Рат и сир

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Није главни разлог указа Владимира Путина о уништавању шверцоване хране тај да Руси не треба да једу сумњиве производе, већ да се у потпуности забрани западној роби да улази на домаће тржиште

Седмог августа навршило се тачно годину дана од када су на снагу ступиле руске контрасанкције против САД, ЕУ, Канаде, Аустралије и Норвешке. Ове мере забрањују увоз прехрамбених производа из наведених земаља, што представља одговор Москве на неколико таласа казнених мера западних држава на челу са Вашингтоном, уведених после враћања Крима у састав РФ, а пооштрених после обарања малезијског „боинга“ над територијом Украјине, 17. јула 2014. године. Прошле недеље, 4. августа, руски премијер Дмитриј Медведев најавио је да ће се његова влада обратити председнику Владимиру Путину са предлогом да се санкциони списак „обогати“ са још неколико држава које су се у међувремену придружиле антируским санкцијама. Као најозбиљнији кандидати, помињу се Црна Гора, Албанија, Исланд, Лихтенштајн и, наравно, Украјина.

 

РУСИЈА НА ВЕЛИКОМ ИСПИТУ

Хладни рат Русије и Запада не показује знаке слабљења, већ додатног заоштравања. То доводи и власт у Москви у непријатну ситуацију да мора да прибегава све тежим и непопуларнијим мерама. Они који су, можда, мислили да се може припојити Крим и ући у отворени сукоб са САД и ЕУ, а притом не осетити никакве последице, очито су били у заблуди. Конфронтација има своју осетну цену и за једну и за другу страну, а победу ће однети онај што има већи „капацитет“ жртвовања и одрицања. Народ који није спреман да се одрекне луксуза и благостања нема никакве шансе да победи. У обрачуну са Русијом, страни медији и невладине организације ударају на ту карту, верујући да Руси нису спремни да се одрекну досадашњег животног стандарда и западног сира, односно да ће се масовно побунити против Путинове власти ако буду угрожене „неолибералне светиње“ и необуздана потрошња увозних добара и луксузне хране. Русија је на великом испиту…

[restrictedarea]

Последњи у низу тестова започет је 6. августа, када је на снагу ступио председнички указ „О појединим специјалним економским мерама, које се примењују у циљу осигурања безбедности РФ“. Суштина указа је у томе да се сва прехрамбена продукција која доспе на царину, или је већ увезена у Русију, а потиче из западних земаља или не поседује уредну документацију – треба  уништавати, а не као до сада, само враћати са границе. Ту се појавио читав хор „забринутих грађана“, који апелују на Путина да овај указ поништи, наводно како би та храна могла да буде раздељена сиромашнима и гладнима. Ови демагошки позиви на подривање важне безбедносне и спољнополитичке мере – мада међу овим грађанима сигурно има и оних што искрено верују да тиме чине нешто добро – добили су широку рекламу и подршку у свим западним медијима. Опет се Русија представља као земља бездушних тирана, чија власт практично жели да њен народ умире од глади, опхрван санкцијама, криминалом, корупцијом, алкохолизмом…

Шта је, заправо, посреди и да ли је Путинова мера оправдана?

Пре свега, важно је напоменути да су Руси током деведесетих година, што се временски поклопило са романтичарским заокретом према „америчким пријатељима“, заиста преживели изузетно тежак период у трајању од читаве деценије. Започет је масовним несташицама свих могућих производа, укључујући и храну, настављен тоталним осиромашењем и државно-тајкунском пљачком, а окончан банкротом Русије 17. августа 1998. године, после чега се у Кремљу променила не само власт, већ и владајућа прозападна идеологија и парадигма. Тек потпуни крах, када је годишњи државни буџет највеће државе света спао на понижавајућих 20 милијарди долара (данас је то скоро 300 милијарди, не рачунајући бројне друге линије финансирања), довео је до пуне свести о томе да слепо веровање у западне неолибералне догме води дирекнто у пропаст.

Поређења ради, довољно је рећи да је те, 1998. године, Русија имала мањи доходак по глави становника од Србије, док данас има двоструко већи од наше земље и тек нешто нижи од Словеније или Чешке. Зато су на Западу у праву када верују да су Руси веома осетљиви на могућност повратка у такву прошлост. Међутим, питање је да ли су у праву када сматрају да Руси нису спремни чак и на таква одрицања – када бране своју државу. Ипак, за сада руска власт контролише ситуацију, па је понављање ситуације из деведесетих година у потпуности искључено, упркос крокодилским сузама западних медија и њихових руских испостава.

