Реадмисија као кукавичје јаје

Пише Филип Родић

Садашња криза са мигрантима што су преплавили Србију открила је опасност која није била очигледна приликом потписивања споразума са Европском унијом зарад сврставања на „белу шенгенску листу“. Једносмерна употреба ових споразума доводи данас Србију у опасност да постане европски избеглички логор

На први поглед, лепо је бити на „белој шенгенској листи“ и моћи без виза и даноноћног чекања испред неке од амбасада путовати у земље Европске уније. Лепо је и за оне што имају пара да отпутују, али и за оне који те паре немају, јер, макар, имају привид неке слободе кретања. У оно време, 18. септембра 2007, када су потписивани Споразум о визним олакшицама и пратећи Споразум о реадмисији између ЕУ и Србије, ретко ко је могао видети ишта лоше у томе. Чак и најзагриженији евроскептици. Тада се на рачун потписника свих споразума који су нам омогућили да од 1. јануара 2010. године у ЕУ путујемо без виза могла, евентуално, изнети само оптужба да су, не размишљајући, брзали у испуњавању услова зарад изборних поена.

Данас, нешто више од пет година касније, очигледно је да су се чак и у нечему, наоко тако безазленом, скривале замке веома опасне по Србију. Главна је била у томе да је, испуњавајући услове Брисела, Србија практично изгубила контролу над тим ко све може ући и остати на њеној територији. Назнаке овог проблема могле су се уочити и пре неколико година, када је у Србију започето депортовање великог броја Рома из ЕУ, а данас је, са избегличком кризом која поприма размере катастрофе, то очигледно. Поред „победе проевропских снага“ на изборима, како су Вечерњим новостима 2008. рекли извори из Брисела, услови су, између осталих, били и примена споразума о реадмисији и усвајање закона по међународним и европским стандардима за азил и да обезбеди адекватну инфраструктуру и процедуру за пријем и обраду ових захтева. Услов да полиција од војске преузме контролу границе испуњен је раније, још почетком 2005. Нејасно је, међутим, зашто је Брисел сматрао да би полиција била боља од војске у заштити државне границе од нелегалних прелазака, шверца и других врста криминала. Посебно ако се узме у обзир да све земље, укључујући и чланице ЕУ, у којима је полиција надлежна за контролу границе, у кризним ситуацијама у ове активности укључују војску. Такав је случај са, на пример, САД чију границу са Мексиком, поред многобројних других служби, обезбеђује и војска и са Бугарском, чијом границом са Турском од средине априла патролира управо војска. Зато треба очекивати да би и границу Србије у тренутку када се суочава са незабележеним таласом илегалних имиграната много боље могла чувати војска, али то нам је забрањено…

[restrictedarea]

Шта се захтева споразумом

Много опасније од тога ко чува границу је, међутим, кукавичје јаје подметнуто Србији споразумом о реадмисији. Члан 3 Споразума се односи на реадмисију држављана трећих земаља и лица без држављанства у Србију и тамо се наводи да ће „Србија прихватити, на захтев државе чланице и без посебних формалности осим оних које предвиђа овај споразум, било ког држављанина треће земље или лице без држављанства које не испуњава или више не испуњава важеће услове за улазак, боравак или настањење на територији државе чланице молиље, уколико је доказано или ако је могуће на основу поднетих prima facie доказа веродостојно претпоставити да лице у питању: поседује, или је у време уласка поседовало, важећу визу или дозволу боравка издату од стране Србије; да је на незаконит начин и директно ушло на територију државе чланице, пошто је боравило, или било у транзиту кроз територију Србије“. На основу овог документа, дакле, свака држава Уније има право да од Србије тражи да било којег илегалног имигранта/азиланта што је преко њене територије ушао у ЕУ прими назад и да, затим, на основу законодавства о азилу усвојеног на захтев ЕУ, овој особи пружи све бенефиције које из њега произлазе, а веће су од оних што их уживају и просечни становници Србије (као што је „Печат“ већ писао). Према српском Закону о азилу, донетом 2007, а на снази од 1. априла 2008, „приликом граничне контроле на уласку у Републику Србију, или унутар њене територије, странац може изразити намеру, усмено или писменим путем, да тражи азил пред овлашћеним полицијским службеником МУП, после чега му се издаје потврда која служи као доказ да је странац изразио намеру да тражи азил и да има право боравка у трајању од 72 сата“. Дакле, на основу закона по европским стандардима, азил може тражити и особа која је нелегално ушла у земљу и ухваћена у њеној унутрашњости. Овај документ, иако је у највећем броју случајева издат само да би мигрант имао времена да се пресабере у Србији и нађе начина да настави путовање према некој држави ЕУ, управо је доказ потребан чланицама ЕУ да би га вратиле у Србију и обавезале је да се о њему брине, јер се њиме азиланти осигуравају од повратка у матичну земљу. До краја јула овакав захтев поднело је 64.022 људи. Захваљујући овоме је, такође, Мађарска само у периоду од 1. до 21. јула у Србију на основу Споразума о реадмисији вратила 1.875 избеглица.

