njemu brine, jer se njime azilanti osiguravaju od povratka u matičnu zemlju. Do kraja jula ovakav zahtev podnelo je 64.022 ljudi. Zahvaljujući ovome je, takođe, Mađarska samo u periodu od 1. do 21. jula u Srbiju na osnovu Sporazuma o readmisiji vratila 1.875 izbeglica.

 

Makedonski problem

Najveći deo ovih izbeglica u Srbiju je došao iz Makedonije. Po logici stvari, Srbija bi, kao i Mađarska u odnosu na Srbiju, mogla da Makedoniji vrati ove azilante na osnovu sporazuma o readmisiji, koji su 4. oktobra 2010. međusobno potpisali i Beograd i Skoplje. Ovaj sporazum je veoma sličan onom potpisanom sa EU, pa se logički da pretpostaviti da bi i Srbija s istom lakoćom mogla da vrati azilante u Makedoniju, ali to nije tako. Ovo najbolje dokazuje činjenica da je, kako je to početkom jula rekao direktor policije Milorad Veljović, „do danas, u poslednjih godinu i više dana u Makedoniju putem readmisije vraćeno, odnosno, Makedonci su prihvatili, svega šest osoba“. Ovakva situacija delimično je stvorena izmenama makedonskog Zakona o azilantima sa ciljem da migrantima olakšaju da što pre napuste zemlju i omoguće im besplatno korišćenje autobusa i železnice, pod uslovom da iz Makedonije odu u roku od 72 sata. Zahvaljujući ovome, Srbija ostaje bez onoga što se u sporazumima o readmisiji naziva prima facie dokazima da su imigranti u nju ušli iz Makedonije i ne može ih u nju i vratiti. Ispada kao da su pali s neba, a ne da su pre dolaska u Srbiju prošli kroz barem jednu članicu EU i jednu zemlju u procesu evropskih integracija. I pre usvajanja ovih izmena zakona u Makedoniji, Srbija je, kako je to navelo više stručnjaka, imala problema sa sprovođenjem sporazuma o readmisiji potpisanim sa Skopljem. Na to je ukazao i Veljović: „Činjenica  je da moramo poštovati potpisani memorandum u vezi s readmisijom, odnosno povratkom tih ljudi u zemlju odakle su i došli i tu imamo izuzetno veliki problem ‒ pre svega u saradnji sa Makedonijom.“

Srbija se, tako, praktično našla između čekića i nakovnja. Između svoje obaveze da kao ozbiljna država poštuje sporazume potpisane sa državama članicama EU i neozbiljnosti i nevoljnosti Makedonije da poštuje svoje obaveze. Rešenje, međutim, postoji i na njega nam ukazuje upravo ponašanje EU, koja je zvaničnom Beogradu prvoklasni uzor. Kada se, posle vizne liberalizacije, suočila sa velikim prilivom lažnih azilanata iz zemalja Zapadnog Balkana, EU je usvojila „mehanizam za suspenziju vizne liberalizacije“. Kako je, po usvajanju ove odluke 12. septembra 2013, objasnila tadašnja komesarka za unutrašnje poslove Sesilija Malmstrem, ovaj mehanizam bi trebalo da se upotrebi samo „u izuzetnim okolnostima i kao poslednje sredstvo“. „Izuzetne okolnosti“ su, kako je precizirano u ovom dokumentu, ako priliv lažnih azilanata ili ilegalnih imigranata iz neke zemlje poraste za 50 odsto za šest meseci. Pošto je priliv azilanata i ilegalnih imigranata u Srbiji u poslednjih šest meseci povećan za mnogo više od 50 odsto, logično bi bilo da ona reaguje onako kako bi reagovale i zemlje Unije kojoj Beograd teži. Prvo, neophodna mera bi bila pojačati kontrolu granice, uz, ako je to potrebno, pomoć vojske, i učiniti je nepropusnom posebno u delu s Makedonijom. Drugo, pošto postoji praktična nemogućnost da se ilegalni imigranti i azilanti vrate u zemlje EU, iz kojih dolaze direktno (Bugarska) ili indirektno (Grčka) potrebno je posegnuti za tačkom četiri člana 22 Sporazuma o readmisiji sa EU koja predviđa da: „Svaka ugovorna strana može, zvaničnim obaveštenjem, diplomatskim putem, upućenim drugoj ugovornoj strani, posle prethodnih konsultacija sa Zajedničkom komisijom za readmisiju, potpuno ili delimično, privremeno suspendovati sprovođenje ovog sporazuma, u odnosu na državljane trećih država i lica bez državljanstva, iz razloga bezbednosti, zaštite javnog reda ili javnog zdravlja. Suspenzija stupa na snagu drugog dana nakon dana obaveštavanja druge ugovorne strane.“ Kada bi Beograd imao hrabrosti da ovo učini, zemlje Unije ne bi imale nikakvo moralno pravo da se zbog ovakvog poteza pobune.

[/restrictedarea]