 

АНТИПУТИНСКА ПРОПАГАНДА

Да је реч првенствено о још једном таласу антипутиновске пропаганде, види се из неколико примера. Најпре, поводом уништавања шверцоване хране, руског председника пореде и са сомалијским терористима и бојовницима Исламске државе, који су наводно уништавали храну и другу робу са „мрског Запада“. Други моменат је интернет петиција против Путиновог указа, која је за неколико дана сакупила око 300.000 потписа из целог света. Она се најпре појавила на америчком сајту „Change.org“, где постоје и бројне друге петиције, између осталог и такве којима се захтева да жене-фудбалери буду такође присутне у фудбалским видео игрицама, или да америчке чирлидерсице буду боље плаћене, па чак и да кувар Хозе Андрес прекине сарадњу са америчким председничким кандидатом Доналдом Трампом. Ту су и захтеви за заштиту узбуњивача који откривају неетичко понашање на фармама пилића, или за забрану продаје мајица са контроверзним натписима…

Овај форум је потпуно анониман, па су не само могуће, већ и веома распрострањене злоупотребе. Између осталог, и такве да иста лица гласају више пута са различитих имејл адреса, или да у вези овог чисто руског унутрашњег питања свој глас дају људи из целог света, који о томе ништа не знају, нити их то реално дотиче. Зато Кремљ поручује да ће петицију узети у разматрање само ако за њу буде гласало 100.000 верификованих руских држављана, што је могуће једино на специјализованом сајту Руске друштвене иницијативе РОИ (roi.ru), где је могуће остварити потпуну ауторизацију учесника. За разлику од америчког сајта, где је одзив био „изузетан“, на сајту РОИ истоветна петиција, упркос невероватном залагању њених покретача, сабрала је тек нешто више од 2.000 гласова, што представља кудикамо реалнију слику „антипутинског расположења“ и сведочи да је читав проблем медијски пренадуван.

Али, и поред тога остаје питање: зашто је Москва покренула акцију у којој је само у прва два дана, 6. и 7. августа, уништено око 400 тона прехрамбених производа, од чега је око 80 одсто воћа и поврћа? Ситуација постаје јаснија ако се зна да је Русија земља која је за протекле две „реформаторске“ деценије постала зависна од иностране робе, укључујући и храну. То је парадоксално за државу која има убедљиво највише обрадиве земље по глави становника на свету, али су западне земље, са својом високосубвенционисаном аграрном продукцијом и дампиншким ценама успеле да домаћу руску пољопривреду потисну на најниже гране. То им је, затим, отворило пут да наметну прилично високе цене на руском тржишту. И читава ствар је функционисала све до прошле године, када је руски државни врх одлучио да споји две корисне ствари – да узврати својим санкцијама на западне и тако поколеба бројне Европљане, али и да, што је неупоредиво важније, поново отвори сопствено тржиште за домаће произвођаче хране.

Тако треба посматрати и „проблем“ са уништавањем западне аграрне продукције. Није ту главни разлог чињеница да „гладни“ Руси не треба да се хране сумњивим препакиваним сиревима и кобасицама, већ је приоритет – не допустити западној роби да улази на домаће тржиште, чак и у амбалажи трећих земаља. Идеја је да се уништи што више конкурентске робе и омогући руским пољопривредницима да слободније дишу макар годину-две и тако ухвате прикључак са западним колегама. И онда, када се границе једног дана потпуно отворе, да се Западњаци врате у потпуно измењен амбијент, где би морали из почетка да граде своје позиције. Зато је уништавање хране, ма како нелогично или чак сурово изгледало, у суштини дубоко оправдан и неопходан корак.

„НЕСИГУРНОСТ ОБРОКА“

А они који су забринути за „гладне Русе“, требало би да знају да сваки седми Американац (око 47 милиона грађана САД) трпи „несигурност оброка“. То је еуфемизам за оне који су гладни или могу то бити и у ову групацију спада и скоро половина свих америчких самохраних мајки. Док Конгрес од 2013. немилице укида једну за другом привилегије ових угрожених Американаца, што се изражава у милијардама долара смањене помоћи, ретко ко у свету и зна да се тако нешто дешава. Ретки су они попут чувеног мислиоца Ноама Чомског који су се усудили да кажу да је реч о – чистом дивљаштву! Али, зато је Путин, када багером гњечи западни сир и тиме штити не само економску и прехрамбену, већ и здравствену безбедност Русије, одмах упоређен на свим евроатлантским насловним странама са сомалским пиратима, џихадистима и црвеним кмерима. Руси све више схватају да је дошло време да у односима са Западом више не могу имати „и мир и сир“, док је Запад желео „и рат и сир“. То више неће моћи.

[/restrictedarea]