 

Македонски проблем

Највећи део ових избеглица у Србију је дошао из Македоније. По логици ствари, Србија би, као и Мађарска у односу на Србију, могла да Македонији врати ове азиланте на основу споразума о реадмисији, који су 4. октобра 2010. међусобно потписали и Београд и Скопље. Овај споразум је веома сличан оном потписаном са ЕУ, па се логички да претпоставити да би и Србија с истом лакоћом могла да врати азиланте у Македонију, али то није тако. Ово најбоље доказује чињеница да је, како је то почетком јула рекао директор полиције Милорад Вељовић, „до данас, у последњих годину и више дана у Македонију путем реадмисије враћено, односно, Македонци су прихватили, свега шест особа“. Оваква ситуација делимично је створена изменама македонског Закона о азилантима са циљем да мигрантима олакшају да што пре напусте земљу и омогуће им бесплатно коришћење аутобуса и железнице, под условом да из Македоније оду у року од 72 сата. Захваљујући овоме, Србија остаје без онога што се у споразумима о реадмисији назива prima facie доказима да су имигранти у њу ушли из Македоније и не може их у њу и вратити. Испада као да су пали с неба, а не да су пре доласка у Србију прошли кроз барем једну чланицу ЕУ и једну земљу у процесу европских интеграција. И пре усвајања ових измена закона у Македонији, Србија је, како је то навело више стручњака, имала проблема са спровођењем споразума о реадмисији потписаним са Скопљем. На то је указао и Вељовић: „Чињеница  је да морамо поштовати потписани меморандум у вези с реадмисијом, односно повратком тих људи у земљу одакле су и дошли и ту имамо изузетно велики проблем ‒ пре свега у сарадњи са Македонијом.“

Србија се, тако, практично нашла између чекића и наковња. Између своје обавезе да као озбиљна држава поштује споразуме потписане са државама чланицама ЕУ и неозбиљности и невољности Македоније да поштује своје обавезе. Решење, међутим, постоји и на њега нам указује управо понашање ЕУ, која је званичном Београду првокласни узор. Када се, после визне либерализације, суочила са великим приливом лажних азиланата из земаља Западног Балкана, ЕУ је усвојила „механизам за суспензију визне либерализације“. Како је, по усвајању ове одлуке 12. септембра 2013, објаснила тадашња комесарка за унутрашње послове Сесилија Малмстрем, овај механизам би требало да се употреби само „у изузетним околностима и као последње средство“. „Изузетне околности“ су, како је прецизирано у овом документу, ако прилив лажних азиланата или илегалних имиграната из неке земље порасте за 50 одсто за шест месеци. Пошто је прилив азиланата и илегалних имиграната у Србији у последњих шест месеци повећан за много више од 50 одсто, логично би било да она реагује онако како би реаговале и земље Уније којој Београд тежи. Прво, неопходна мера би била појачати контролу границе, уз, ако је то потребно, помоћ војске, и учинити је непропусном посебно у делу с Македонијом. Друго, пошто постоји практична немогућност да се илегални имигранти и азиланти врате у земље ЕУ, из којих долазе директно (Бугарска) или индиректно (Грчка) потребно је посегнути за тачком четири члана 22 Споразума о реадмисији са ЕУ која предвиђа да: „Свака уговорна страна може, званичним обавештењем, дипломатским путем, упућеним другој уговорној страни, после претходних консултација са Заједничком комисијом за реадмисију, потпуно или делимично, привремено суспендовати спровођење овог споразума, у односу на држављане трећих држава и лица без држављанства, из разлога безбедности, заштите јавног реда или јавног здравља. Суспензија ступа на снагу другог дана након дана обавештавања друге уговорне стране.“ Када би Београд имао храбрости да ово учини, земље Уније не би имале никакво морално право да се због оваквог потеза побуне.

[/restrictedarea]